Ponekada samo želite da se opustite uz mangu koja ne filozofira preterano i nudi obilne količine hedonističkog uživanja u (dobrim delom izmišljenoj) hrani, nasilnoj akciji i velikim sisama. Svi imamo svoja sitna zadovoljstva u životu, a neka od tih zadovoljstava su grešnija od drugih. Ili bar ja tako sebe tešim kad neko vidi šta to ja zapravo čitam.
Crazy Food Truck je manga čiji naslov pomalo čoveka i šarmira svojom naivnom, iskrenom željom da vam odmah uđe pod kožu stavljajući sve svoje karte na sto. Tako je, kao da kaže naslovna strana prve kolekcije na kojoj nam se dvoje protagonista predstavljaju sa svim svojim ribolovačkim alatom, predimenzioniranim satarama i, tako je, sisama, tako je, kao da kaže ta naslovna strana, ovo je manga kojoj je u centru kombi iz koga se prodaje brza hrana i uz nju – mangu – ćete se LUDO provesti. Bar se… nadamo.
I hoćete, ako vam standardi za mange nisu takvi da iz svake tražite najdublju moguću filozofiju i najvišu moguću imaginativnost. Crazy Food Truck se ne odlikuje nekom dubinom filozofske ambicije i u suštini je sklopljen spretnim slaganjem mnogo proverenih, funkcionalnih manga tropa i klišea, povremeno je i sasvim napadano drzak u svom fan service podastiranju pred shonen publiku (ovo mislim u smislu sugestivne, erotizovane golotinje), ali je istovremeno i zanatski vrlo spretno napravljen narativ sa zanimljivim mada stereotipnim likovima, intrigantnim postapokaliptičnim svetom i zapletom koji mada i sam ne umire od originalnosti, vrlo uslužno nosi čitaoca od jednog do drugog poglavlja, nudeći kraće, samodovoljne priče, dok se generalna radnja odmotava dovoljno brzo da se sve ne pretvori u seriju nepovezanih epizoda.
Rokurou Ōgaki, autor ove mange je svoje umetničko ime uzeo od sintagme „rokenrol“ i to dosta govori o njegovom razbarušenom, na brza i jeftina zadovoljstva fokusiranom pristupu proizvodnji ovog stripa. Ōgaki je uglavnom crtač i do sada je sarađivao sa drugim scenaristima na serijalima koje je radio, uglavnom se usredsređujući na spinofove nastale od uspešne anime serije Unlimited Psychic Squad čiju je direktnu adaptaciju u manga medijumu Ōgaki samostalno napisao i nacrtao. Crazy Food Truck mu je prvi autorski projekat i pre nego što je debitovao sa Unlimited Psychic Squad radio je kao asistent autorima kao što su Kenjiro Hata i Junpei Goto, a paralelno sa Crazy Food Truck crtao je i Akudama Drive.
Sa Crazy Food Truck Ōgaki je sasvim eksplicitno projektu pristupio sa namerom da u ovaj strip ubaci sve što sam voli i što mu je zanimljivo pa iako je u pitanju manga koja, rekosmo, suštinski nastaje spajanjem oprobanih tropa i klišea, ona svejedno ima izražen karakter, i ličnost autora može da se oseti i dodirne putem čitanja. E, sad, to je ličnost opsednuta kul akcijom, dobrom hranom i lepim, prekomerno seksualizovanim ženama, ali nije da nas TO iznenađuje kad su u pitanju manga autori. U jednoj od epizoda ovog serijala protagonisti imaju priliku da uživaju u nekoj vrsti prirodne saune, prvo se izlažući visokoj temperaturi u pećini koju greje podzemna vulkanska aktivnost a zatim ulazeći u hladnu vodu i ovo je, za mange često tipično, dugačka sekvenca koja do detalja opisuje ne samo čitav proces već i filozofiju koja iza njega stoji. Ōgaki u pogovoru za drugi tom objašnjava da je on sam postao praktično adikt sauna, a koje su mu isprva bile odbojne zbog vrućine, na ime adrenalina i endorfina što dolaze nakon njihovog korišćenja a koja ga kombinacija opet podseća na kombo uzbuđenja i relaksacije što dolaze uz ludački rad da se završi rad na stripu u okviru dedlajna i uspešno podnošenje gotovih tabli uredniku. Kaže da su jelo i alkohol posle toga posebno prijatni.
I ovo je baš takva manga, hedonistička, usredsređena na telesna zadovoljstva, ali ne iz neke specijalno elitističke pozicije. Protagonisti Crazy Food Truck žive u postapokaliptičnom svetu i mada OBLAPORNO uživaju u hrani, neretko prolaze kroz duže periode u kojima nemaju šta da jedu, trpe glad i moraju da sve svoje kapacitet usmere na lov, sakupljane ili ribolov kako bi obezbedili sebi naredni obrok u kome će zatim uživati vrlo odlučno. Pored toga što im ovo daje izvesnu meru plemenitog, ponovo je u pitanju sasvim jasna paralela sa životom mlađih manga-autora, uvek preopterećenih radom, uvek plaćenih manje nego što je razumno, a i dalje punih strasti i žudnje da uspeju.
Mange koje se bave hranom ili pićem ne da nisu retkost nego se o njih maltene saplićete kud god da se okrenete. Štaviše, jedan od najboljih japanskih stripova urađenih u ovom veku bavio se pre svega vinom, njegovim ukusom i filozofijom izgrađenom oko industrije finih pića (pričam, naravno o The Drops of God o kome ću morati jednom da napišem nadahnuti panegirik). Utoliko, Crazy Food Truck nije originalan u svom fokusu na pripremanje hrane i često opširnim diskusijama o tome kako se ona sprema, zašto se tako sprema, šta njen ukus zapravo „znači“ itd. No, ovo je lepo uklopljeno sa jednim ne 100% medmaksovskim mizanscenom, ali postapokalitičnim okruženjem koje podrazumeva život u pustinji i na drumovima koji je presecaju, raštrkana naselja u kojima stanovništvo preživljava na ime relativno lo-tech rada i sakupljanja starog otpada preostalog posle, jelte, velikog rata, veliku vojnu frakciju koja je na sebe uzela ulogu upravljanja novim svetom i pokušava da u ime toga pokori razne nezavisne grupe od kojih su neke prosto pljačkaške bande a neke imaju feudalne fantazije itd. itd. itd. Ako ste ikada čitali Fist of the North Star znate već koordinate između kojih se krećemo.
No, ovo je rađeno sa jednom radosnom, pa što da ne i rokerskom energijom. Glavni junak, stariji muškarac po imenu Gordon Goliath (star, sed, sa brkovima – vrlo redak izbor za glavnog junaka u shonen stripu) je vlasnik kombija u kome sam sprema hranu od onog što ulovi, sakupi ili dobije u razmenu od drugih i onda prodaje sendviče, hamburgere i druge fast food produkte namernicima na kome naleti u pustinji ili stanovništvima naselja i gradića pored kojih prolazi. Naravno da je njegov kombi sumnjivo dobro opremljen za potrebe te partikularne profesije a da je sam Gordon SUMNJIVO DOBRO snalažljiv u borbi da bi se radilo samo o dobrom kuvaru i kada naš glavni junak nasred druma naleti na nagu devojku u vreći za spavanje i skoro je pregazi, ali uspe, po cenu nekoliko razbijenih pivskih flaša, da izbegne fatalnu koliziju u poslednjem trenutku, ovo je, očigledno, početka jednog intrigantnog akcionog trilera. Arisa postaje njegov kompanjon, saputnik, ali i neka vrsta šegrta (šegrtkinje?) više sticajem okolnosti nego njegovom svesnom namerom – Gordon je, naravno, vrlo programski, vrlo namerno tipični usamljenik koji ne bi ni u šta da se meša niti da brine tuđe brige – i njihov odnos se u daljem stripu smešta na nesigurnu, nestabilnu poziciju između očinske brige za snažno ali naivno dete i erotične tenzije između starijeg, iskusnog muškarca i mlade, jedre devojke koja nešto i ne voli da nosi odeću i rado će se šetati potpuno gola jer joj je vruće.
Da bude jasno, strip vrlo smišljeno stavlja protagoniste u situacije koje zahtevaju ili makar omogućuju da Arisa bude sasvim naga i na ime ovog manga je u izdanju američkog Viza i dobila upozorenje o eksplicitnom sadržaju, ali ovo je i dalje striktno shonen esetika, i u stripu nema ničeg eksplicitno pa ni implicitno pornografskog onako kako ih ja to, jelte, doživeo.
Crazy Food Truck je procesija lepo vođenih epizoda u kojima Gordon i Arisa grade čvršći odnos prolazeći kroz razna iskušenja ali i momente spokoja i refleksije – od lova na bizarne, mutirane životinje od kojih se kasnije sprema zanimljiva hrana, preko sukoba sa banditima, pa do pomenutog odmaranja u prirodnoj sauni – a čitalac sa druge strane prati i rad vojne jedinice što ih sledi i namerna je da Arisu, koja demonstrira nadljudsku snagu i otpornost, vrati u svoje okrilje iz kojeg je pobegla. Ponovo, ovo je sve vrlo klišeizirano i predvidivo –major pomenute vojne jedinice je prelepi a namršteni mladi muškarac čija nadređena oficirka izgleda kao da ima 14 godina a daje mu se ađutatkinja koja doslovno ima osam godina – ali Ōgaki materijalom rukuje sigurno i čitaoca lako uvlači u zaplet koji podrazumeva šmekerska suočavanja između sukobljenih strana, atraktivna akciona razrešenja, preokrete i neophodnosti saradnje između neprijatelja itd.
Tako da je ovo, iako, kako rekosmo, ne puca od originalnosti niti ide u neku VELIKU dubinu što se tiče karaktera ili same filozofije, zanatski vrlo lepo napravljeno, udobno za čitanje i iako svakako bliže brzoj hrani nego vrhunskoj, jelte, kuhinji, nikako bez šarma. Ōgaki je vrlo dobar crtač i njegova pripovedačka tehnika je obeležena dinamikom i kvalitetnom „režijom“ scena, likovi su mu karakterni a akcija ume da bude jako atraktivna. Humor se takođe efektno koristi da stripu da vedrinu a da mu ne oduzme dramu onda kada je drama potrebna, dok su osmišljavanje i dizajn postapokaliptičnih životinja koje srećemo na dnu osušenih mora i u drugim delovima pustinje grafički hajlajti ovog stripa.
Tako da je najveći problem sa Crazy Food Truck to da, ako želite da vidite šta je bilo na kraju, morate znati Japanski. U Japanu je ovaj strip izlazio oko godinu i po dana (Jul 2020. godine do Decembra 2021.) i njegova treća kolekcija je izašla Februara ove, ali na Engleskom je Viz do sada izbacio samo dve, sa drugom koja je izašla u Septembru. Ne znam kada ćemo dobiti finale na Engleskom i razrešenje sada već vrlo zanimljivog zapleta, pa to može da bude problem za nestrpljivog čitaoca ali ako nemate problem da čekate a dopada vam se ideja o akcionom stripu koji ima puno prostora za hranu i golotinju, Viz će vam dosadašnje dve kolekcije rado prodati ovde.
