Iako je Tom King poodavno završio svoj rad na tekućem Batman serijalu, njegove veze sa ovim likom nisu još presečene. Maksi serijal Batman/ Catwoman je završen pre nekoliko meseci dvanaestim brojem, dajući njegovoj dugačkoj, romantičnoj priči o tome kako su se dvoje ne samo smuvali već i venčali i, o tome ću svakako morati uskoro da pišem. No DANAS na programu imamo nešto drugo. Batman: Killing Time je šestodelni miniserijal koji je počeo u Martu a završio se u Septembru i ovo je, zavisi sa koje ga strane gledate, uzbudljiv novi način da Tom King kaže nešto o Betmenu i njegovoj galeriji neprijatelja, vraćajući se unazad kroz vreme u period kada je ovaj superheroj još bio svež i relativno neiskusan, ili, pak, besmislena stilska vežba u kojoj talentovani scenarista ne radi niša drugo osim titularnog ubijanja vremena tokom šest brojeva.
Nekako mi se čini da se ovaj refren malčice i ponavlja. Iako sam o Kingovom Betmenu našao priličnu količinu lepih reči, za serijal Rorschach od prošle godine sam imao muke da utvrdim svrhu i poentu uprkos vatrometu spisateljske tehnike i dovitljivosti. Pisaćemo još o Kingu u dogledno vreme, nije još donesena konačna presuda ali za sada mi se čini da ni jedan strip koji je napisao otkada je ušao u DC na velika vrata nije bio na nivou njegovog (poznog) Vertigo hita Sheriff of Babylon, ali ni serijala Vision koji je pisao za Marvel. Batman: Killing Time je, da ne bude zabune, jedan prilično zabavan narativ koga činjenica da nema nikakvu poentu možda i ne sakati tako mnogo jer, uh, njegova poenta je na kraju upravo to da neke priče nemaju poentu, odnosno da služe za „ubijanje vremena“.
Naravno da ja imam simpatija te neke metatekstualne džudo-zahvate, u kome autor čitaocu baca sve vrste udica i mamaca kako bi ga natezao do poslednje epizode, nudi mu zanatski spektakl i bildovanje tenzije samo da bi na kraju razmakao, jelte, kulise i pokazao mu da ga je sve vreme ložio na suvo, ali postoji i tačka u kojoj eksperimenti sa tekstom prelaze u neku vrstu prezira prema čitaocu a vreme uloženo u prolazak kroz zanatske vratolomije počnete drugačije da vrednujete kada shvatite da su one bile same sebi svrha. Utoliko, Batman: Killing Time je imao i izvestan negativni efekat na mene svojim razvejavanjem iluzije i pokazivanjem kako u svim tim literarnim trikovima koje King primenjuje da podiže napetost i uloge u ovom narativu nema stvarne emocije, već da služe samo da navedu čitaoca na krivi put kako bi mu se pokazalo da je njime lako manipulisati.
Kingov partner u zločinu ovde je David Marquez, sa kolorima koje je rado Alejandro Sanchez i leteringom koji potpisuje Clayton Cowles. Ovo je, prikladno Kingovom, jelte, kraljevskom statusu, vrlo ugledna ekipa i Batman: Killing Time dobija vrlo otmen grafički tretman primeren storiji koja ne samo da baštini gotsko-kriminalistički senzibilitet što ga vezujemo za Betmenove rane avanture, već ide i dalje unatrag u ljudsku istoriju i ima pasaže smeštene u antičku Grčku. Marquez je vrlo atraktivan crtač sposoban i za tipično „kingovsko“ dekomprimovano pripovedanje ali i za spektakularnu widescreen akciju, a Sanchezovi kolori prigušuju, umiruju ton, tako da mu daju jednu „odraslu“, zrelu dimenziju.
Ovo je svakako potrebno, jer je Kingova priča definitivno „ozbiljna“ i traži jedan zdrav balans između imanentne naivnosti klasičnih Betmenovih neprijatelja i ambiciozne premise u kojoj ne samo da imamo smelu pljačku banke i zaveru da se ukrade izvanredno važan artefakt pohranjen u jednom od identičnih sefova u njenom podrumu, već i, reklo bi se, plan da se na neki način zavlada svetom. Ovo je sasvim časno postavljen zaplet koji „Betmenovštinu“ traži između njenih istorijskih ekstrema, krimića rađenog po starim receptima gde je pljačka banke ultimativni antisocijalni čin i najveći detektiv na svetu se mora angažovati u odgovoru na takav zločin, i avanturističkog trilera u kome figurišu stolećima stara tajna društva a mekgafin oko koga se svi jure je vezan za starogrčki incident toliko važan za istoriju da je opevan u jednoj od klasičnih antičkih tragedija.
Kingov pristup Betmenu kao liku je ovde osvežavajuće nov u odnosu na ono što je radio u dosadašnjim serijalima. Iako je, ruku na srce, i Betmen koga je do sada pisao bio hladan i distanciran, čitava poenta Kingovog prethodnog rada sa ovim likom je bila da se on pokaže i kao osoba sa autentičnim emocijama koje, iako spakovane ispod naslaga superherojskog profesionalizma i odgovornosti za čitav grad pa i ostatak sveta, traže način da se ispolje, budu prepoznate, zadovoljene. U Batman: Killing Time King nije zainteresovan da Betmena humanizuje na ovaj način i on je prikazan gotovo u potpunosti iz „spoljne“ perspektive. Ovde gotovo da nema scena u kojima viđamo Betmena bez maske a njegova civilna persona i unutrašnji život ne figurišu u priči. Ovo je Betmen kao ultimativni superherojski profesionalac, sa sve svojim istorijskim vezama sa Ligom ubica i galerijom neprijatelja koji su psihopatski sadisti. Možda je ta hladnoća najbolje signalizirana time da se Catwoman ovde pojavljuje u značajnoj sporednoj ulozi ali da je i ona prikazana kao antisocijalni psihopata zainteresovan samo za adrenalinsko-dopaminske koktele što ih donose smele kriminalne radnje i intenzivno nasilje. Topline i humanizacije po kojoj pamtite „Kingovog Betmena“ ovde nećete naći ni koliko da se napuni rakijska čašica.
Štaviše, Betmen ima srazmerno malo vremena „pred kamerom“ u ovom stripu i procentualno više tabli odlazi na bavljenje drugim likovima, što može da bude razočaranje za čitaoca naviklog da je Betmen taj koji predstavlja fokus priča koje nose njegovo ime. U Batman: Killing Time Betmen nije čak ni narator – a čiji monolozi uokviruju radnju koju posmatramo i pomažu čitaocu da se razabere u nehronološkom pripovedanju – ali u Kingovu odbranu fer je reći i da je njegov rad sa superzločincima kao što su Pingvin Catwoman, The Riddler, Clock King pa i The Help koga je autor kreirao za ovaj serijal i koji će još uvek mladom Betmenu pokazati nekoliko fora, da je taj rad, zapravo dobar i zanimljiv. King ima talenta za portretisanje pitoresknih persona većih od života kojima je kostimirani kriminal jedino na šta se lože i njegov Riddler je primereno narcisoidan i zaljubljen u sebe, njegova Catwoman je primereno narcisoidna i zaljubljena u sebe na svoj način, njegov Pingvin je ovenčan klasičnim old school krimi-šarmom a The Help je onaj hladni, proračunati psihopata čijoj se metodičnosti pa i racionalnosti morate diviti iako ste svesni da će on biti najveća prepreka Betmenu na putu do, jelte, pravde.
Sa druge strane, ovaj strip ima i fatalni nedostatak upravo na mestu gde je najosetljivji – glavni mastermajnd iza čitavog zapleta je jedan stari DC-jev negativac, Clock King, čovek opsednut vremenom i njegovim protokom i plašim se da Kingovo rukovanje ovim likom naprosto nije idealno. U prvom redu, Clock King je možda poznatiji kao televizijski – kempi – negativac iz serije o Betmenu iz šezdesetih nego što je bitan u stripovima o Betmenu. U drugom, Clock King u današnjim stripovima o Betmenu nema naročito izraženu personu i karakter i to je problem i ovog narativa u kome ni u jednom trenutku ne stičemo stvaran utisak da je ovo što Clock King radi deo njegovog bića. Naravno, on će to nama reći, eksplicitno, da bismo shvatili poentu stripa, ali odsustvo stvarnog karaktera na koji bi se priča fokusirala – pogotovo što je i Betmen, rekosmo, prikazan najpre „spolja“ – čini da sve na kraju ostavi utisak stilske vežbe, bez one neophodne dimenzije vodviljske grandioznosti koju vezujemo za priče o Betmenu u kojima figurišu klasični negativci.
Utoliko, i dobar deo Kingovog spisateljskog vatrometa deluje kao čisto ubijanje vremena. Nehronološko pripovedanje i Clock Kingova naracija iz offa kojom postavlja svaku scenu na njeno mesto u jednoj neprekinutoj vremneskoj liniji su zabavne tehnike ali nemaju stvarnu isplatu u finalu jer samo finale nema poentu, ni psihološku ni filozofsku iako se pravi da ima obe. Reći da stvari radimo da bi nam prošlo vreme nije isto što i navesti čitaoca da to sam razume. Slično tome, opširne tangente vezane za istoriju predmeta oko koga se likovi u stripu bore, odlasci u antičku Grčku i kasnije istorijske periode u Evropi i Americi, pa jedna (pre)dugačka scena gde se opisuje kako je koji od sporednih likova u velikoj borbi poginuo – sve su ovo sasvim lepe i korektne scene koje i Marquezu daju dosta prostroa da pokaže koliko je maštovit a zanatski izgrađen, sa solidnom vizuelnom karakterizacijom itd. ali je na kraju čitanja utisak da je ovo zaista bila pre svega demonstracija tehnike a manje neophodan sadržaj da dobijemo jednu zaokruženu priču koja će nas istinski pogoditi.
Naravno, sasvim je moguće da sam ja jedan star i ogorčen čovek koji više nije u stanju da se raduje malim stvarima. I da ne bude zabune, poradujem se ja svakako Kingovom pisanju, loži me to kada narator daje precizne podatke u kom se momentu događa scena koju upravo gledamo i kad nam daje imena likova kao da je važno da ih zapamtimo, ali ložiti se na nešto i to nešto voleti su ipak različite stvari. Ovde, na kraju, nije ni malo bitno kojim se redosledom ređaju scene, niti je važno da se navode imena njihovih učesnika, a King nam ove informacije daje samo i isključivo jer misli da je to način na koji bi Clock King pripovedao ovu priču iako je sasvim nejasno zašto bi osoba opsednuta protokom vremena i preciznim planiranjem istog pripovedala skokovito i sasvim nehronološki.
Sem da to izgleda kul. Ali Clock King nije neko koga zanima da izgleda kul. Tom King, izgleda, jeste. I otud ovaj strip na kraju iskoči pred čitaoca i kaže mu „A-ha! Mislio si da čitaš normalan superherojski strip ALI PREVARILI SMO TE. Ovde nema razrešenja jer su razrešenja nebitna, uvek se svi biju oko nekog arbitrarno izabranog ’važnog’ predmeta jer je to jedini način da lenji scenaristi imaju opravdanje za radnju. ALI OVO JE PISAO VREDAN SCENARISTA koji shvata da je sve to puki zanat I SADA SI I TI TOGA SVESTAN“.
Ali to nije tako pametno otkrovenje kao što Tom King izgleda misli. Ovaj strip zaista ne kaže ništa zanimljivo o, jelte, ljudskom stanju iako je ispunjen pitoresknim likovima iz DC-mitologije i antičke istorije i umesto toga njegova „poruka“ se svodi na razotkrivanje tehnike pisanja žanrovske, serijalizovane ilustrovane literature, kroz prilično neuverljivo pojašnjenje motivacije lika koji nema nikakvu stvarnu dubinu i deluje kao puka alatka da se poenta o tehnici pisanja žanrovske, serijalizovane ilustrovane literature nabije na nos čitaocu. To ne samo da je relativno slabo pisanje, već je i neka vrsta nedobrodošlog kršenja prećutnog ugovora između autora i čitaoca. King bi, na kraju krajeva, trebalo da prihvati činjenicu da njegove stripove čitaju odrasle osobe koje u dobroj veri prilaze narativima neprekidno pripovedanim poslednjih osamdeset godina, voljno suspendujući kritičke impulse spram ponavljajućih motiva i pripovednih tehnika na ime želje da se stvori iluzija o konzistentnoj priči koja nekako miri ideje, karakterizacije, senzibilitete i duhove vremena iz sada već mnogo konsekutivnih epoha ljudske (ali mahom američke) kulture. Izvlačenje tepiha ispod nogu takvog čitaoca da bi mu se ukazalo da je eto, on biće navike koje očekuje poentu, ma kako generička bila, da bi smatrao da je strip „kompletan“ mi deluje kao malko kvaran potez jer ovaj strip svakako nema dovoljno artističku formu da bi se moglo pričati o dekonstrukciji medijuma i naprosto kao da je na programu puko podsmevanje nama matorima što još čitamo superherojske stripove. Što je OK, ne kažem da nam se ne treba podsmevati, ali mora to da bude i malo elegantnije. Ovakav kakav jeste Batman: Killing Time je ipak najviše stilska vežba – prijatna ali ne i esencijalna, strip koji vam je sasvim ugodno da čitate ali koji teško da ćete pamtiti šest meseci kasnije. Kolekcija izlazi u Decembru pa koga interesuje može da je ovde priorderuje na Amazonu.
