Aftershock Comics kao da se pretvara u novi Image Comics, sa sve većim brojem visokokvalitetnih autorskih radova koji dolaze iz zanimljivih žanrovskih uglova. Prošle godine, negde u ovo vreme, sa izlaženjem je krenuo miniserijal Chicken Devil i završio se dosta urnebesno četvrtim brojem u Februaru. Kako je upravo izašao prvi broj nastavka, naslovljen Chicken Devils, verovatno je istorijski najbolji trenutak da skrenem pažnju cenjenoj javnosti na strip koji pleni dinamičnim crtežom, atraktivnim kolorom, te zabavnom kombinacijom krimića i komedije.
Chicken Devil piše Brian Buccellato, jedan izuzetno solidno etablirani scenarista iz Njujorka koji je napisao ali i režirao nekoliko kratkih filmova, od kojih neke i po svojim stripovima (konkretno Sons of the Devil koji je pre nešto više od pola decenije izlazio za Image). Naravno, strip mu je glavni posao i Buccellato iza sebe ima stotine i stotine radova za različite izdavače poput Dynamite ili Image, dok je u superherojskom domenu ekstenzivno radio za DC. Notabilno, Buccellato je bio nastavljač rada Toma Taylora na prvom Injustice serijalu što, kad se uzme u obzir srazmerno revolucionarna premisa i popularost ovog stripa nije mala stvar. Buccellatu je Chicken Devil prvi rad za Aftershock i prva njegova saradnja sa crtačem Haydenom Shermanom koji je već imao nekoliko projekata za ovog izdavača i može se govoriti o vrlo eksplozivnoj, zabavnoj kombinaciji kriminalističkog trilera „niske“ estetike* sa crnohumornom komedijom.
*hoću reći, loši momci u ovom stripu stižu iz naših krajeva i, jelte, seljačine su
Sherman je prilično iskusan i izgrađen crtač sa serijalima poput Wasted Space za Vault ili The Few za Image iza sebe, a trenutno je angažovan na Above Snakes, takođe za Image, sa istim timom sa kojim je rađen The Few. Sherman ima jedan vrlo dinamičan a opet disciplinovan stil koji me malo podseća na novije inkarnacije Howarda Chaykina (što je valjda vrlo jak kompliment u pristojnom društvu) i kompletan je autor slika u Chicken Devil, uključujući ponovo vrlo dinamičan, jak kolor. Ovo je, da bude jasno, strip koji izgleda atraktivno, ako već ne u svakom trenutku „lepo“, jer se i ne bavi lepim temama. Shermanov lejaut je uvek zanimljiv a kadriranje energično i dinamizovano pa pričamo o stripu koji čitaoca uvuče u radnju i pre nego što postane svestan o čemu se tu zapravo radi.
Naravno, i sam scenario se iz sve snage trudi da pripomogne. Prva rečenica monologa glavnog junaka po imenu Mitchell Moss je retoričko pitanje čitaocu da li je ikada imao jedan od onih dana kada stvari krenu normalno a onda se bez najave sve strmekne u kurac. Čitalac će verovatno odgovoriti da pamti i više od jednog takvog dana, ali treba imati na umu da će ono što se događa Mitchellu verovatno po intenzitetu uveliko prevazići bilo koji loš dan koji ste ikada imali.
Mitchell je, naime, običan čovek, ili makar dovoljno blizu običnom čoveku da se s njim identifikujemo. On je otac porodice, sa, jelte, suprugom, mladim sinom i tinejdž ćerkom koji su svi po redu dozlaboga komplikovani i zahtevni. Istovremeno, Mitchell je i vlasnik malog biznisa sa senndvičima koji se prave od piletine i poseduje nekoliko štandova i lokala po gradu gde se prodaju njegovi brendirani Mitch’s Hot Chicken proizvodi. Entuzijast ulične hrane od rane mladosti, Mitch je ne samo naučio zanat pa rešio da se okuša u sopstvenom biznisu već je i u njega uložio praktično svu strast koju ima (pa mu za porodicu izgleda i nije ništa ostalo), uključujući patentiranje sopstvene friteze neophodne za spremanje piletine baš onako kako je on zamislio. Mitch’s Hot Chicken je mala firma, sa nekoliko restorančića i štandova, ali Mitchell kroz nju očigledno živi svoj san, sa sve upečatljivom maskotom humanoidnog pileta čiji kostim osoblje nosi kada uslužuje mušterije.
Nažalost, Mitchellov dan počinje ne samo svađom sa zahtevnom familijom i otkrićem da su se neke od friteza zapalile i oštetile deo skladišta u kome su držane, već i, avaj, DALJIM otkrićem da je njegov partner, Antonio, krivac za oštećenje friteza kriv i za još ponešto. Konkretno? Pa… recimo da pričamo o heroinu vrednom možda par miliona dolara koji je Antonio smelo ali pomalo nesmotreno pokušao da zapali od balkanske mafije a onda tvrdi da je p-do izgoreo u pomenutom požaru. Ovaj plan gotovo istog trenutka odlazi u tandariju, kada Tomas Kovačić i njegove siledžije ispale metak upozorenja u Antoniovu butinu i daju vrlo kratak rok dvojici partnera da ih obeštete.
Ovo je dinamičan, energičan početak priče i u njoj Buccellato i Sherman demonstriraju kakav će biti ton i rakurs Chicken Devil. U pitanju je, vrlo očigledno, brza, duhovita priča gde su gangsteri polupismene debilčine koje su gledale Tarantinove filmove i sada misle da su oni jednako kul kao likovi sa platna, i gde se pravi dosta mesta za humor čak i kada je jasno da ovakve situacije u stvarnom životu ne bi išle BAŠ ovim tokom. Frivolni koktel humora i nasilja ume dobro da radi kada se njime dobro rukuje, pa autori ovog stripa vrlo brzo podižu temperaturu i pretvaraju Chicken Devil u osvetnički akcijaš. Mitchell, naime, na ime petljanja sa mafijom za koje nije lično ni kriv ni dužan, gubi porodicu a onda i ikakvu drugu motivaciju da postoji sem da se osveti Balkanerosima koji su njegov život razorili u okviru svoje svakodnevne business-as-usual prakse. Naravno, čovek u kostimu pileta koji smišlja ingeniozne načine da se najebe majke srpsko-bosansko-hrvatsko-crnogorsko-slovenačko-makedonskoj mafiji a onda implementira svoje planove uz psihopatsku hladnoću i visceralnu dinamičnost – to je jednostavno dobra osnova za pripovest u bilo kom medijumu a najmanje dvostruko dobra kada imate crtača kao što je Sherman na olovci, tušu i koloru.
Istina je i da Chicken Devil ne pati od nekog preteranog intelektualnog napora uloženog u sam zaplet. Ovo je pre svega strip o bučnim, karikiranim likovima koji treba da nas zabavi transformacijom food-nerd, „beta“ protagoniste u ledenu i efikasnu ubilačku mašinu, te bizarnim akcidentima koji jednu mračnu priču o urbanom nasilju pretvaraju u procesiju NEĆETE VEROVATI ŠTA SE DESILO epizoda koje sukob između Mitchella i balkanskih krimosa vode sve do belo usijanog finala. Ako u ovom stripu tražite pažljivo, školski odmereno pripovedanje i tempo izlaganja radnje, pa, to nećete dobiti. Dobićete umesto toga ćuskijom raskrčen prostor za dodatne gegove i karakterizaciju koja treba da vas nasmeje, uključujući Mitchova ponovljena konsultovanja sa majkom koja je karijerni prekršilac zakona i izdržava dugačku zatvorsku kaznu a svog sina prezirno naziva civilom, čak i dok mu daje važne savete o preživljavanju.
No, Chicken Devil je, ako ste dobro naštimovani na njegovu energiju, brze rezove između scena, haotičan humor i ekscentrične karakterizacije, zabavan strip koji se oslanja na palpu-nalik pripovedanje glavnog junaka iz prvog lica da uokviri priču koja na svakom koraku preti da izleti iz šina. Ovo je prepuno „how convenient!“ momenata koji bi prosto bili neprihvatljivo neverovatni u ozbiljnije intoniranom krimi-stripu, ali u Chicken Devil dobro rade posao da čitaca bacaju od jedne humoristički-bizarne situacije do naredne, sve dok ne stignemo do krvopljusnog finala a Mitch, nevoljni i, uostalom neverovatni heroj, ne dobije neku vrstu nezadovoljavajuće zadovoljštine. Chicken Devil je, već tim svojim kontrastiranjem pileta i đavola u naslovu, nameran da dekonstruiše osvetnički akcijaš, ostavljajući Mitchella do kraja u dobroj meri u „beta“ modu, ali ovo mu i daje humaniju dimenziju koja sav taj humor čini manje zlobnim, a čitaoca drži investiranog u glavni lik i održava u njemu želju da ovaj makar preživi.
Sherman je odličan pripovedač uprkos tome što na prvi pogled njegov crtež deluje bučno, sa intenzivnim kolorom i lomom koji pravi sa geometrijom tabli. Iako su mu paneli često nepravilni, kosih ili izlomljenih ivica sa likovima koji iz njih iskaču i svojim dimenzijama remete sklad stranice, Sherman uspeva da sve ovo savršeno radi i daje stripu jednu kinematsku, grindhouse energiju. Njegova stalna menjanja ugla i rakursa bi kod nekog manje spretnog crtača dovodila do konfuzije ali Chicken Devil se uprkos tom jako glasnom, batrgavom crtežu čita vrlo lako i tečno. Naravno, vrhunski letering koji potpisuje izvrsni Hassan Otsmane-Elhaou igra veliku ulogu ne samo u definisanju te jeftine-a-ukusne fast-food-sa-dušom estetike ovog stripa već i u vođenju oka čitaoca i lakom praćenju radnje.
Chicken Devil je strip o „heroju“ koji to nikada nije želeo da bude, o običnom čoveku uhvaćenom u vrtlogu nasilja i konfliktnih motiva nekoliko strana sa kojima on ništa ne želi da ima, a pripovedan urnebesno dinamično i uz snažno insistiranje na frivolnom humoru i akciji. Meni to, da bude jasno, leži vrlo solidno bez obzira što je u pitanju tek stilska vežba iz žanra i zanatski spretno izvedeno poigravanje sa njegovim tropima. Nastavak, Chicken Devils, je izgubio Shermana, ali dobio jednako sjajnog Mattiju Monacoa na crtežu, no za potrebe upoznavanja sa radnjom i likovima apsolutno morate čitati originalni miniserijal. Kolekcija je izašla u Junu a Amazon je prodaje ovde.
