U vreme kada normalan svet gleda ribut Hellraisera, ja sam se okrenuo klasičnim zadovoljstvima protraćene mladosti i iskoristio protekli vikend da obnovim gradivo vezano za trilogiju Evil Dead Sama Raimija. U pitanju je svakako jedan od najfascinantnijih autorskih projekata osamdesetih godina (i zapravo ključna spona sedamdeseth sa devedesetima) sa toliko jakim uticajem na popularnu kulturu da se uvek pomalo iznova šokiram kada shvatim koliko je sve čime se na dnevnom nivou trujem u naporu da malo ublažim egzistencijalnu prazninu u koju svi kolektivno tonemo, duboko ukorenjeno u filmu koji je krajem sedamedesetih godina snimila grupica ortaka iz detinjstva u nameri da se probiju u filmski biznis. Zapravo, činjenica da sam pre nekoliko nedelja pogledao Marvelov Doctor Strange in the Multiverse of Madness me je i podstakla da se vratim Raimijevim počecima i očima odrasle (well, makar ostarele) osobe pogledam filmove kojima je utemeljio ne samo svoju reputaciju profesionalca već i jezik kojim će presudno uticati na razvoj ne samo žanrovskog filma u naredne četiri decenije već i, rekosmo, na celokupnu popularnu kulturu na nekoliko kontinenata.
Pre nekoliko godina gledao sam rimejk prvog filma iz ovog serijala, Evil Dead Fedea Álvareza, snimljen 2013. godine uz blagoslov Raimija i njegovih vernih saradnika, Roberta G. Taperta i Brucea Campbella koji su bili i producenti. Iako je ovo bio vrlo korektno urađen horor film sa disciplinovano i kompetentno urađenim narativom, fotografijom, scenografijom, maskom, efektima i glumom, meni je smisao „disciplinovanog“ rekonstruisanja Raimijevog prvog biskopskog filma u priličnoj meri izmicao. Nije da je Raimi sa The Evil Dead iz 1981. godine pokušavao da napravi „normalan“ horor produkt, ali još nije imao veštine za to. The Evil Dead je bio proračunat projekat njega i njegovih ortaka da naprave horor film, gađajući žanr koji je u tom trenutku na ime Dawn of the Dead, Halloweena i Friday the 13th dobijao novi zamah, kako bi se probili u filmsku industriju. Raimi jeste bio poštovalac rada H.P. Lovecrafta ali kratki filmovi koje je snimao sa Campbellom dok su bili tinejdžeri su bili različitih žanrova. Horor je ovde delovao kao najbrži način da se pokaže ekspertiza mladog režisera i njegove odabrane ekipe, a kao dokaz te veštine poslužio je Within the Woods, kratki horor film, osmišljen kao prototip za celovečernju produkciju, na ime koga bi se tražile pare od producenata. Naravno, film napravljen za 1,600 dolara nije generisao MNOGO pažnje pa je The Evil Dead na kraju velikim delom finansiran od pozajmica i moljakanja usmerenih na prijatelje i familiju.
I bio je, pa… andergraund hit. Za moju generaciju, The Evil Dead je bio neka vrsta svetog grala, film koji se smeštao na teritoriju između slešera i horora sa zombijima, predmet apokrifnih prepričavanja scena koje su neki od nas videli i onda ih, kiteći, prenosili vršnjacima, ranopubertetlijama koji su samo mogli da zamišljaju bizarne prizore poput silovanja koje vrši granje. Srećom, kada smo fim mogli da pogledamo, ta scena – za koju u najmanju ruku mogu da kažem da je, jelte, ne-baš-ukusna – nije uspela da pokvari opšti utisak o, pa, andergraund hitu.
The Evil Dead, evo, i četrdesetjednu godinu kasnije ima ekstremno zdravu energiju i komprimuje puno atmosferične i visceralne zabave u svojih ni sat i po trajanja. Jedna od stvari koje oštro razdvajaju ovaj film od ključnih njemu savremenih naslova horor-žanra je i odsustvo stvarne teme. Dok su Romerovi zombiji imali jak element društvene kritike, a slasher podžanr bio neka vrsta kolektivne psihoterapije vezane za (ne samo tinejdžersku) seksualnost u savremenom američkom društvu, The Evil Dead je bio film lokacije i set pisova mnogo više nego film teme. Raimi je pokupio od Lovecrafta taman onoliko koliko mu je trebalo da opravda pojavljivanje demonskih prisustava u vikendici smeštenoj duboko u američkoj planinskoj provinciji, a ansambl filma je sklopljen od prijatelja i prijatelja prijatelja, bez ambicije da se žensko-muška petorka koja provodi stravičnu noć u oronuloj kolibi predstavi kao ikakav sažetak nekakve američke društvene istine.
Pravila koja vezujemo za horor filmove ovog perioda u The Evil Dead ne važe – ovde se seks ne kažnjava niti film ima svoj scream queen, naprotiv, već u ovom filmu Raimi će ići u sasvim suprotnom smeru, gradeći kult glavnog junaka, Ashleyja „Asha“ Williamsa, odnosno prikazujući ga kao jedinog sa kapacitetom da preživi demonsku najezdu, ne na ime neke posebne snalažljivosti ili veštine, koliko na ime jedne čiste i romantične misli koju je imao tokom večeri, a koja pravi sponu sa mnogo starijom, naivnijom filmskom tradicijom nego što je bio savremeni horor. Campbellova fizionomija je, pored činjenice da je u pitanju Raimijev najbolji prijatelj još iz detinjstva, bila presudna ne samo za to da on bude glavni junak ovog filma već da franšiza kasnije dobije uistinu neočekivan obrt i evoluciju, sa čovekom koji izgleda kao jeftinija, ali zabavnija verzija Kerija Granta u svom centru.
Campbellov Ash je u ovom filmu još uvek čovek-kome-se-stvari-događaju i koji ima vrlo malo delatne suverenosti – štaviše veliki deo ključnih scena on provodi zarobljen policama koje padaju po njemu – dok ljudi i žene oko njega imaju planove, ili makar predloge kako da se situacija reši. Ash preživljava ne zato što je pametniji ili snalažljiviji, čak ni beskrupulozniji, već samo zato što ga je zabavnije gledati.
Ova logika je centralna za ne samo ovaj film već i naredne nastavke. Raimi se ne zamara pretereno kauzalnošću zapleta i mnogo više ga interesuje da kreira memorabilne scene što će ostati kultne reference za generacije koje dolaze. Jer, bez obzira na skroman budžet od 375.000 dolara, The Evil Dead je i dan-danas vizuelno remek-delo, štaviše možda najčistiji i likovno najkonzistentniji film iz celog serijala. Svakako, Raimi ovde nije imao skupe kranove ili para da napravi setove ali je to nadoknadio neverovatnom inventivnošću i kreativnošću koja je, bez preterivanja, obeležila ogroman deo žanrovskog filma u narednim decenijama. Raimi je uspeo da sa minimumom praktičnih efekata, samo inteligentnim, genijalnim zapravo, kadriranjem i montažom stvori utisak snažne jeze, stravične napetosti i visceralnih završnica. Veliki deo filma gledalac čudovišta ne vidi jer se akcija snima iz njihovih očiju, uz zastrašujuću muziku Joea Loduce i dizajn zvuka koji je potpuno redefinisao horor, dajući scenama punoću akcije i gustinu informacije nedostižnu za imitatore koji će krenuti Raimijevim tragom. Raimijeva zapanjujuće intuitivna vizuelna naracija oslanja se na fantastično precizno kadriranje i montažu u kojoj se stalne smene planova i kontraplanova koriste tečno i prirodno, ali onda, kada scena zahteva neprekinut duži kadar, ovo ekipa izvodi savršeno.
Raimi je sa ovim filmom napravio čudo i on se i danas jako dobro drži, što zahvaljujući savršenom kvalitetu slike u danas dostupnim digitalnim masterima koji čuvaju toplinu filmske trake, što toj razbarušenoj kreativnosti režisera koja je ipak na kraju dala konzistentan ton i ogromnu vizuelnu energiju kratkom i slatkom horor-uratku.
Već nastavak, Evil Dead II će pokazati da je ova konzistentnost bila pre smišljen, iskalkulisan potez da se demonstrira veština nego estetski prioritet. Evil Dead II je urađen 1987. godine, nakon relativno neuspešne saradnje sa braćom Coen, Crimewave iz 1985. godine, a uz finansije samog Dina DeLaurentisa kome je Stephen King dao jake preporuke za Raimija i njegovu ekipu. Raimi je DeLaurentisu izložio svoj plan da se nastavak preseli u srednji vek i bude više akciono orijentisan ali je iskusni italijanski producent imao dva zahteva: da film bude sličan prethodnom filmu po tonu i mizanscenu, kao i da rejting finalnog produkta ne sme da pređe R.
Ovo drugo Raimi na kraju nije ispoštovao – a nikada nije bilo ni realno da hoće s obzirom da je ovog puta imao pravi budžet i ekipu za specijalne efekte – i film je ostao bez rejtiga, osuđen na vrlo svedenu bioskopsku distribuciju. Ipak, Evil Dead II je postao planetarni hit na ime sekundarne eksploatacije na kućnim platformama, epitomizujući „žanr“ VHS horora i proizvodeći neverovatan talas imitacija i „nezvaničnih“ nastavaka po evropi (mahom Italiji) i Aziji (mahom Japanu).
Ono prvo pak… Iako je Evil Dead II nominalno nastavak prvog filma, sa sve nekakvom rekapitulacijom na početku, u pitanju je više rimejk, a dobrim delom i parodija prvog filma, horor koji je pokazao da je okej da se uz jeftine elektronske montaže i tešku šminku na licima glumaca, te urnebesne stop-motion efekte, sasvim lepo može pridružiti i slepstik humor. Kao posledica ovoga, Evil Dead II se može posmatrati kao horor-komedija, naročito prema svom kraju. Lik Asha Williamsa se ovde transformiše iz smušenog muškarca koji nekim čudom i snagom romantike preživljava neverovatnu noć do akcionog heroja koji će motornom testerom sebi odseći šaku kada shvati da je šaka posednuta demonom i pokušava da ga ubije. Campbellov trijumfalni poklič „Who’s laughing now!“ dok sebi odseca desnicu – plačući u isto vreme od bola – je momenat u kome ste sigurni da gledate komediju.
Campbell je i inače apsolutni centar filma zbog koga ovo sve i funkcioniše, sa neverovatno fizičkom ulogom u kojoj se on često bori protiv nepostojećih neprijatelja, udarajući kao lud licem o zid, ili, u jednom trenutku, držeći sebe rukom za glavu, praveći salto unapred iz mesta. Njegova žudnja za životom je snažna a kada film u svom finalu dođe do Raimijevog toliko željenog putovanja kroz vreme, i Ash se obre u četrnaestom veku, njegov je put od ’70s horor protagoniste koji preživljava za dlaku do bona fide ’80s akcionog heroja sa skračenom sačmarom i motornom testerom na mestu gde mu je nekad bila desna šaka – trijumfalno okončan.
Evil Dead II nije zaradio mnogo para ali jeste potpuno promenio industriju, fuzionišući horor i komediju, nudeći sumanuto goofy praktične efekte i stop-motion animacije, ali i dalje neprevaziđeno inventivan vizuelni jezik sa Raimijem koji je usred totalnog krvoprolića na platnu imao i ukusa i vremena za savršene set pisove kao što je Ashovo bežanje kroz celu kolibu, sve iz jednog kadra, dok ga kamera manijački progoni kroz lavirint vrata, ili momenat u kome krv pljusne po goloj sijalici a svetlo u sobo dobije fulčijevsku tamno crvenu nijansu. VHS kao vektor propulzije horora je i pre ovoga bio značajan u Evropi a sa Evil Dead II su američki studiji možda u potpunosti shvatili snagu ovog medijuma.
Jer, pet godina kasnije, Raimi će dobiti priliku da snimi srazmerno visokobudžetni Army of Darkness, punokrvni akcioni nastavak Evil Dead II sa filmom od sat i po koji bez gubljenja koraka preuzima Jenki-na-dvooru-Kralja-Artura-sa-demonima-i-dvocevkama pančlajn prethodnog filma, pročišćava mu premisu i upušta se u sasvim novi žanr. Ash Williams je sada vremeplovni heroj koji pomaže srednjevekovnoj vlasteli da se odbrani od onostranih monstruma ali i da pronađe u sebi pravu plemenitost, jedinstvo i lojalnost i ovaj film je manje subverzivna komedija a više – prosto komedija, sa ponovnim oslanjanjem, ali sada od početka sasvim eksplicitnim, na činjenicu da je Ash, pa… moron. Campbell ga ovde igra kao nabusitog, jednodimenzionalnog, narcisoidnog i sebičnog siledžiju koji će voleti da popije pojede i povali i koga samo zanima da se vrati u svoje vreme, a pukim će spletom okolnosti na kraju biti heroj. Raimi i njegov brat Ivan su scenaristički, verovatno, tražili pravu meru omaža i parodije usmerenih na ’80s akcione heroje, ali Campbellov jedinstveni performans filmu daje sasvim osobenu notu čiste sprdnje.
Naravno, produkcija je ovde profesionalnija sa mnogo statista, kulisa, kostima, ratne koreografije itd. ali i Raimi je zanatski zreliji i zapravo manje razbarušen u radu pa Army of Darkness nema onu dimenziju sirove avangarde koja karakteriše prva dva filma u serijalu. Ono što ima, je, pak jedno nesputano, nimalo sramežljivo omažiranje starih fantazijskih spektakla i ako je već sa Evil Dead II Raimi pokazivao koliko voli Rayja Harryhausena, u Army of Darkness je imao priliku da ga maltene doslovno citira, sa armijama skeleta koji nose oružje i stop-motion animacijama koje su i u 1992. godini delovale simpatično zastarelo. No, sve to funkcioniše kada se gleda sa prave strane i film pleni šarmantnim borbenim koreografijama i jednim nimalo stidljivim korišćenjem maketa da se kreira veći spektakl nego što budžet dopušta. Army of Darkness će i ostati vrlo citantan film i ako su „join us“ i „I’ll swallow your soul“ bile kultne replike zapamćene iz prva dva filma i zatim rekreirane diljem čitave pop kulture, sa Army of Darkness će Ash postati mašina za izbacivanje onelinera od koje će se dalje krasti i otimati. Gejmeri znaju da je Duke Nukem nimalo stidljivo pokupio sve svoje najbolje replike direktno od Asha, ali i da kultni horror-shooter Blood u svom prvom nastavku vrlo slobodno citira Evil Dead serijal. O death i thrash metalu i da ne pričam – Raimi je sa ovim serijalom kreirao ogroan deo ikonografije ovih podžanrova.
Naravno, sve ovo je danas dostupno u lepim digitalnim remasterima koji veoma vrede da se pogledaju i ne mogu da prenaglasim koliko je kompaktnost i ekonomičnost ovih filmova meni prijala. Sva tri su ispod sat i po u konačnim trajanjima i ovo je prava mera akcije, komedije i horora koje čovek može da pogleda preko vikenda i uživa. Nisam još pogledao seriju čije tri sezone su radili Raimi i ekipa između 2015. i 2018. godine – jer ko ima vremena još i za to! – ali uz najavu animiranog nastavka, možda se i nateram. Evil Dead mi je, na osnovu proteklog vikenda, s razlogom ostao u lepom sećanju kao ključni serijal osamdesetih i to da njegovog autora danas uglavnom znaju kao režisera originalne trilogije o Spajdermenu i jeste mala nepravda. No, ne i neispraviva. Gledajte Evil Dead, ako već niste jer, naprosto – ovo je istorija koja živi.
