Kad sam bio klinac i čitao stripove za, jelte, decu, često sam zamišljao kako bi to bilo da se oni naprave u drugom, jelte, ključu, odnosno, kako bi izgledali u svojoj verziji za odrasle. Onda sam porastao i ispostavilo se da nisam jedini koji je razmišljao na takav način. U Americi smo imali razne pokušaje da se superherojima da zreliji, „odrasli“ ton – od kojih su neki bili i uspešni, znate već, ima onaj strip što se skoro rimuje sa „vokmen“ – ali i Evropski, konkretno franko-belgijski strip je rešio da se uhvati u kolo. Pisao sam već par puta o dekonstruktivnom ributovanju Taličnog Toma, ali, iskreno, nikada nisam očekivao da vidim gritty, mračni, pomalo horor-intonirani ribut… er… Marsupilamija???
Marsupilami –The Beast (aka Le Marsupilami – La Bete) je baš to, prvi deo dvodelne priče koja uzima jedan od najpopularnijih likova belgijskog stripa i čitave franko-belgijske regije i daje mu „origin story“ koji je obeležen traumom, teskobom, pa i nasiljem. Nismo više u Kanzasu, Toto, rekla bi Doroti spuštajući ovaj album dugačak stopedeset strana, a koji je 2020. godine izdao Dupuis dok ga je Europe Comics prošle godine približio anglofonoj publici. I, jelte, meni.
Da ne bude da je sve mračno i crno, Marsupilami –The Beast je i dirljiva priča o samohranoj majci i njenom mladom, plemenitom sinu koji prolaze kroz brojna iskušenja u posleratnoj, mirnodopskoj ali ne i lakoj za preživljavanje Belgiji, posebno kada je klinac, Francois, dete iz kratke veze koju je majka imala sa pripadnikom Vermahta što se posle rata vratio u Njemačku svojoj ženi i deci. Ooooh, niste očekivali ovakve tonove u stripu za decu zar ne?? E, pa, nismo više u Kanzasu, zaista.
Marsupilami je nesumnjivo najpopularniji lik sa kojim je Andre Franquin radio. Iako je svoju slavu stekao radeći Spiroua, a kasnije imao veliki hit sa Gastonom, upravo je Marsupilami, kreiran tokom Franquinovog rada na Spirou-u bio lik sa koji će probiti granice medijuma i postati planetarno popularan. Naravno, gledano iz ove perspektive, stvari su jasne, Spirou je pod Franquinom bio avanturistički strip pogodan za određenu demografiju, ali Marsupilami, žuta, pegava životinja nalik na hibrid majmuna i leoparda, sa repom dugačkim nekoliko metara i karakterom TAČNO između mačke i majmuna, je bio pogodan za sekundarnu eksploataciju na mnogo većoj demografiji kupaca lutaka, igračaka, gledalaca crtanih filmova itd. Marsupilami je, stičući nezavisnost od svog matičnog stripa u kasnijim decenijama, imao mnogo sopstvenih strip-avantura, ali i uspešnu televizijsku seriju iz devedesetih godina, u produkciji samog Disneyja, koja je osvojila vrlo solidnu pažnju američke publike. U ovom veku je Marsupilami nastavio uspešan televizijski život, a uz strip koji izlazi praktičo neprekidno od 1987. godine.
No, kreiranje nečeg „ozbiljnijeg“ sa likom koji je uvek delovao tek kao zgodna maskota je očigledno bio interesantan izazov za neke iskusne stvaraoce. Kako je i sam Spirou u ovom veku imao interesantne reimaginacije (prevashodno u antologijskom serijalu Le Spirou de…), tako ne treba da čudi da smo dobili Marsupilami –The Beast, posao koji su obavila dva izuzetno cenjena belgijska autora.
Zidrou (aka Benoît Drousie) je veoma uspešan i poznat strip-scenarista koji je svoju karijeru nastavnika zamenio prvo poslom spisatelja knjiga za decu a onda i stripadžije. Zidrou već trideset godina radi za različite franko-belgijske izdavače (Dupuis, Casterman, Dargaud, Le Lombard…) a o njemu smo već pisali prošle godine povodom bajkovitog grafičkog romana The Whale Library. Ilustrator Marsupilami –The Beast je pak, izvrsni Frank Pé, čovek sa formalnim obrazovanjem iz vajarstva i karijerom objavljivanja stripova u magazinu Spirou još od 1973. godine kada je sam imao jedva nežnih sedamnaest. Nema smisla nabrajati sve knjige i stripove koje je Pé radio za skoro pedeset godina ali treba reći da je napravio priličnu reputaciju crtajući stripove i knjige sa životinjama, kao i da je čovek VELIKI ljubitelj životinja, sa sopstvenom botaničkom baštom i posebnom pasijom za reptile, gde njegova biografija navodi da je lično othranio više od pedeset vrsta guštera, uključujući šesnaest krokodila. Ako vam, dakle, treba crtač koji bi nacrtao strip o ZVERI ili, jelte, generalno životinjama, Pé je prirodan izbor.
I, Pé je VELIČANSTVEN ovde. Zidrouov scenario mu daje mnogo prostora za atmosferično, kinematično pripovedanje sa dosta dekomprimovanih scena i moćnih spleš-kadrova koji odišu filmskom elegancijom i dubinom. Pé je ujedno i kolorisao ovaj strip i osvetljenje i boje su upečatljivi, sa perfektno nijansiranim sepija-tonovima koji prikazuju Brisel 1955. godine, retkim primarnim bojama (poglavito na odeći koju nosi Francois kao moralno i narativno težište ove pripovesti), i hororičnom, fantastičnom upotrebom gotovo crno-belog kolorita u uvodnim scenama u antverpenskom pristaništu. Franquin je, naravno posvuda u ovom stripu – autori mu ga eksplicitno posvećuju – ali zapravo manje Franquin iz vremena kada su Spirou i Marsupilami bili njegov primarni posao a više Franquin iz njegove kasnije faze, sa skoro do groteske karikiranim fizionomijama i velikim površinama pokrivenim crnim tušem, a što sve asocira na kasnije table Gastona i serijal Crne ideje.
Naravno, Pé nije imitator Franquina i njegov crtež je osoben, ali on definitivno jeste jedan od naslednika, nastavljača i dograditelja stila koji je, između ostalog, baš Franquin utemeljio na franko-belgijskoj sceni i ovaj strip zaista upečatljivo ekstrapolira njegovo nasleđe. Najveća razlika je svakako u tome da Pé koristi kolor sasvim drugačije, najveći deo vremena izbegavajući primarne boje i oslanjajući se na difuzno osvetljenje i zrnaste teksture, kao i u kadriranju koje je dinamično, filmsko, sa urednim ali takođe dinamičnim lejautom tabli. To sve zajedno stripu daje taj moderniji, odrasliji ton i pre nego što vidite samog Marsupilamija koji je ovde zaista jedno preteće, feralno prisustvo, horor doveden na silu iz džungle, spreman, možda i da ubija kada je priteran uza zid.
No, Marsupilami je jedini zaista hororičan element ovog narativa i nasuprot njemu stoji mala menažerija domaćih i divljih životinja koje je dečak Francois spasao sa briselskih ulica i okoline – znate već, kuče sa tri noge, stari konj spasen iz mesare, ćurka koja nije odrasla među drugim ćurkama i ponaša se kao da je pevac, ali i divlje prasence razdvojeno od majke i ostatka legla – i koja živi sa njim i majkom u kućerku sa ambarom na obodima grada. Pé ove životinje crta ljupko, duhovito, sa puno karaktera i strip ovde uprkos tom „odraslijem“ tonu u mnogome podseća na klasičniji stil franko-belgijskih radova iz pedesetih i šezdesetih, gde životinje, iako ne izmeštene iz svoje animalnosti – dakle ni jedna od njih ne govori ili na bilo koji drugi način sugeriše kognitivni kapacitet na razini ljudskog – imaju čitav spektar karaktera u savršenom spoju njihove prirode i ljudima bližih, razumljivijih grimasa i poteza.
Strip se događa u 1955. godini ali Brisel koji Pé crta bi mogao biti i stariji, najpre na ime toga da priču pratimo iz perspektive jedne siromašne porodice koja živi u peri-urbanom, još uvek pomalo seoskom okruženju. Kadrovi antverpenskog pristaništa koji strip otvaraju, sa svojim demonstracijama tehnologije, industrije, kapitala (automobili, čelične konstrukcije, metalni kontejneri, impozantni, čak preteći prekookeanski brodovi prikazivani iz donjeg rakursa) su tu da bi se Marsupilamijeva divlja, feralna priroda jače istakla i da bi joj se dalo etičko opravdanje – ipak je on životinja oteta iz svog prirodnog staništa u Južnoj Americi i na silu dovedena u „civilizovanu“ Evropu koja za njega znači neslobodu i zatvor – ali i da bi se sugerisala klasna raslojenost čiji deblji kraj Francois i njegova majka izvlače. Francois ide u školu sa nekom bogatijom i arogantnijom decom, ali njegovu majku u gradu uglavnom preziru jer se, jelte, jebala sa okupatorom i još mu rodila dete pa i Francois od školskih „drugova“ trpi dosta maltretiranja na ime toga da je pola Nemac, da mu je otac bio, jelte nacista (iako, tehnički, nije) i padne tu i nekoliko scena autentičnog fizičkog zlostavljanja.
Zidrou priču o Francoisu i pronalasku Marsupilamija koji je utekao svojim zatočiteljima, dakle, postavlja u jedan srazmerno mučan mizanscen siromaštva, socijalnog ostrakizma i zlostavljanja, ali iskusni scenarista svoj toj mizeriji ume da da i human, optimistički preliv. Francoisova majka je jedna jaka, nepokolebljiva žena – pomalo namćorasta ali ko joj može zameriti – svesna da njena kratka ljubavna veza ima posledice od kojih trpi i neko ko nije ništa kriv, ako je jelte ona već „kriva“ što se zaljubila i imala polni odnos, ali nespremna da se posipa pepelom i da od sina pravi martira. Njen klinac, tako, pomalo izopšten od svojih vršnjaka, slobodno vreme provodi tumarajući periferijom grada i obližnjom šumicom i spasavajući povređene životinje i mada im je sada kuća puna raznog zverinja, majka to gleda sa blagonaklonošću, diveći se empatiji i posvećenosti svog sina. Tu je i romansa-u-nastajanju između nje i Francoisovog nastavnika, jednog pomalo geeky karaktera iz lokalne osnovne škole koji decu voli da podučava na nekonvencionalne načine, puštajući im filmove Čarlija Čaplina na časovima, snimajući njihov smeh i onda kod kuće eksperimentišući sa magnetofonskim trakama snimljenog smeha poput nekog mini-Stockhausena.
Ovo je, dakle, vrlo sigurno sklopljen narativ koji spaja umešno napravljen period-piece pristup (sa klasnim i drugim društvenim protivrečnostima koje nisu ubačene na silu i reda radi) sa pažljivim radom na likovima i elementi melodrame, socijalnog filma i neorealističkog pristupa su svi solidno posloženi jedan uz drugi. Sam Marsupilami ovde (još uvek?) nema mnogo delatne suverenosti i koristi se više kao taj neki horor-trop, preteće, strano prisustvo u civilizovanoj, građanskoj Belgiji, a koje, barem u ovom prvom delu priče, služi i da na površinu istera elemente njene nehumanosti.
Je li problem što je ovo nedovršena priča? Meni nije, jer se unapred radujem čitanju drugog albuma – kad god bude izašao – ali treba imati na umu da je ovo doslovno polovina narativa i da Marsupilami –The Beast ne samo da ostavlja svoje likove da vise u jednom prilično mučnom položaju, nego i da sam titularni karakter ne dobija mnogo „akcije“. Opet, ovo je jako dobro i spretno složena drama koja klasični Franquinov rad tretira sa poštovanjem a onda ga umeće u sigurno osmišljen narativ koji ima nešto da kaže o ljudskom, jelte, stanju pa iako Zidrou nije ZAISTA smislio nešto novo i originalno, njegov scenario je pretvoren u seriju neverovatno lepih tabli od strane vrhuskog crtača Péa, a prevod (Montana Kane) i letering (Kromatik Ltd.) su izvrsni. Utoliko, ja moram da dam jake preporuke za ovaj album i urgiram da ga svaki ljubitelj ne samo Franquina već, generalno, dobrog stripa, obavezno pročita. Europe Comics ga prodaje na ovom mestu.
