U okviru moje neformalne retrospektive filmova Shinye Tsukamotoa naprosto sam morao da se sa velikim apetitom vratim njegovom prvom pravom bioskopskom filmu, filmu koji je uprkos svojoj izrazito anarhičnoj strukturi bio ne samo zametak kompleksnog korpusa tema koje će Tsukamoto analizirati u decenijama koje će doći, već i neka vrsta elektrošoka koji će reanimirati pomalo posrnuli japanski filmski biznis otvaranjem potpuno novih populacija na zapadu za čudesa sa dalekog istoka. Zvuči malo šokantno da je film što ga je snimila grupica prijatelja koji su tokom snimanja postajali sve manje prijatelji, skvotujući zajedno u stanu jedne od glavnih glumica i obilazeći lokalna đubrišta da upljačkaju materijale od kojih će praviti kostime, koji je Tsukamoto finansirao od ušteđevine i koji je JEDVA na kraju doterao do kraja, bio adrenalinska injekcija spasa za posrćuću industriju, ali svako ko je ovaj film video, pogotovo ako ga je video u ONO vreme, znaće tačno o čemu pričamo.
Pričamo, naravno, o filmu Tetsuo: The Iron Man, filmu koji je pored Otomovog anime remek-dela Akira (a čija mu je premijera prethodila za svega jedanaest i po meseci) definisao japanski cyberpunk i zapadnjačku ospesiju japanom kao predelom budućnosti i oživljene mašte izvukao iz vlasništva elitističkih ranih weebova što su salivirali nad prozom Brucea Sterlinga i Williama Gibsona i opsesivno se ložili na Gundam i Macross, i ispucao je u srce mejnstrima. Tetsuo: The Iron Man je neka vrsta vrhunca osamdesetih, poslednji, veličanstveni momenat surfovanja na talasu „mehurske ekonomije“ koja je osamdesetih Japanu davala preliv zemlje čuda i mesta na kome se ne samo osmišljava budućnost već se u njoj živi.
Nije neka preterano zamumuljena metafora to što nam film tehnologiju – prevashodno metal, žice, vodove, šrafove, klipove, diode itd. – od samog početka prikazuje kao amorfnu masu koja nema stvarnu funkciju već je ona puka naplavina civilizacije koja je tehnološki porasla brže nego što je rastao intelektualni potencijal da se ta tehnologija shvati, kamoli iskoristi na najbolji moguć način. „Fetišista metala“ koga u filmu igra sam Tsukamoto i koji na početku raseca sopstvenu butinu da bi u nju ugurao dugačak komad gvožđa nije puki anime-pervertit već samo logični izdanak generacije koja je svedočila potpunoj eksploziji tehnologije i potrošačke kulture u zemlji što je poslednje ožiljke preostale iz dugog rata prebrisala okretanjem futurizmu ovde-i-sada. Tsukamoto nimalo nije krio da su njegovi glavni uticaji u ovom periodu bili Riddleyjev Blade Runner i Cronenberg generalno (mada partikularno Videodrome i The Fly), kao i rani Lynch sa svojim Eraserheadom, ali Tetsuo: The Iron Man je, da se ne zbunimo, EKSTREMNO snažna ekspresija Japana sa kraja osamdesetih godina i upravo je kao takva zarobila maštu i strast zapadne publike koja joj je prvo dodelila nagradu na žanrovskom festivalu Mostra internazionale del film di fantascienza e del fantastico u Rimu 1989. godine* a zatim počela u buljucima da nagrće na projekcije bilo čega što su okretni distributeri uzeli da naručuju iz Japana.
*Tsukamoto, tipično, nije imao para da ode na ovaj događaj pa je i propustio scenu u kojoj je publika, predvođena žirijem kom je predsedavao Tromin Lloyd Kaufman, a uključujući i Alejandra Jodorowskog kome je tom prilikom dodeljena nagrada za životno delo, složno skandirala njegovo ime
Tetsuo: The Iron Man je apsolutno prelomna tačka za Tsukamotov život i karijeru, film koji ga je ne samo izbacio u orbitu profesionalnih filmmejkera – mada će naravno, još godinama za hleb zarađivati praveći reklame a svoje filmove finansirati od pozajmica i ušteđevine – već i koji je označio njegov raskid sa velikim brojem prijatelja koji su kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih činili umetnički ambijent u kome je Shinya radio i stvarao. Štaviše, dobar deo osamdesetih Tsukamoto nije ni radio filmove, ostavljajući svoje osmomilimetarske eksperimentalne radove u prašini mladalačkih zabluda i okrećući se, razvejanih iluzija, avangardnom pozorištu. Ipak, Tetsuo nije izronio ni iz čega. Insipirisan Scottom i Cronenbergom i, naravno bujajućim novim talasom japanskog andergraund eksperimentisanja koje je predvodio Sogo Ishii svojim pank-bajkerskim filmovima poput Crazy Thunder Road i Burst City, Tsukamoto je bizarne i eksperimentalne produkcije svoje pozorišne družine konačno rešio da prebaci i na osmomilimetarsku filmsku traku. The Regular Sized Kaiju (Futsu Saizu no Kaijin) iz 1986. godine i Denchu Kozou no Boken (The Adventures of Electric Rod Boy) iz naredne su bili osmomilimetarsko seme iz kog će izrasti Tetsuo, kratki eksperimentalni filmovi u punom smislu otkrivanja novog jezika, novih tehnika i pristupa materijalu, ali sa temama koje će svoju stvarniju realizaciju dobiti tek sa Tetsuom.
Oba filma inspirisana su japanskim kaiđu filmovima sa čudovištima i specijalnim efektima isto koliko i zapadnjačkim uzorima a oba su dobila i zapravo vrlo dobre ocene od strane onog dela kritike koji im je imao pristup. Štaviše, Denchu Kozou no Boken je trebalo da bude Tsukamotova vizit-karta, koja će mu obezbediti finansiranje od strane NEKOG studija u Japanu, što se, naravno nije desilo jer je industrija bila u raspadu i niko nije želeo da rizikuje sa ovom vrstom oživljenog bunila, ali film jeste dobio značajnu nagradu na festivalu usred rada na Tetsuu što je možda bilo i presudno da se Tetsuo na kraju i dovrši.
Osim toga kao da je sve išlo u suprotnom smeru. Tsukamoto je prvo nameravao da film snima u osmomilimetarskoj tehnici sa kojom je bio familijaran ali je onda video kako dobro izgledaju filmovi Dereka Jarmana i odlučio da potroši više od dve hiljade dolara na šesnaestomilimetarsku kameru koja će mu, uostalom, obezbediti lepšu sliku i ulazak u pravu bioskopsku distribuciju. Ekipa koja je sa Tsukamotom snimala prethodna dva kraća rada i imala iza sebe dugačak zajednički pozorišni rad okupila se u stanu glumice Kei Fujiware i tamo uglavnom živela tokom sledećih osamnaest meseci dok se film mučno pravio, stari prijatelji se sve više svađali i osipali a dugogodišnje veze raspadale. Jedini član ekipe koji će uz Tsukamotoa ostati do kraja bio je glavni glumac Tomorowo Taguchi koji i sam kaže da je odmah na početku video da će tenzije biti tolike da nije zdravo da se sve vreme bude na istom mestu pa je držao distancu i nekako uspeo da ne rasturi svoje prijateljstvo sa Tsukamotom koji je do kraja snimanja bio sve opsednutiji radom i sve manje sklon da čuva prijateljske odnose sa ljudima s kojima je delio dobro i zlo tolike godine.
Rezultat je da su Tsukamoto i Fujiwara, a koji su ravnopravno potpisani kao snimatelji na ovom filmu (Fujiwara veli da je osećala da Tsukamoto njoj poverava kameru iako je bilo obrazovanijih članova ekipe jer joj je verovao da je odgovorna) nakon svega više nisu bili prijatelji i gajili su samo pristojne ali distancirane i hladne odnose, ali je Tsukamoto tokom snimanja stekao i neke nove saradnike sa kojima će imati plodnu dugogodišnju kreativnu sponu. Ovde prevashodno mislim na kompozitora Chua Ishikawu koji će do svoje smrti raditi muziku za većinu Tsukamotovih filmova (i mnoge radove Takashija Miikea) a koji je Tsukamotoa osvojio svojom interpretacijom uputstva da saundtrak treba da zvuči kao udaranje metala o metal sve vreme.
Tetsuo: The Iron Man gledao sam pre dvadesetak godina po prvi put i ostao potpuno zatečen energijom i inventivnošću ovog filma. Reprizno gledanje prethodne večeri ne samo da nije ni na koji način umanjilo impresioniranost koju sam tada stekao za Tsukamotoa već ju je i produbilo. Ovo je film-fetus, film-pupoljak, film-zametak u kome će mnoge teme kojih se Tsukamoto opsesivno hvatao u svojim budućim radovima postojati već formirane, ali obrađene sirovo, agresivno, mnogo više intuitivno nego intelektualno. Ne da su naredni Tsukamotovi filmovi (recimo Tokyo Fist i Bullet Balet o kojima sam pisao ranije ove godine) bili nekakvi salonski, esejistički radovi, ali Tetsuo je pre svega film tehnike, stila i vizuelnog jezika, a mnogo, mnogo manje film karaktera ili, uopšte, narativa. On ima rudimentarni zaplet i radnju – a koji će i sami izvršiti zastrašujuće veliki uticaj na japanski film koji će doći* – ali ono što se događa manje je bitno od onog KAKO se to događa.
*Nije ni malo preterano reći da je, recimo, Ishiijev Electric Dragon 80.000 V direktno ispirisan Tetsuom iako je Ishii, jasno, bio jaka inspiracija za Tsukamota kada je pravio Iron Mana
A, da budem iskren, ja sam i dalje bukvalno ispunjen strahopoštovanjem kada pogledam Tetsua i shvatim koliko je opsesivne pažnje i krvavog rada bilo potrebno da se napravi 67 minuta ovakve hardkor akcije, fantastike i body horrora*. Kada sam ga prvi put gledao pomislio sam da je u pitanju japanski-Matrix-sa-đubrišta barem isto onoliko koliko su Akira i Ghost in the Shell bili japanski-Matrix-crtan-ručno, a znati da je ovo napravila ovako mala ekipa, skoro doslovno pomoću štapa i kanapa (ili makar šipki i kablova) još više pojačava strahopoštovanje. Tetsuo je film u kome se granica između tkiva i tehnologije poništava agresivno, brutalno, sa metalnim otpadom, rđom, oštrim ivicama i prodornim vrhovima koji doslovno kidaju ljudsko telo i zamenjuju ga nečim narednim, nečim što prezire život, toplu krv i mekano meso, nečim što na kraju filma kreće da uništi Tokio a onda i čitav svet. Cronenbergova fuzija tela i tehnologije sa kraja The Fly kod Tsukamotoa nema konotaciju dostojanstvene tragedije i emotivne drame, ovo je pankerski agresivan film u kome stop-motion animacija kreira zapanjujuće energične scene transformacija, u kome se glumci unaokolo bacaju kao da ih udra struja od 80.000 volti a ispod kože im igraju nabubrele gomile metala i kablova, u kome glavni glumac Taguchi svoj kostim isprva nije mogao ni da podigne pokušavajući da ustane sa stolice na kojoj je sedeo dok mu je ekipa lepljivom trakom na telo lepila komade razbijenih televizora i drugog elektronskog i metalnog otpada sakupljenog iz kanti u blizini prodavnica elektronske opreme i metala.
*i to nakon skraćivanja filma sa inicijalnih 77 minuta izbacivanjem, između ostalog koreografije stepovanja koju je Taguchi uvežbao i snimio
Tsukamoto je ovde, rekosmo, upleo mnoge svoje opsesije u embrionalnoj formi. Odnos čoveka i grada, kao dva simbiotska ali ne nužno zaista saveznička organizma će u kasnijim filmovima biti eksplicitnije i dublje analiziran, ovde je sveden na halucinantne stop-motion jurnjave kroz tokijska predgrađa i ključni element zapleta koji se odvija na drumu i u šumi, signalizirajući još uvek otpadnički status Tsukamotoa i njegovih saradnika što su sebe smatrali avangardom koja ne pripada „normalnom“ ljudskom društvu. Dalje, psihoseksualne eksploracije koje će u kasijim filmovima biti centralni elementi ovde imaju prepoznatljiv format koji će Tsukamoto dalje samo suptilnije razrađivati. U centru priče je i ovde mladi par gde imamo seksualno inhibiranog službenika i u ovom slučaju ekstremno erotizovanu devojku (Kei Fujiwara koja prosto proždire ekran harizmom) čija se veza produbljuje na ime fetiša čiji je katalizator metal a koji kontroliše pomenuti fetišista na osvetničkoj misiji. Tsukamoto ovde spaja klasični slasher horror motiv (mladi par je ne samo slučajno kolima pregazio čoveka i odneo ga u šumu da sakrije telo već je i imao divalj, bolestan seks kada je devojka shvatila da je žrtva zapravo još uvek živa i da ih posmatra, nemoćna da išta učini) sa balardovskim devijacijama seksualne žudnje a onda sve ubacuje u suludo kompleksnu montažu koja od ljudskih tela pravi sasvim nove konstrukte a akcione scene ovaploćuje sa takvom snagom i brzinom da ih gotovo ništa u naredne četiri decenje neće dostići.
Naravno, tematski i vizuelno, Tetsuo nije BAŠ za svakoga. Ovde ima krvi i raspadanja tkiva, da ne pominjemo ogromni rotirajući metalni falus koji glavni junak dobija kao devijantnu kompenzaciju za svoju nerazrešenu, a tako japansku, seksualnu žudnju za ženom koja je zapravo mnogo manje inhibirana od njega. Ali Tetsuo je doslovno remek-delo kinematografije, režije, montaže i dizajna zvuka, sa Tsukamotom koji poseže preko nekoliko decenija filmske istorije, polazeći od prenaglašene ekspresivnosti glumaca iz nemih filmova, prolazeći brutalni telesni teatar gde su znoj i krv stvarni a završavajući u orgiji analognih specijalnih efekata, veštačke krvi i kostima napravljenih od gume i metalnog otpada, povezujući sve u priči koja je suštinski jednostavna pa i ne mnogo bitna, ali koja vam neće dopustiti da je ikada zaboravite, čak i ako je niste razumeli.
Način na koji je Tsukamoto pristupio montaži se ne može opisati drugačije do kao opsesivan, sa kadrovima koji traju po delić sekunde ali tvore besprekorno vođene mini-narative i gledaoca ni u jednom trenutku ne dezorijentišu već samo uvlače dublje u estetiku koja je mnogo više važna za duh ovog filma od njegovog zapleta. Ovo je metal koji proždire ljudskost i ovo vidite u svakom momentu filma, pa i čujete u svakom njegovom momentu. Tsukamoto je ovde prvi put radio sa profesionalcima iz domena dizajna zvuka i ova komponenta će ostati esencijalna za njegove buduće filmove. Scena u kojoj Fujiwara žvaće viršlu što je na kraju viljuške drži Taguchi a gledalac čuje zvuk drobljenja metala je istovremeno urnebesni, crtanofilmovski dada-humor ali i zloslutna najava budućnosti o kojoj Tsukamoto – ili u najmanju ruku Tsukamotov lik u ovom filmu – sanja. Svet bez ljudi, sa gradovima prekrivenom rđom i zdrobljenim metalom, ovaploćen u frazi New World koja se u jeftinom neonskom znaku vidi nekoliko puta u filmu. Tsukamoto možda nije svoje ideje zaista razvio u prvom Tetsuu ali ovo je najjači, najintenzivniji iskaz o namerama koji je meni poznat u istoriji filma. Ako ste gledali Eraserhead ili The Evil Dead, ali nekako ste propustili da vidite Tetsuo: The Iron Man, preklinjem vas da sve drugo bacate iz ruku ovog sekunda i sebi priuštite gledanje. Zaslužili ste:
https://archive.org/details/tetsuo-the-iron-man
