Negde polovinom Avgusta izašla je kolekcija sa sve četiri epizode miniserijala Cloaked, a koji je Dark Horse izdavao od Decembra prošle godine pa do proleća. Cloaked je, nagađate, još jedan superherojski strip sa osobenom crtom, osim što ta osobena crta nije NAROČITO osobena i što su autori morali da se dodatno potrude da jedan sada već prilično familijarni „superheroji, ALI!“ pristup prezentiraju publici iz svežeg ugla. Sveži ugao je ovde da se superheroj o kome je ovaj strip u njemu, praktično, ne pojavljuje, odnosno da se čitav narativ bavi pokušajima da se utvrdi koje on bio i zašto je radio to što je radio.
Cloaked sam uzeo da čitam prevashodno jer je ovo novi strip iz pera Mikea Richardsona, čoveka danas najpoznatijeg po tome što je osnovao Dark Horse Comics, i prilično drastično promenio krajolik u američkoj strip industriji. Richardson, rođen 1950. godine jeste jedna od najvažnijih figura novije istorije američkog stripa upravo na ime toga da je njegova izdavačka kuća bila možda ne prva koja je, jelte, cenila kreatore i autore na višem nivou od davanja lepih izjava i stavila ih i u ekonomski, ali i politički bolji položaj od onog što je bio standard, ali je bila prva koja je od toga napravila održiv, uspešan poslovni projekat. Richardson nije origonalno bio pisac ili scenarista već crtač i ilustrator koji se bavio ilustracijama a zatim dizajnom nameštaja ali mu je pasija bila popularna kultura pa je njegov prvi samostalni biznis bio otvaranje prvo jedne a zatim lanca prodavnica koje su prodavale stripove i druge pop-kulturne artefakte. Ovo je bio uspešan biznis u ranim osamdesetim godinama a Richardson je često organizovao potpisivanja stripova od strane njihovih autora u svojim radnjama i od autora slušao kako su najstrašnije umorni od načina na koji ih tretiraju veliki izdavači, pogotovo u pogledu toga da nemaju nikakvu kontrolu nad likovima koje su kreirali. Kada je Dark Horse Comics osnovan 1986. godine, utemeljiteljska ideja je bila da se autorima ostavi kreativna i poslovna kontrola nad likovima koje stvaraju. Ostalo je istorija i stripovi poput Millerovog Sin City ili Mignolinog Hellboy (i svega ostalog što je iz njega izraslo) pokazali su koliko ovakav pristup može da bude zdrav PLUS ekonomski stabilan. Dark Horse je danas ne samo jedan od najjačih izdavača u SAD posle DC-ja i Marvela, već i model po kome su kasnije nastale i mnoge, uspešne firme, poput, recimo Image Comics.
Richardson je sa godinama počeo i da piše stripove a zatim je, kako su neki od Dark Horse propertija počeli da dobijaju ekranizacije, sve češće igrao i ulogu izvršnog producenta na filmovima rađenim po stripovima poput The Mask, Timecop, 30 Days of Night (koji čak i nije Dark Horseov serijal) i, naravno, Raznim Hellboy ekranizacijama. Kao scenarista, Richardson je svakako manje poznat nego kao urednik ali je tokom decenija napisao zapravo impresivnu količinu stripova, mnoge od njih po licenciranim propertijima, poput Aliens, Godzilla, Star Wars ili Indiana Jones, ali je u svoj sivi Richardosn upisao i originalne radove kao što je, recimo 47 Ronin. Notabilno, richardson je i tvorac stripa (i lika) pod nazivom X, jednog veoma gritty, brutalnog čitanja superherojske/ viđilante matrice a koje je u samostalnom serijalu za Dark Horse prvo pisao Steven Grant, čovek koji je u osamdesetima od Marvelovog Punishera napravio ikonu.
Ovo napominjem jer je Cloaked, strip o kome danas pričamo, zapravo neka vrsta varijacije na X, neka vrsta „šta je bilo posle“ pripovesti, a u vreme kada je ovaj projekat pripreman, radni naziv serijala i jeste bio Icon. Eto!
Crtač na Cloaked je Španac Jordi Armengol, čovek o kome ne znam puno, mada njegov izvrsni fan-art pokazuje čoveka koji je godinama spajao superherojski i gritty, noir stil na vrlo efektne načine. Armengol je sarađivao sa Mikeom Baronom na serijalu Offworlder koji je finansiran putem platforme indiegogo, ali mislim da mu je Cloaked prvi stvarni mejnstrim rad i mislim, takođe, da se Španac ovde veoma dobro pokazao. Ovo je strip koji treba da emituje snažnu količinu nelagode i da superherojstvo, ili makar kostimirani viđiilantizam pokaže kao nešto zapravo uznemirujuće. Superherojština, naravno u sebi sadrži reč „heroj“ ali u okviru stripa Cloaked jasno se pokazuje da je u pitanju samo sociopatija sa blago izmenjenim predznakom.
Problem sa Cloaked, ako probleme već moramo odmah tražiti, je što je danas ovo vrlo familijarna postavka. Pre tridesetpet godina, možda bi Cloaked bio šokantniji strip i delovao ikonoklastično, ali nakon što smo videli Grantovog Punishera, pa Grantov rad na X, da ne pominjem sve one superheroje sa vatrenim oružjem i žeđi za krvlju iz devedesetih godina, Cloaked se naprosto smešta u jedan sada već utemeljen podžanr. X je imao i ribut u prošloj deceniji, kada ga je pisao Duane Swierczynski, sa odličnim Ericom Nguyenom na crtežu i Cloaked se, kako rekoh, čita najviše kao još jedan strip sličnog senzibiliteta i poruke. I ovde superheroj nije „stvarno“ super, jer je u pitanju tek čovek jake volje i posebnog mentalnog sklopa, a kostim mu nije napravljen od šarenog streč-materijala već je u pitanju više neka vrsta uniforme kakvu nose specijalci, tamne i napravljene da sa jedne strane štiti onog koji je nosi, a sa druge uliva strah u kosti neprijateljima. Superheroj u ovom stripu čak nema ni pravo „superherojsko“ ime, i mediji su mu nadenuli nadimke poput Sentinel ili Guardian, dok ga kriminalci zovu The Reaper, a njegov modus operandi je jednostavan i zastrašujući: ubijanje.
U tom smislu, superheroj u ovom stripu je jedna još zaoštrenija ekstrapolacija Marvelovog Punishera, najsličniji baš X-u, maskiran, anoniman muškarac sa pištoljima i sačmaricama na gotovs, koji, sasvim očigledno, u životu nema nikakvih ambicija sem da ubija ljude koje smatra lošim i pretnjom za društvo. Ovo društvo njega, dalje, apsorbuje na interesantne naične, sa policijskim komesarom koji ga podržava i čini bitnim elementom svoje strategije za osvajanje pozicije gradonačelnika.
Kako bi se ovaj strip ipak razlikovao od X, Richardson mu prilazi sa druge strane i dešavanja u narativu se zapravo odvijaju skoro četvrt veka otkada je ovaj superheroj bio aktivan. Glavni junak je privatni detektiv, Roger Timothy Stevens (koji iz nekog razloga voli da ga zovu Jake), bivši policajac sa istorijom ne sasvim idealnog rada u službi, koga jedan od najbogatijih ljudi u Americi (a, kažu, i na svetu) unajmljuje da kopa po starim, zahladnjelim tragovima, kako bi, ako je ikako moguće, iščačkao stvarni identitet superheroja koji je pre više od dvadeset godina bio strah i trepet za kriminalce.
Jake će ovaj posao prihvatiti iako mu se poslodavac ne dopada i iako je malo verovatno da će njegove metode biti korisne u pronalaženju čoveka o kome niko ne zna ništa i koji je nestao pre više od dvadeset godina, jer se , jelte, dobro plaća, ali, kako i nagađate, rutinska istraga uskoro postaje sve samo ne rutinska, dok se tela gomilaju a Jake postaje sve više lično, privatno i životno investiran u slučaj.
Cloaked se ne odlikuje originalnošću, to je jasno. Jake Stevens je skup gomile klasičnih noir i pulp tropa, počv od njegovog ciničnog, skoro nihilističnog karaktera, karijernog luzerstva i teškog odnosa sa ženama, pa do njegovog izgleda neobrijane, stalno namrštene ali ipak malo i seksepilne muškarčine. Richardson kombinuje detektivski noir sa sasvim predvidivim preokretima u narativu, i superherojsku dekonstrukciju po receptima kasnih osamdesetih i ranih devedesetih (znate već, „a šta bi bilo da je Betmen zapravo samo najbogatiji psihopata na svetu?“), prolazeći kroz očekivane scene i set pisove, sa sve dekonstruktivnim prikazom dečaka koji je povremeno viđen kao sajdkik misterioznog superheroja, i reći da je ovaj strip donekle i kao nekakav sažetak mnogih stvari koje su u i izvan Dark Horsea radili Frank Miller, Steven Grant itd. je sasvim fer. No, i pored toga, ovo se sasvim lepo i udobno čita i ako Cloaked već ničim ne iznenađuje, on je makar korektno sklopljen. Ono što jeste malo razočaravajuće je taj veliki, jelte, preokret na kraju koji je pomalo trivijalan pa i isforsiran, ali se strip svakako dobro drži do pred kraj.
Velikim delom i na ime Armengolovog vrlo sigurnog crteža. Ovo je, kako rekosmo, veoma „gritty“ postavka i Armengol je idealan crtač za tako nešto, sa likovima koji su grubi ali ekspresivni i kompozicijama koje su efektne, atraktivne, energične i često „prljave“ na pravi način. Armengolova kombinacija (mnogo) tuša i prigušenih ali dobro domerenih kolora čini Cloaked mračnim iskustvom ali ovo nikada nije nečitak, nejasan strip i pripovedanje je jasno i lako za praćenje. Letering je radio Nate Piekos i obavio je vrlo solidan posao.
Sve u svemu, pošto sam ja ipak osoba sa jakom inklinacijom ka baš ovakvim narativima, Cloaked mi je bio zanimljiv. Svakako, ne radi se o nekom VELIKOM novom iskoraku unutar žanra gritty superherojštine-sa-pištoljima, ali je najveći delom ovo jedan korektan, za čitanje prijatan strip. Pa, ako vam deluje kao da je to po vašem ukusu, Dark Horse ga prodaje ovde.
