I treću nedelju za redom gledao sam superherojštinu a što je podsećanje na činjenicu da se superherojski filmovi danas proizvode kao na traci. Sumorna proročanstva o prskanju TOG mehura verovatno jednom MORAJU da se ostvare ali čini se da još nismo stigli do te granice. Na kraju krajeva ako jedan u principu tanušan, po ambiciji maltene direct-to-video nastavak u sagi o Marvelovom Toru, kao što je Thor: Love and Thunder može da košta četvrt milijarde dolara a da zaradi tri puta više, onda je preuranjeno pričati o zamoru tržišta i kolapsu čitavog žanra.
Prethodni film o Toru, Ragnarok, delovao je na neki način kao ribut celog Marvelovog podserijala. Taika Waititi je film malo skrenuo sa putanje vagnerijanske pompeznosti, lansirao ga u svemir, dao mu preliv Star Wars akcije sa sve pucanjem i gerilskim lukavstvima i pretvorio ga u visokooktansku akcionu komediju koja je uzgred uspela da dokači neke prepoznatljive teme, od depresije i alkoholizma pa do „Asgard nije mesto već ljudi“ koncepta koji je označio i izlazak iz „klasičnog“ pripovedanja o Toru iz stripova što smo ih čitali u dvadesetom veku, te približavanje modernim pričama.
Štaviše, zanimljivo je videti da scenario ovog filma za osnovu uzima priče iz stripova o Thoru koje su nastajale u periodu kada su filmovi o Thoru već bili snimani, a što je u principu „najrecentnije“ što su filmovi iz MCU prišli. Konkretno, Thor: Love and Thunder u dobroj meri zasniva svoj zaplet na radu Jasona Aarona iz prethodne decenije, koristeći lik Gorra za glavnog negativca ali i smelo se lansirajući u smeru „woke“ koncepcije u kojoj Thor može da bude i – žensko.
Ovo je poslužilo i kao primeren povod da se Natalie Portman vrati u ansambl, pa i da vidimo i neke sporedne likove kojih nije bilo u prošlom filmu i prva stavr koju valja primetit u vezi Thor: Love and Thunder je da je ovo prvi Marvelov serijal o pojednačnom junaku koji je došao do četvrtog nastavka i da se na ovom mestu sada već vidi priličan napor da se pomiri nekoliko disparatnih vizija koje su imali autori prva tri filma. Utoliko, Waititi, koji je u prethodnom nastavku smelo i bez previše respekta praktično uradio meki ribut serijala, ovde, možda pomalo i na nagovor studija i producenata, mora da nekako poveže „stare“ Torove sa „svojim“ Torom a da pritom nema u rukavu onaj najveći adut koji bi poslužio kao prirodno vezivno tkivo – Lokija. Što je, kad se uzme u obzir popularnost ovog lika i njegov televizijski spinof serijal, zaista bizarno podsećanje kako kreativne odluke moraju da ustupaju pred poslovnim odlukama.
Thor: Love and Thunder već svojim naslovom sugeriše romansu i ona je svakako jedna od centralnih tema ovog filma. Ljubav između asgardskog boga groma i zemaljske astrofizičarke, Jane Foster, je u „starim“ Thor filmovima bila uzgredni sastojak, više začin nego tema, a ovde je ona iskorišćena za rad sa likovima, kako Thorom tako i samom Jane Foster koja u skladu sa Aaronovim strip-predloškom, postaje Thor na ime vrlo ozbiljne životne krize, dok dvoje ljubavnika koji su se razišli pre mnogo godina sada treba da navigiraju kompleksni lavirint odnosa u jako promenjenom odnosu moći.
Waititi, koji je sa Jennifer Kaytin Robinson napisao scenario ovo koristi i za dalju vivisekciju lika Thora koji svoj status božanstva dopunjava sa sve više ljudskih osobina. U Waititijevoj interpretaciji Thora, on je mnogo više lovable goof ali i plemeniti hunk nego što je bio u prethodnim filmovima, a ovde je to dopunjeno i dekonstrukcijom simbolike muževnosti, koju predstavljaju Torov (razoreni) čekić Mjolnir i njegovo aktuelno oružje, sekira Stormbreaker. Waititi falusni fetišizam kombinuje sa ljubomorom na jedan sprdalački način koji nema mnogo dubine ali je simpatičan i doprinosi toj inkluzivnoj, „woke“ atmosferi filma sasvim dopadljivo.
Naravno, ne sumnjam da su ljudi i inače užasnuti time šta woke „ideologija“ radi popularnoj kulturi ovde imali nekoliko nervnih slomova, od toga da ŽENA sad može da bude Tor, pa još i da bude kompetentna koliko i „originalni“ Tor, preko toga da među Asgarđanima ima užasno mnogo osoba sa užasno mnogo melanina u epidermu, pa do toga da su mnogi elementi starih evropskih religija iskorišćeni isključivo za sprdnju. No, da bude jano, Thor: Love and Thunder nije sjajan film sam po sebi i to nema mnogo veze sa njegovim „woke“ faktorom.
Meni deluje kao da Waititi nije zaista bio zainteresovan za pravljenje ovog filma. Chris Hemsworth je svakako sada već vrlo razradio svoju definitivnu Thor-personu, sa idealnom kombinacijom beefcake šarma, samozatajnog humora i autentičnog herojstva, ali utisak je da u ovom filmu on ne ide zaista dalje u razvoju lika i samo ponavlja najbolje momente iz prethodnih. Taj je utisak još pojačan time da Waititi i sam reciklira gegove koji su palili u prethodnom filmu (pozorišna predstava se ovde koristi dvaput) i mada je ta autoreferentnost simpatična, ona kao da signalizira da se ne zna kuda bi se zaista dalje krenulo.
Svakako je najgori element filma taj centralni zaplet koji deluje kao vrlo mehanički osmišljena „misija“ za Thora i njegov ansambl što deluje manje kao epska herojska potraga a više kao malo razrađeniji sidequest iz nekog RPG-a. Osećaj putovanja, napredovanja, korišćenja komplikovanih načina da se obezbedi da ansambl ima vremena da se međusobno zbliži – sve to deluje potpuno artificijelno naspram već dobro uspostavljenih konvencija Torovog „univerzuma“, toga kako se koriste borbene alatke za potrebe teleportacije sa mesta na mesto u kosmosu itd. Jedan vrlo tanan izgovor što dvoje Torova, plus Valkira i Korg moraju da putuju na kraj svemira drakarom a ne da se tamo začas bace svemirsko-vikinškom, jelte, magijom, u finalu i ispada sasvim isprazan a mnogi elementi filma za koje se veruje da će do kraja biti značajni – to nisu. Na kraju krajeva, Jane Foster je astrofizičarka, i nije sad neki preveliki zahtev da se ta njena ekspertiza – a ne samo novostečene moći Tora – iskoristi u herojskoj, jelte, misiji koja zahteva odlazak na drugi kraj svemira, na mesto na kome još niko nije bio. Da ne pominjem kriminalno neiskorišćene koze.
No, najgorost se odnosi pre svega na glavnog negativca i njegovu agendu. Gorr, the God Butcher, kako mu i ime govori, je u Aaronovim stripovima bio jedno grandiozno prisustvo, nova paradigma u svemiru i deo decenijskog Aaronovog napora da u sebi pronađe balans između fasciniranosti božanstvenim i razočaranosti što ono nikako da nam zaista pokaže svoju milost. Gorr je u stripu o Thoru bio veličanstvena, zastrašujuća pretnja i označio početak i kraj Aaronovog rada na ovom stripu.
Film, nažalost, Gorra ražaluje na monster of the week status, dajući mu raspoloženog Christiana Balea ispod jake šminke ali i premalo karakterne dubine. Svakako je problem filma i to što stvari radi u obrnutom smeru od stripa. Dok je u stripu Gorr isprva delovao kao jednodimenzionalni, „stripovski“ negativac, više prirodna pojava nego stvaran lik, pa posle pokazao dubinu i relatabilnu motivaciju za ono što radi (a to što radi je, ubijanje SVIH bogova u univerzumu, kako u stripu tako i u filmu), Waititi ovde, nažalost ide hronološkim redom, pokazujući nam Gora pre nego što je bio „the God Butcher“ i ovo je mnogo manje efektan postupak.
Naprosto, kao i drugi negativci u Marvelovim filmovima – sem retkih izuzetaka – Gorr je ovde više sredstvo nego lik, osoba sa promenljivim, neobjašnjenim moćima i armijom CGI monstruma koji se mogu ubijati bez griže savesti, a koja umesto da ide unaokolo i ubija bogove, kidnapuje gomilu asgardske dece da bi Tor imao motivaciju da ga potraži. Ovo jeste opravdano unutar zapleta, ali je u apsolutnom neskladu sa karakterizacijom samog Gorra koja je utemeljena ni sat vremena ranije i potpuno devastira ikakav karakterni rad koji je Bale pokušao da napravi sa njim.
Art direkcija u filmu je dopadljiva i starim strip-ljubiteljima je svakako malo krenula suza iz oka na prizore koji se direktno oslanjaju na ikonički dizajn Jacka Kirbyja iz raznih njegovih radova objavljivanih šezdesetih godina prošlog veka (Eternity!!!!!!!), no, iznenađujuće je koliko je akcija ovde nezanimljiva, svedena na koreografisani CGI i ponavljanje uspešnih kadrova iz prethodnih filmova u nadi da će autoreferencijalnost odraditi posao. Ovo dolazi u pari sa činjenicom da se Tor i njegovi mahom bore protiv nacrtanih, nezanimljivih bića i akcione scene, mada korektne, deluju kao da su urađene jer je to moralo, a da su Waititiju srce i interesovanja bili na drugom mestu. (Mada poštovanje sledi za scenu u kojoj Tor udarcem nogom iz okreta prevrće svemirski tenk.)
To drugo mesto je svakako i humor i film je na momente samo niska gegova, lowbrow parodija i sprdačina. Kada se brat Australijanac, Russell Crowe pojavi da bude Zevs, ovo je samo na korak od Saturday Night Live šegačenja. S druge strane, Guardians of the Galaxy, kao tim sa izraženim komičkim potencijalom od samog svog filmskog debija ovde ima kameo na početku ali se ovaj deo fokusira na Thora baš da bi se naglasilo da ovaj film pravi odmak od ostatka MCU. To se signalizira i time da jedini lik koji konstantno ostaje uz Thora biva Waititijev Korg, ali i ovde se onda recikliraju fore iz prethodnog filma i mada mi je Thor: Love and Thunder bio sasvim prijatan za gledanje, njegova komedijaška dimenzija se velikim delom oslanja na Hemsworthov ogromni šarm i kopipejstovanje uspelih momenata iz prošlog filma.
Ovaj je film, prosto, reklo bi se, sklopljen bez previše ulaganja napora u priču; Korg je, recimo, potpuni višak i ne figuriše na ikakav smislen način u zapletu ili raspletu bez obzira na šokantnu transformaciju koju preživljava. Čak je i sama Valkira višak, a odnos između Thora i Jane Foster, uprkos solidnoj komedijaškoj hemiji između dvoje glumaca, nikada ne doseže neku stvarnu romantičnu temperaturu pa je i finale koje bi trebalo da nam slomi srca neobično neefektno uprkos očigledno dobrim namerama. Filmu vidno nedostaje jedan lik poput Lokija koji bi mu dao malo dubine i gde bi Hemsworthov Thor imao jačeg parnjaka od onog što je postigao sa ženskim Thorom.
Opet, da ne bude da ništa ne valja, Waititi je generalno dobar u humorističkim scenama, čak i kad ih forsira preko mere u kojoj doprinose samom zapletu a Hemsworth se vrlo lepo snalazi u svojoj ulozi simpatičnog beefcake heroja i daje filmu jedan lep duh.
No, kao celina, Thor: Love and Thunder zaista deluje kao film koji je morao biti napravljen jer postoji ugovorna obaveza, ali koji je urađen bez mnogo strasti, ili dubljeg razmišljanja. Reciklaža humora iz prethodnog filma, nezanimljivi ili nedovršeni karakterni lukovi bitnih sporednih likova (Korg i Valkira) i jedna relativno mehanički izvedena tragična romansa između dvoje glavnih likova, a sve na pozadini kosmičke pretnje koja deluje neubedljivo i šalje smušene signale o motivaciji – da ne pominjemo rupu u zapletu koju sam Tor objasni na kraju u jednom ipak dirljivom finalu – sve to za rezultat ima film koji ima duše, ali nema dovoljno srca da u nju upumpa krv i natera nas da joj verujemo. No, čini se da uspeh filma na boks ofisu sasvim garantuje da će se serijal o bogu groma nastaviti. Pa ko zna, možda nas još iznenadi. Meni je svakako prijatno da Hemswortha gledam u ovoj ulozi samo se brinem da će u sledećem filmu Waititi ponovo koristiti iste fore i da padanje žena u nevest kad vide Tora bez odeće neće biti smešno drugi put kao što je bilo sada…
