Štrajkovi glađu, sukobi na ulicama, metaforičko i nemetaforičko hvatanje za gušu, sve to obeležava još jednu nedelju u našim životima do te mere da skoro zaboravljamo da smo pregurali tek prvu fazu pandemije. Sreća da imamo metala da se njemu posvetimo (ma koliko nesvet on bio).
Blek metal kao starter uvek lepo pročisti sve kanale i spremi nas na najgore i najbolje u isto vreme. A ovog tjedna:
Ovog tjedna Iku-Turso imaju svoj drugi album i, ako se sećate, to je onaj bend sa nizozemsko-finske teritorije koji se prilično pali na Isengard i trudi se da pronese baklju tog tolkinsko-narodnjačkog blek metala. Moram da priznam da je drugi album, Pakana, zapravo prijatan korak napred u pravom smeru. Mislim, ne odriču se Iku-Turso sada te neke svoje osebujne estetske ideje, ali su ovo pesme koje manje pokušavaju da zvuče kao Isengard a više operišu u sličnom žanrovskom prostoru. Iku-Turso sada imaju neki svoj tempo, neko svoje shvatanje aranžmana i ovo su epske, ubedljive pesme sa dovoljno sirovosti i oštrine da nema nikakve sumnje u to da imamo posla sa „pravim“ blek metalom a ne nekim „komercijalnim“ interpretacijama tuđih formula. Lepo:
https://iku-turso.bandcamp.com/album/pakana
Etnički Surinamac sa stalnim boravkom u Nizozemskoj, Maurice de Jong ima niz projekata od kojih je verovatno najpoznatiji Gnaw Their Tongues gde ovaj multitalentovani muzičar kroz blek metal žanr ispituje različite mračne teme vezane za mučenje, vezivanje itd. no, Golden Ashes je još jedan jednočlani projekat u kome Maurice spaja blekmetalsku žestinu sa dominantnim sintisajzerskim izvođenjima. Ovo je interesantna kombinacija pogotovo jer su dugeon synth i synthwave već nekoliko sezona legitimne mete za krosover sa metalom, ali Golden Ashes ne zvuči kao išta što ste do sada već čuli. Da budemo fer, jedva da ćete i ovde mnogo toga čuti jer je miks muljav a mastering grozan, no In The Lugubrious Silence Of Eternal Night na kraju ipak buva intrigantan album jer epsku, svečanu dimenziju sintisajzerske muzike venčava sa brutalnim blek metal udaranjem u jednom prostoru gde oni uspevaju da zaista porode nešto treće. Da li je to treće moguće slušati na duže staze, ostaje da se vidi, ali ovo je smeo, inovativan koncept i meni ima smisla:
https://gnawtheirtongues.bandcamp.com/album/in-the-lugubrious-silence-of-eternal-night
https://oakenpalace.bandcamp.com/album/in-the-lugubrious-silence-of-eternal-night
Mračan i meditativan a opet oštar i agresivan kosmički blek metal dobijamo od nemačkog projekta Antαres na EP-ju Portal. Ovo se pripremalo već izvesno vreme i mada je u pitanju još jedan polukućni projekat sa dvoje umešanih osoba od kojih jedna sve svira a druga sve peva, mislim da je ovaj spoj ambijentalnih eksploracija i ubistvenog a monotonog blek metal prženja makar programski sasvim dosledan i ima svoj identitet. Nije to lako za slušanje jer je zvuk abrazivan i srazmerno lo-fi, ali bend ima ideje i, uostalom, kad čujete Portal III u kome pulsirajući sint-bas i blekmetalske gitare imaju trenutak vrlo uspelog primirja shvatićete da ovo nije jednotrični poni. Kul ideje, solidna realizacija:
https://antares.bandcamp.com/releases
Italijanski bend Falhena je novi projekat članova Adversam i njihov debi album, Insaniam Convertunt je dosta kulturan blek metal sa distinktnim mirisom drugog skandinavskog talasa ali i sa dovoljno apeninskih začina da zvuči osobeno. Italijani su melodični ali na onaj „starinski“, ledeni način koji ja ionako više volim, a pritom su skloni tremolo rifovima i brzim blastbitovima što volim još više. Ovo je vrlo tehnički korektno i kompozitorski sigurno i izuzetno mi prija:
https://hiddenmarlyproduction.bandcamp.com/album/insaniam-convertunt
Prilično je impresivan drugi album nemačkog jednočlanog projekta Uprising. II je album sa vrlo naglašenom satanističkom crtom ali ovo nije stereotipni „žanrovski“ satanizam i muzika koju jedini član, W, pravi je raznovrsna i nadahnuta bez obzira što se uglavnom vrlo čvrsto drži žanra. Ovo je blek metal sa jasnom ekspresivnom crtom ali ima kompleksnije, promišljene aranžmane i načelno ne zvuči kao uobičajeni one-man-band program u blek metalu:
https://uprisingblackmetal.bandcamp.com/album/ii
Američki blek metal obično nije moja furka (jer, užas, a, da to sam već objašnjavao), ali Gravenchalice imaju prilično lep debi album. Apparition je glasna i agresivna ploča, ali ona je istovremeno suptilna, sa ekspanzivnim harmonskim radom i jednim ne sad nešto agresivno avangardnim ali svakako zrelim shvatanjem forme. Gravenchalice, drugim rečima, udaraju jako i brzo ali imaju interesovanja daleko izvan standardnog blek metal spektra harmonija pa su im i pesme dobra kombinacija klasične severnjačke hladnoće (iako je bend sa Floride) i neke lepe, intimne emotivnosti. Napržen master, naravno, ali hajde, ova muzika voli da bude malo hermetična, pa ovom albumu to nekako i leži. Vrlo lepo, nekako intelektualno a opet grubo i agresivno:
https://gravenchalice.bandcamp.com/album/apparition
Danski jednočlani sastav Afsky snimio je drugi album i Ofte jeg drømmer mig død (Često sanjam da sam mrtav) je, po imenu nagađate, album depresivnog blek metala, ali iznenađujuće kvalitetnog i zrelo realizovanog. Možda su meni samo pali kriterijumi, s obziorm koliko krša u toj partikularnoj niši čujem svake nedelje, ali kod jednočlanih DSBM albuma retko se čuje ovako solidna produkcija, a Ole Pedersen Luk zapravo ima vrlo dobre ideje i muzičko znanje da ih korektno realizuje. Naravno, po atmosferi ovo je sve vrlo tužno i setno i melanholično, ali Luk pravi moćnu, snažnu muziku koja, iako ne beži daleko od srednjaške DSBM filozofije, uspeva da se izdvoji čistim kvalitetom i svežinom:
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/ofte-jeg-dr-mmer-mig-d-d
Austrijski Thyrsus na svom debi albumu --- Saga --- ima relativno kompleksne aranžmane sa puno promena ritma i raskalašnom upotrebom sintisajzera. Kada se vidi da su pesme napisane još polovinom devedesetih postaje jasniji taj stil koji podseća na zreliju, osvešćeniju verziju Cradle of Filth. Ovo je, imam utisak, jednočlan bend pa je svakako impresivno kako album zvuči i, da budem iskren, u današnjoj blek metal klimi, njegova srazmerna kompleksnost a opet stilska svedenost meni prijaju:
https://thyrsus.bandcamp.com/album/saga-4
Nešto nas danas hoće Nijemci pa evo novog albuma solo-projekta Horn. Horn je, kao i mnogi jednočlani blek metal projekti, prilično prolifičan entitet i njegov jedini autor i izvođač je za petnaest godina izbacio osam albuma, a Mohngang je prilično lepa kombinacija paganskih folk harmonija, melodičnog pevanja i narodnjačkih tema na gitarama, sa jakom distorzijom, ispucalim, promuklim vokalom i napadačkim ritmovima. Horn je dovoljno sirov za moj ukus – nema ovde simfoničarskog peglanja i ulickane produkcije – a da je opet dovoljno razgovetan i melodičan da bi odgovarao i slušateljima kojima tvrdojezgreni blek metal nije blizak. I lepe su ovo pesme sa puno impresivnih narodnjačkih poskočica međ brutalnim distorzijama. Da je mastering bolji, ali hajde… Fino:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/horn-mohngang
https://hornlichterlischt.bandcamp.com/album/mohngang
Post-blek metal iz Švedske je moj omiljeni post-blek metal. Makar ove nedelje. A to je jer su se Šveđani Förfallet oglasili debi EP-jem. Nazvana isto Förfallet, ovo je kolekcija od četiri pesme tih nekih hermetičnih atmosfera i odjekujućih gitarskih ambijenata, ali kod ovog benda mi se sviđa mišićavost ostatka muzike, sa jakom, bučnom ritam sekcijom i pržećim gitarama, kao i pevačem koji urla iz pozadine i snažno loži vatru u mom srcu. Kombinovanje jakog, udaračkog rada sa malo meditativnijim atmosferama dobro funkcioniše i mada Förfallet ostavljaju najduže pesme za kraj, poslednja i jeste najkompleksnija po postavci i senzibilitetu pa je to u redu:
https://forfallet.bandcamp.com/album/f-rfallet
Mada, nije rđav ni njemački post-blek metal koji nam prodaju Pursued iz Augsburga. Njihov debi album, Decay je jako bučna ploča, sa činelama distorziranim od glasnoće i sa dosta „pravog“ blek metal zvuka u svoj toj post-blek melanholiji. Bend, naravno, ima i mirnije, atmosferičnije momente gde se distorzije gase a pale dilej pedale, ali cela ta kombinacija zvuči dovoljno zdravo da meni Pursued ne budu neugodni iako se ne odmiču od stereotipnog post-blek senzibiliteta (mislim, vidite im naslove pesama):
https://pursued.bandcamp.com/album/decay
Tu je i novi album finskog October Falls koji bogami sedam godina nisu imali novu ploču i A Fall of an Epoch je prilično lep povratak u diskografsku, jelte, aktivnost. Mislim, ako volite atmosferični blek metal sa folki prelivima. Sve je ovo, kako to danas već ljudi rade, meditativno i puno nežnih harmonija i mada ja baš ne odlepljujem na OVOLIKO umilnu i melodičnu muziku, verujem da October Falls rade pravu stvar a da sam samo ja premator i ogorčen da bi to bilo za mene. Emotivno je ovo, ekspresivno i producirano dosta sirovo. Album izlazi tek tridesetog ali se već da vrteti na omiljenom JuTjub kanalu:
https://octoberfalls.bandcamp.com/album/a-fall-of-an-epoch
https://www.youtube.com/watch?v=YTzqdIRoqaU
Norveški Okkultokrati su mešavina sirovog blek metala, panka i nekakvog stonerskog roka, ne sasvim neslična onome što poslednjih godina radi Darkthrone. Njihov peti album, La ilden lyse izlazi ponovo za Southern Lord i već to garantuje da se radi o ozbiljno proživljenoj, tripoznoj situaciji. Meni je ovo za nijansu presporo (!!!) da bih ga slušao sa potpunim uživanjem i album ima MNOGO pesama i traje predugo za sirov, abrazivan zvuk koji ima, ali ovo su ipak samo kritike iz ljubavi. Okkultokrati prave muziku koja je suštinski vitalna i daje blackened rock’n’roll senzibilitetu sasvim osobenu dimenziju:
https://okkultokratisl.bandcamp.com/album/la-ilden-lyse
Stonerska ponuda ove nedelje ima nekoliko izvanrednih izdanja a započnimo je sa EP-jem The Emyprean švedskog kvarteta Deerslayer što je izašao na samom kraju prethodnog meseca. Deerslayer pored toga što imaju kul ime (pod uslovom da ne ubijaju STVARNO jelene) (sem ako je to jedini način da se prehrane, onda se to da tolerisati) zvuče takođe izrazito kul, vozeći četvrtast, prilično prost i predvidiv ali umilan i, pa, vozački stoner rock u ove četiri teške i moćne pesme. Muzika je to nošena jakim rifčinama nisko naštimovanih gitara i čvrstim ali živim ritmom takođe teških bubnjeva. Ima ovde i po koji efektan solo da se pokaže da bend nije mali i da su ovo zreli ljudi izgrađenih izvođačkih vokabulara tako da aranžmani, što se mene tiče, izvlače maksimum iz svoje jednostavne ali zdrave postavke. Kec u rukavu benda je pevačica Amanda Nerstrand Andersson, plava furija iz Årjänga i jedini član benda bez prominentne brade, koja surfuje na cunamiju rifova kao svetski šampion u surfingu i isporučuje lepe, odlično osmišljene vokalne linije. Bend se lepo rasvira prema kraju EP-ja i mada sve ostaje uglavnom na istoj stilskoj liniji, ima ovde i dinamike i dubine. A dobar im je i omot. Lepo:
https://bloodsoakedrecords.bandcamp.com/album/the-empyrean
Ludvigsburški Soul_Invictus je bend koji je nemoguće izguglati. Ali je moguće slušati njihov prvi EP, First. Nemci (i Nemica) ovde daju četiri pesme lepog doom metala sa sve prominentnim zvukom orgulja međ sporim rifovima i valjajućim ritmovima, što sve zvuči jako dobro (mada je master prilično tih – eto (još) jednom i to da kažem). Ima tu dobre epike i gruva a posebno lepo svemu leže ženski vokali koji su moćni i ne prenemažu se. Definitivno nedelja žena za sporu, tešku muziku:
https://soulinvictus.bandcamp.com/album/first
Nijemci Earthbong na svom drugom albumu, Bong Rites, ne odstupaju ni korak i donose nam sat muzike (u svega tri pesme!) o drogama, drogiranju i sumanutim idejama koje upadaju u mozak kad ste drogirani. Naravno, uzimanje narkotika nikada nije bila garancija dobre muzike ali Earthbong su ceo svoj identitet napravili oko ovoga i, dobro, svakako nisu jedini. Nisu ni najbolji, da odmah dodam, ali Bong Rites, mada ne doseže visine na koje su nas navikli Sleep i slične ekipe, pruža dosta dobrog za obožavaoce stvarno dubokog stoner doom zvuka. Ovo dakle, nije puki post-hipi feelgood rokenrol već i muzika sa elementima satanističkog, demonskog, utemeljena u teškom, sporom ritmu i planiskim masivima rifova koji se valjaju kroz prostorvreme bez žurbe i sa dosta elegancije. Earthbong su jedan od onih bendova sa zvukom toliko teškim da usisava sav vazduh oko sebe i proizvodi klaustrofobičan, psihodeličan efekat čak i kad se sviraju najbanalniji pasaži, pa se oni i ne trude da sad nešto PRETERANO komponuju, radije se odlučujući za spontan, drogiran ugođaj i prirodan razvoj pesama. Sasvim to bude dobro u tih sat vremena:
https://earthbong.bandcamp.com/album/bong-rites
Nizozemci The Spirit Cabinet su pola decenije krčkali drugi album, ali je Bloodlines barem zato odlična ploča. Ova ekipa koja svira mešavinu doom metala i klasičnog heavy metala na ovom albumu zvuči robusno, razigrano, sa ambicioznim aranžmanima i razrađenim melodijskim temama, uspelim promenama tempa i dinamike, kao i vokalne interpretacije (od blek metal krkljanja do najmelodičnijeg zamislivog muževnog baritona) i Bloodlines je ploča koja, iako tehnički spada u domen ekstremnog metala, daleko nadilazi njegove stege i preporučuje se za slušanje svakoj osobi od ukusa, pogotovo uz svoj odličan zvuk i miks. Apsolutna preporuka:
https://thespiritcabinet.bandcamp.com/album/bloodlines
Francuzi Stone Rebel izbacuju albume ogromnom brzinom, recimo, samo ove godine su izdali već četiri (od kojih je jedan, barem, kompilacija). Ali valjda to ide kada vam je muzika vrlo spontana, vrlo oslonjena na džemovanje, atmosferu i tačno znate gde ste jaki. Konkrento, na albumu Land of the Dying Dreams imamo pet jako dugačkih pesama sanjivog, instrumentalnog psihodeličnog roka gde ritam sekcija maltene svira sedamdeset minuta isto (nije BAŠ isto ali su varijacije minijaturne) a gitara preko ima lepe, nežne, razigrane sanjarije. Sve to zvuči vrlo površno ali Stone Rebel uspevaju da u ovoj formuli nađu sasvim dovoljno supstance da se ovo sluša sa uživanjem. Pogotovo što muzika nije bučna, koristi vrlo malo distorzije i ima jednu hipnotičku mirnoću. Prijatno:
https://stonerebel1.bandcamp.com/album/land-of-the-dying-dreams
Ne znam da li u Danskoj ima mnogo pustinja, ali Vestjysk Ørken sebe opisuju sjajnim „cosmic desert fuzzers“ epitetom i njihov album, Full Dark No Stars je jednostavna, spontana ploča duboke, fazirane psihodelije. Većinom instrumentalni psihodelični stoner džemovi su i ovde na jelovniku, ali Vestjysk Ørken imaju vrlo lep osećaj za ovo što rade, držeći se hipnotičkog gruva i puštajući pesme da se kroz bezbrojna ponavljanja istih fraza prirodno i pametno razvijaju do krešenda distorzije i moćnih akorda. Inače, jelte, bubnjar i basista ovde nose veliki deo muzike svojim izuzetnim gruvom. Gitarista Bo Sejer isporučuje i diskretne i lepo odmerene vokale a kada udari po gitari, to su uglavnom klasični ali vrlo dobro odmereni heavy rock gestovi (znate već, mašćenje wah wah pedalom, lansiranje u kosmos korus-flendžerom itd.) koji odlično grade na osnovi što je daje ritam sekcija. Bend ima dosta garažni zvuk, ali ima i semplove i ovo je u celini vrlo solidno sklopljena ponuda hipnotične, teške psihodelije.
https://vestjyskorken.bandcamp.com/album/full-dark-no-stars
Hochen iz Arizone proizvode opušten, bluziran i naprosto prijatan psihodelični (ne-isforsirano-teški) rok na svom albumu Crooked Neck. Ovo je muzika kojoj se nikuda ne žuri pa ima vremena za ležerne sanjarije, pevušenje, lepe, komponovane solaže koje se uklapaju uz generalno psihodelični rad. Bend tehnički spada u hard rok i nije ovde u pitanju neka postrokerska smicalica, ima ovde jakog bas-gruva i naglašenog ritma, ali je najjači utisak baš taj o sanjivosti i opuštenosti. Meni to nekako odlično leglo, uz rad na je&/%$$nim harvardskim referencama i tako tim glupostima na koje trošim mladost…
https://hochen.bandcamp.com/album/crooked-neck
Doomed & Stoned imaju novu kompilaciju i Doomed & Stoned Latin American Duos je, kako mu i ime kaže, druga po redu kolekcija doom i stoner bendova iz Latinske Amerike. Kao i u slučaju prve, ovo je izuzetno lako preporučiti. Naravno, među 36 pesama koje ovde izvodi isto toliko bendova ima i nečeg što će vam ući na jedno uho i odmah se edžektovati na drugo, ali širina vizije, interpretacije i shvatanja ove muzike koju ova kompilacija donosi zbilja pomalo oduzima dah. Kao i prošli put, ovde ima mnogo originalnih, svežih, idiosinkratičnih pogleda na stoner (slušajte kako su Argentinci Escuadron dobri!) i čak da vam se ZAISTA dopadne samo deset posto muzike to su i dalje tri-četiri benda koje vredi da istražujete dalje. A što je i svrha ovih kompilacija. Doomed & Stoned nastavljaju da rade zaista požrtvovan posao nalaženja bendova vrednih da se čuju i na našoj polovini planete i pružanja tim bendovima šanse. Pa još možete da platite koliko hoćete. Vredno i plemenito.
https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-latin-american-duos
Birmingemski Dead Vessels imaju samo singl za nas ove nedelje ali Everything is Burning Everything is Fine je toliko dobra pesma lo-fi psihodelične stoneračine da je baš uživanje slušati je. Bend ima neobično ružan ali nekako fascinantan miks sa prominentnom bas-gitarom i činelama koje umiru od fidbeka (!!!!) a kad na to dođe apsurdno duboka gitara i urlatorski vokal bend se nađe negde tačno na razmeđi udrogiranog stonera i (udrogiranog) sludge metala. Vrlo lepo za moj ukus, plus, bend se, uprkos nazivu pesme oteo impulsu da na omot stavi aluziju na poznati internet-mem, a to takođe treba ceniti:
https://deadvessels.bandcamp.com/track/everything-is-burning-everything-is-fine
Mojo Bozo’s Electric Circus je fenomenalan psihodelični hard rok trio iz Merilenda i mada njihov album na Bandcampu – bez obzira što je izašao još 24. Aprila – ne možete ceo da strimujete bez plaćanja*, ono što se da čuti ga VEOMA preporučuje. Germ City je ploča koja sa lakoćom isporučuje mišićave posthardcore momente (Mutation, na primer), lepo treska nojzirani bluz rok (ili bluzirani nojz rok) u License to Kill, svinguje u Ten Years Tired i opasno psihodeliše i gruvuje u Berms. Braća Ryan Walsh i Shane Walsh uz pomoć Jeremyja Hayesa prave vrlo kinematsku, vrlo evokativnu muziku koja se ne zamara time je li bluz, metal, vodvilj ili nešto četvrto nego ide napred jakim, ubeđenim tempom. Izvrsno:
*Al zato nam je Alah dao Jutjub
https://mojobozos.bandcamp.com/album/germ-city
Za još izvanredne majske psihodelije, ovog puta iz dubina engleske provincije (dobro, iz Wigama) stižu nam Deepshade sa albumom Soul Divider. Bend, izgleda, ima problem da zadrži bubnjara jer im se ovde u deset pesama promeni troje bubnjara, ali ovo nema uticaja na kvalitet muzike koji je fantastičan. Deepshade sebe reklamiraju sledećim rečima: Da Doorsi, Nirvanas, Soundgarden i Pink Floyd imaju bebu, možda bi se zvala Deepshade. Za to ne znam, ali da bi se ubijala od drogiranja, to je prilično sigurno. Nemamo ideju jesu li Deepshade gonjeni narkoticima u stvaranju svoje muzike ali ovo je odličan, drajverski psihodelični rok sa moćnim bas-rifovima i autoritativnim bubnjarskim radom preko kojih idu suptilni slojevi reš pečenih gitara, klavijatura i psihodeličnog pevanja. Deepshade, iako zaista imaju malo te sijetlske narkofilske dimenzije u svojoj muzici, u rifčinama i generalno revolveraškom šmeku, svakako duguju mnogo toga upravo engleskoj psihodeličnoj tradiciji, vozeći se bez greške na autostradama iscrtavanim sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih a pakujući svoj izraz u vrlo dobro napisane, gotovo pop-pesme. Ima li ovde dovoljno metala za metalce, pitate? Ima, svakako. Zvuk ume da bude vrlo heavy, sa jakim rifčinama (slušajte početak Sad Sun) ali bend uvek nalazi interesantne smerove u kojima ga dalje razvija, pišući odlične, dinamične pesme sa fantastičnim – i uvek psihodeličnim – ritmičkim i harmonskim rešenjima (slušajte ostatak Sad Sun). Da je samo malo mekše masterovana ovo bi bila savršena ploča ali i ovako pričamo o remek-delu:
https://deepshadehq.bandcamp.com/album/soul-divider
Vraćamo se u Merilend koji je sa albumom Mother to Earth trija Faith in Jane ponudio još jednu jaku ploču ovog meseca. Doduše, Faith in Jane nisu tako inventivni kao Mojo Bozo’s Electric Circus, al’ šta sad, ko kaže da ne možete svirati normalan teški rok i biti dobri? Faith in Jane imaju u sebi malo ’90s Seattle šmeka, sa možda Mother Love Bone/ Soundgarden/ Pearl Jam prizvuka. Muzika na Mother to Earth jeste vrlo heavy i bend lepo spaja pank i metal u pesmama izraženog gruva i psihodelične, power trio svirke ali pevanje gitariste Dana Mizea je nedvojbeno informisano tim ’90s grunge stilom. I mada se Mize previše „trudi“, ne smeta to toliko. Izvan pevanja, muzika je vrlo dobra, ekspresivna i sa znalačkim šetanjem između teških rifova i psihodelične buke. Vrlo lepo:
https://faithinjane.bandcamp.com/album/mother-to-earth
Highbernation iz Edmontona su vrlo programski jasni na EP-ju Comatokes. Ovo je muzika nastala iz marihuane, pravljena u slavu marihuane i, sasvim moguće, najbolje ju je slušati uz pomoć marihuane. Što se nas strejtera tiče, Comatokes je solidna ponuda teškog, jako distorziranog stoner metala, sa pristojnim gruvom i dobrom atmosferom. Bend daje i velju-for-mani pa ove tri pesme traju bezmalo pola sata i mada Highbernation nisu nužno ni najoriginalniji ni najinventivniji stoner bend na svetu, pola je to sata sasvim prijatne, fazirane, psihodelične gruvčine koja ide napred, valja se i ne deluje ni monotono ni namešteno. Meni lepo:
https://highbernation.bandcamp.com/album/comatokes
Shogun iz Milvokija imaju jako heavy, jako moćan zvuk na albumu Addendum. Ni pesme nisu rđave, da se razumemo, ovo je klasičan desert/ stoner pristup gde bend zvuči spontano i razigrano, i ima povremeno jako lepe ideje (slušajte gitare na početku Space Cleric) no imam utisak da je ovo primer albuma kome jak, moćan zvuk daje još više „značenja“, dopunjujući solidan songrajting na idealan način. Utoliko, ovo je master koji je na granici da bude preglasan ali uspeva da očuva dovoljno dinamike u zvuku i mada bih ja voleo JOŠ veći dinamički raspon, Shogun su, mislim, napravili vrlo dobar posao sa pločom koju je teško ne voleti:
https://shogunwi.bandcamp.com/album/addendum
Enmesarra su iz Eseksa i njihov debi album, takođe Enmesarra je simpatičan doom metal proizvod sa samo malo zastranjenja prema post roku. Enmesarra su ljudski distorzirani i pišu odlične rifove i imaju pevača koji veoma voli Ozija i sedamdesete, ali ih od pukog imitiranja slavnijih prethodnika spasava ta dosta tamna hermetična produkcija i odlazak u postrokerskije, ambijentalnije vode. Nije uopšte rđavo za prvi album:
https://enmesarra.bandcamp.com/album/enmesarra
RedSuperGiant je ime benda iz San Gabriel Valleyja sa juga Kalifornije i njihov EP, takođe nazvan RedSuperGiant donosi sedam pesama teškog, faziranog, razigranog roka sa jakim ’70s šmekom i mnogo, što se kaže, etitjuda. RedSuperGiant zvuče vrlo autentično i prosto ih je lako zamisliti kako se klate na bini, sa tamnim naočarima, pridržavajući se za svoje instrumente da ne popadaju i izvlačeći nesvesni, hipnotički gruv iz ovog što rade. Bend je manje u tradiciji metala kao takvog, možda malo bliži garažnom panku ali se njihova muzika ovaploćuje u izvrsnom gruvu i odličnim rifovima. Šteta što ovog nema na Bandcampu, ali poslužiće za prvu pomoć i JuTjub. Izvrstan drogeraški rokenrol za sve koji ga vole:
https://www.youtube.com/watch?v=Ki3ATP3yza4
Pa onda odosmo iz sunčane Kalifornije u još sunčaniju Tasmaniju. Australijski stoner/ desert rock ume neretko da nas baš oduševi a Red Void iz Hobarta su na svom prvom albumu, Phase II, veoma oduševljavajući. Ovo je iz duše sviran, neprskan, raščupan i faziran instrumentalni stoner rok koji nastaje kada bend koji ga pravi svira zajedno umesto da priča i dogovara se o muzici, pa pesme imaju izvrsnu spontanu energiju sa moćnom ritam sekcijom koja kreira idealnu pistu za raketna lansiranja što ih priređuje gitarista Christopher Cockell. Ja obično preskačem instrumentalne stoner albume jer su, po mom iskustvu, većinski to pešadijske ponude, polupečeni džemovi koji je trebalo da ostanu bendu da ih sluša i prepozna koje delove valja razviti u prave pesme. No, Red Void su verovatno ove džemove okrenuli jedno milion puta jer ovde imamo idealnu ravnotežu između prepoznatljivo formiranih kompozicija i improvizatorske slobode. Album apsolutno zvuči kao da je ovo trio koji svira svakog dana i gde muzičari jedni druge stalno inspirišu a ako imam ikakve primedbe to je da je ovo, iako zapravo vrlo solidan snimak, ipak samo vrlo upeglana proba i da bi isti ovaj materijal u „pravom“ studiju bio idealan. No, to znači da je bend bukvalno na milimetar od idealnog, a to je valjda dovoljno:
https://redvoid.bandcamp.com/album/phase-ii
I u Meksiku je sunčano a sevap je vratiti se malo u April jer je prvi album sastava Comanchet dovoljno lep da opravda ovo skromno vremeplovlje. Herejía Pura je album moćnih stoner komada satanističke tematike (Magia Negra, koja album otvara, kao manifest, jelte) i kosmičkih aspiracija. Bend nije preterano originalan niti posebno inventivan ali ovo je prijatan, teški stoner rok sa pevanjem na španskom i skoro je nemoguće da vam neće prijati:
https://comanchet.bandcamp.com/album/herej-a-pura
Portlandski Ethereal Sea na svom drugom albumu, Forgotten Memories of Tomorrow imaju lepu ponudu relaksiranog desert rocka sa prijatnim psihodeličnim prelivima. Ne znam zašto je Maj ovako bogat ponudom dobre stonerske muzike, tek Ethereal Sea su primer benda za koji mogu da kažem da je izvrstan a da mi čak nisu ni u vrhu prioriteta jer sam samo ove nedelje čuo nekoliko još boljih albuma. Mislim, „boljih“ ovde samo znači da su drugi bendovi po senzibilitetu bliži mom ukusu. Ali Forgotten Memories of Tomorrow je, da ne bude zabune, odlična ploča melodične pustinjske psihodelije, zanimljivo producirana, dinamičnog zvuka, puna sjajnog soliranja (pogotovo u tim međuigrama gitare i klavijatura, slušajte recimo Close Your Eyes) i generalno, lepog emotivnog raspona. Ovo, dakle nije samo kolekcija drogeraških himni već višeslojna, bluzerska, psihodelična ploča prve klase:
https://etherealseamusic.bandcamp.com/album/forgotten-memories-of-tomorrow
Italijanski +S†ryX+ iz sasvim nejasnih razloga odlučili su da nam otežaju kupovinu EP-ja OSSVARIVM putem Bandcampa, upućujući nas da kupujemo individualne pesme, kačene tamo različitih godina, iako su one sada zvanično okupljene na EP-ju. Ludaci. Ali hajde, za dobru muziku vredi se malo pomučiti a +S†ryX+ vrte odličan doom metal sa dosta psihodelične i malo okultne energije. Sve je to sporo, svečano, sa puno dobro iskorišćenih crkevnih (well, ne BAŠ crkvenih) orgulja i odličnim (ženskim) vokalom. Dve pesme su obrade (jedna od njih je Coven sa pesmom Black Sabbath) ali bend svemu daje sopstveni prelov izdoominirane psihodelije i kreira sjajnu, teatralnu atmosferu vrednu preslušavanja.
Svakako jedno od najvećih izdanja nedelje je, čekajte da proverim, ŠESNAESTI album Paradise Lost pod nazivom Obsidian. Maj gad, pa koliko ja godina imam ako su ovi ljudi snimili već toliko albuma? Lost paradise kao da je JUČE bio! Elem, ja sam se od Paradise Lost rastao već sa Shades of God koji je bio isuviše gotski emotivan za moj brutalistički ukus pa tako nemam ni neke jake emocije vezane za Obisidan. Ovo je svakako metal ploča bez obzira na sve gotske elemente i mada se meni lično ništa od toga ne dopada naročito, taj spoj Depeche Mode i Sisters of Mercy sa doom metalom (kao na primer u Fall From Grace) je efektan i programski jasan. Za mene je Paradise Lost još od Gothic bend sa apsolutno jasnom ambicijom da budu mnogo bliže mejnstrimu nego toj nekoj extreme metal priči iz koje su potekli, a da se ipak korena ne odreknu u potpunosti i i Obsidian je jedna od sigurnijih realizacija ovog programa, sa kvalitetno napisanim, izvedenim i snimljenim kompozicijama koje imaju šta treba i za tinejdžerke koje pišu tužne stihove u spomenare (ili tužne statuse na tumblru sad kad je to opet andergraund) ali i za njihove muške simpatije koje vole da sviraju vazdušne gitare. Ako volite momčad iz Halifaksa, mislim da će vam se ovaj album dopasti:
https://paradiselostofficial.bandcamp.com/album/obsidian
Couch Slut imaju novi album i Take a Chance on Rock ’n’ Roll razbija. Ova žensko-muška postava iz Njujorka je poslednjih nekoliko godina iskopala sebi zapaženo mesto na sceni gde se seku alternativni rok i, recimo, alternativni metal mešajući ekstreme iz različitih žanrova za zapaljivu smešu vrištanja, gitarske buke i mišićavih ritmova. Fuzije noise rocka i metala su stare nekoliko decenija a Take a Chance on Rock ’n’ Roll je vrlo zrela, sada već vrlo prirodna mešavina dve plemenite forme brutalnosti sa puno distorzije, brutalnih vokala, mišićavih ritmova, mikrofonije i generalne agresivnosti. Pre trideset godina ovakvi bendovi možda ne bi bili smatrani delom metal medijuma ali Godflesh, Today is the Day i njihovi akoliti su odradili dovoljno posla da danas ne moramo da imamo neke dileme i zapitanosti. Couch Slut su ubitačniji nego ikad na ovom albumu koji, uprkos imenu, ne donosi mnogo feelgood roka već prevashodno tenziju, agresiju i užitak u neprijatnosti. Veoma dobro:
https://gileadmedia.bandcamp.com/album/take-a-chance-on-rock-n-roll
Poljaci Clairvoyance su snimili demo, pod nazivom Demo i mada sam svestan da to nije baš najvažnije izdanje ove nedelje, meni se njihov mračni, masni old school death metal dopada. Sve je to masivno, teško, sa vokalom koji kao da stiže od ispod zemlje i – nimalo originalno, naravno. Ali ako volite taj grobni fazon, dobre, teške rifove i horor atmosferu, Clairvoyance su apsolutno tu da isporuče. Kaseta izlazi u Junu, rezervišite svoj primerak:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/demo-14
Još death metala ali ne baš toliko odležalog stiže iz Verakruza, ljubaznošću benda Mordaza. Njihov debi album, El orden del caos, doduše i sam ima old school elemenata, sa tim odličnim sporijim/ moš delovima koji vuku na rane devedesete, ali ima tu i malo „tehničkije“ svirke. Mordaza su dobri u tome kako sve to zvuči vrlo proživljeno i sirovo u najpozitivnijem smislu, izbegavajući pošast preteranog studijskog/ digitalnog upeglavanja i picanjenja u kome mnogi bendovi izgube dušu. Mordaza imaju puno duše pa njihove pesme, miksovane tako da se sve lepo čuje bez obzira što instrumenti nemaju preterano lep zvuk, i masterovano da ima dinamiku i da može da se odvrne kako treba, zvuče odlično. Ako volite death metal koji vas prvo mrcvari sporim, ali seksi rifovima preko saplićućeg moš ritma, pa onda krene da ubija na brzinu, Mordaza odlično rade ovaj posao:
https://mordaza666.bandcamp.com/album/el-orden-del-caos
Praško-bečki übel je bend koji spaja, recimo, pank, black metal i grindcore na svom albumu The Golden Age koji je jedna distorzirana, sirova, brutalna šetnja kroz aktuelne svetske probleme. Sad to zvuči pretenciozno, pogotovo ako znate da bend deo novca od prodaje albuma daje „organizacijama za oslobađanje životinja i ljudi“ ali, zapravo, zvučno, The Golden Age je prijatno jednostavna, sirova ploča, više po zvuku, manje po kompozicijama koje su dobre. Ali ni one, te kompozicije, ne idu na sad neku pamet i cerebralnost već se pre svega nalaze u brzini, brutalnosti, distorziji, vrištanju. Ovo je album kome polugaražna produkcija sasvim pristaje i bend je vrlo ekspresivan, zvuči veoma „stvarno“ u onome što radi pa predlažem da ih poslušate:
https://ubel.bandcamp.com/album/the-golden-age
Baskijski Španci Pestilength su debi album izdali u Januaru ali nastavljaju da vredno rade pa evo sada i novog EP-ja. Apore Flesh je, ako je ikako moguće još hermetičnija i mračnija ploča od albuma koji nam se dopao u Januaru, i ovde od četiri pesme, dve zapravo spadaju u mračni ambijent, čineći tako sredinu izdanja hermetičnijom nego što ste očekivali. Ali oni to dobro rade. Kada sviraju svoj standardni death doom, to je sirovo i neprozirno skoro do karikature ali prija. Podrumska produkcija samo doprinosi kultnosti:
https://pestilength.bandcamp.com/album/apore-flesh
From Chile With Thrash je baš onakva kompilacija kakve sam voleo kao mlad čovek – gomila nepoznatih bendova, ekstremna količina entuzijazma i, pa, dosta dobre muzike. Kako i naziv govori, na ovoj ruskoj kompilaciji imamo reprezentaciju šesnaest čileanskih thrash bendova i prosečni kvalitet je iznenađujuće visok. Naravno, sve puca od šarma jer ovo nije kompilacija upeglanih, skupih snimaka nego propisna gerila u akciji, ali i sam kvalitet zvuka je zapravo odličan većinu vremena. Najvažnije je da su pesme besne, gladne, sirove, ŽIVE i ko god da je ovo sklapao kao da mi je prvo bio u glavi pa po tim parametrima birao bendove i pesme. Teško mi je da izdvojim neki od bendova jer skoro svaki ima nešto što ga preporučuje, ali većina svira thrash onako kako ga ja volim, brzo, naprženo, bez smaranja i filozofija. Za južnoamerički thrash obično kažemo da ima posebnu energiju i senzibilitet i From Chile With Thrash je apsolutna potvrda ove teze. Na sve to dolazi i da ovo možete da platite koliko hoćete. Pa, mislim, OBAVEZNO:
https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/from-chile-with-thrash-compilation
Za još odličnog thrash metala dozvolićete mi da vas povedem do Rima gde operiše bend Reverber. S obzirom da se ovoj ekipi prvi album, tamo negde 2009. godine zvao Serial Metal Killer, znamo da imamo posla sa ozbiljnim ljudima a ovogodišnji Sect of Faceless je veoma dobar „starinski“ thrash ali sa svim zamislivim tehničkim i produkcijskim unapređenjima koja podrazumeva kalendarska godina. Naime, Reverber danas zvuče kao realizovana verzija onoga što su na početku obećavali a to je disciplinovani, melodični ali tvrdi thrash po uzoru na Kreator i Testament. Na Sect of Faceless bend ima izuzetno čist i lep zvuk i, ako se izuzmu trigerovani bubnjevi, taj zvuk uspeva da izbegne kliničku čistotu koja bi mu oduzela autentičnost. Bend se već i ranije dokazao kao ekipa što ume da napiše dobre pesme ali na novom albumu su stvari pogurane na sledeći nivo sa briljantnim rifovima i melodijskim linijama koje sjajno sparinguju sa inače grubim, vrištavim pevanjem gitariste Marca Mitraje koji ovde ipak pogađa note kad treba, i generalno razrađenim aranžmanima koji drže tvrdu trešersku liniju sa mnogo denflovanih gitara i duplih bas bubnjeva da uvesele slušaoca. A onda dobijemo vrlo mejdnovske „melodične“ srednje delove (slušajte Nightmareland) i bend demonstrira da razmišlja u više dimenzija i ume da ih organski spoji. Vrlo lep album:
https://reverberofficial.bandcamp.com/album/sect-of-faceless-2
I još thrasha, ovog puta iz Brazila imamo na drugom albumu ekipe Rest in Chaos. Trapped by Yourself je ploča solidnog zvuka i produkcije i mada ima tipično južnoameričku eksplozivnost, ima i disciplinu u svirci koja emituje jedan utisak profesionalnosti i kvaliteta. Bend sebe vidi kao thrashcore postavu ali ovo se najpre manifestuje u činjenici da su pesme brze i srazmerno jendistavno aranžirane bez nekih kompleksnih razrada zadatih tema. Dakle, imamo dobre rifove i jak tempo ali nula pankerske haotičnosti već samo grub, jak, uredan metal sa pretećim zvukom i težinom koja lepo leži uz brzinu. Meni odlično:
https://restinchaos.bandcamp.com/album/trapped-by-yourself-2
U principu preskačem sve digitalne grindcore albume na bandcampu jer su u principu smeće klinaca sa previše slobodnog vremena. Blagi izuzetak pravim za Izdanje momka pod duhovitim pseudonimom Grindboy Advance koji je EP BLASTBEAT HYPER COMBO FINISH!!! napravio semplujući Gameboy Advance zvukove a onda se derući kao manijak i vrteći lupove distorziranog NEČEGA preko toga. Nije baš da bih izdržao 45 minuta ovoga ali pošto traje osam puta kraće, hajde:
https://grindboyadvance.bandcamp.com/album/blastbeat-hyper-combo-finish
Za „normalniji“ grindcore (jer, evo, 2020. je godina pa i grindcore gradiramo po stepenima normalnosti), tu je novi ACxDC i Satan is King je album koji se lako sluša uprkos svojoj nominalnoj ekstremnosti. AcxDC već godinama stvaraju unutar tog nekog „pankerskijeg“ grindcore senzibiliteta koji čini se prirodno nastavlja radove Siege iz osamdesetih ili Dropdead iz devedesetih pa je i Satan is King ploča sa puno vrištanja i blastovanja ali i sa brzim D-beatovima i klasičnim strofa-refren mikroaranžmanima kakve ste voleli još kod SOB. Naravno, AcxDC ne mogu da odole da to malo ne oplemene brljanjem po teškim, komprimovanim gitarama pa ovde ima malo te neke sludge estetike i nije to najelegantnije napravljen spoj ali je, ponoviću, lak za slušanje sa dobrim miksom i bučnim masterom koji je trudi da albumu da što je više moguće „metal“ težine. Važi.
https://acxdc.bandcamp.com/album/satan-is-king
Death metal bend Haunted nije isto što i švedski The Haunted. Ovi prijani dolaze iz SAD, trenutno sa Floride i mada postoje od ranih devedesetih, prvi su album snimili tek sada. Zašto? Jebem li ga. Ali treba ceniti ovu vrstu posvećenosti. The Legions Of Maleficence je svakako ploča koja zvuči baš kako je bend hteo a ne kako je sada trend ili tako nešto i ovo je vrlo satanski, vrlo agresivni death metal koji u svim pesmama govori o demonima (ozbiljno, u naslovu svake pesme je imenovan po jedan od važnih stanovnika pakla), pun je horor atmosfere (gde se možda i preteruje sa silnim introima) i ozbiljnog prebijanja. Haunted nisu ni technical ni brutal death metal u užem smislu, njihova muzika ima nešto od old school death metal atmosfere ali je suviše brza, divljačka i nesputana da bi se spakovala u tu fijokicu. Bend u svakom slučaju pruža nešto svoje, pržeći preteće rifove i farbajući ih ukusno miksovanim sintisajzerima, uz puno demonskih vokala i paklenih solaža. Lepo to meni sve zvuči:
https://haunted666.bandcamp.com/album/the-legions-of-maleficence-2020
Japanski death metal duo Hideous Depleted na svom debi EP-ju, Enforced Slaughter isporučuje vrlo strejtforvard, vrlo jednostavan ali ne i primitivan deaththrash zvuk. Hideous Depleted imaju moćan, profi miks i kvalitetno sviraju a kompozicije iako nemaju neke velike aranžmanske ambicije, imaju efektne rifove i ekonomičnost, kao i tehničku izvrsnost izvedbe da zadovolje sve moje slušalačke potrebe. Lepo ovaj bend drma i nemam problem što ovo ne probija neke nove puteve u muzici. Plus, EP je primer kako „kućni“ death metal može da bude ubojit i prijemčiv kao i kod „pravih“ bendova:
https://hideousdepleted.bandcamp.com/releases
Dvojica Brazilaca okupljenih pod imenom Goat Necropsy stvaraju vrlo haotičan deathgrind sa očiglednim goregrind elementima (mislim, ako volite naslove pesama poput Anal Vomit, ovi momci su tu za vas), i malo slamming death metal momenata i sve je to kućna produkcija, ali… Ima tu dosta vatre, strasti i spretnosti u sklapanju pesama a uz koje se dobro uklapa očigledna inspirisanost momaka da ne samo šokiraju naslovima pesama već i da naprave muziku koja će biti interesantna. Bloody and Fresh, kao naziv ovog kratkog EP-ja zapravo vrlo pristaje ovoj haotičnoj, jeftinoj ali duševnoj muzici:
https://goatnecropsy.bandcamp.com/album/bloody-and-fresh
Putrid Pile ima novi album. Da budem iskren, mislio sam da je Shaun LaCanne konačno odrastao i batalio ovu zajebanciju ali… nije. LaCanne je neka vrsta razvijene forme sobnih deathgrind autora, čovek koji je velikom posvećenošću svojoj umetničkoj formi ne samo snimio nekoliko vrlo solidno produciranih albuma već i imao žive nastupe (sa gitarom i ritam mašinom), uključujući u Evropi. Talenat, svakako, ali i krvavi rad i prosto mi je žao da se na albumu Revel in Lunacy ne vidi ikakav znak da je tematski Putrid Pile malo odmakao od svojih standardnih opsesija. Mislim, nije ovo ni muzički nešto dramatično odmaknuto, album je prebijački brutal deathgrind sa prijemčivim hromatskim rifovima i smenama srednjetempaškog nabijanja duplog kika, te blastibita, i to je sve uglavnom na koordinatama na kojima je Shaun bio i ranije, ali ipak malo veštije i inspirisanije nego ranije, da se vidi ipak nekakvo sazrevanje. I meni to prija, ali me stvarno žulja da su se deathgrind, goregrind, slam i srodni podžanrovi sa vremenom izmetnuli u proslavu mizoginije i da su tekstovi o mutilaciji i nasilju nad ženama i dalje maltene obavezna stilska vežba. Mislim, naravno, sve je to logična ekstrapolacija horor-korena iz kojih je sve ovo poteklo, ali i horor je evoluirao, pa što ne bi i Putrid Pile. No, dobro, Shaun nije fiksiran na mizoginiju kao neki drugi bendovi i ovde samo zbog naslova jedne pesme valja odmah prevrnuti očima, tako da, ovo vredi da se čuje pa i da se u njemu uživa:
https://sevared.bandcamp.com/album/revel-in-lunacy
Britanski Cryptic Shift su konačo dobacili do prvog albuma i Visitations from Enceladus je odlična prezentacija njihovog tehničkog, kompleksnog ali zanimljivog i progresivnog death zvuka. Ako kažemo da album počinje kompozicijom od 25 minuta biće jasno da imamo posla sa vrlo ambicioznim bendom, ali, dobra vest je da su Cryptic Shift kadri da ovoj ambiciji dodaju puno supstance pa iako Moonbell Immolator ima i sasvim kinematske pasaže gde instrumenti, tehnički, ne sviraju note, ovo se odlično uklapa u generalnu ideju i slušaoci pruža primamljiv narativ da ga prati. Cryptic Shift su, na neki način, nastavljači progresivne struje death metala sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, recimo Death iz te faze ili Atheist, pa i Cynic sa svojim intrigantnim ritmičkim strukturama i harmonskim istraživanjem, a umeju da odrade i izvrstan rif, solažu, sve što treba. A još su se i inspirisali igrom Bloodborne pa spadaju u rastući podžanr Dark Souls Metala. Sve to u odličnom miksu gde čujemo sve te filigranske bas-linije. Fantastičan debi i prava poslastica ako volite prog-death:
https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/visitations-from-enceladus
Poljaci Lunacy na EP-ju Cold Reboot demonstriraju svoje viđenje progresivnog metala a koje je negde između razgovetnog metalcore zvuka, math-metala i djenta. I mada na gomili zvuči zastrašujuće, ovo je u principu sasvim lepa ploča sa pet pesama dobrog gruva, neočekivano lepih solaža i generalno dobre srednjetempaške svirke koju eventualno malo unazađuje monoton derački vokal. Ali čovek se trudi. No, dobro, trudi se ceo bend i ovo je prilično dobro ako već ne potpuno dozrelo. Bend, uostalom, još nema ni jedan album i ovaj EP je sjajan način da se sa njima upoznate dok ga ne snime:
https://lunacyofficial.bandcamp.com/album/cold-reboot
Latvijski MĀRA sa svojom kombinacijom thrash i groove metala ne bi bili nužno moj izbor, ali na albumu Self-Destruct. Survive. Thrive! Njihova pevačica, Māra Lisenko toliko dobro peva da mi je i malčice „komercijalniji“ zvuk benda sasvim prijao. I, mislim, nije to sad nešto ozbiljno komercijalno, ovo je bend koji zvuči primetno ekstremnije od, recimo, Machine Head ili Fear Factory iako se kreće negde u istoj ravni, ali ima te stvarno sjajne refrene koji ga odmah lansiraju u radio-friendly orbitu i, uz odličnu produkciju, ovo vredi da se zavrti:
https://marametal.bandcamp.com/album/self-destruct-survive-thrive
The Path of Increased Indifference sa Floride kombinuju hardcore (ili ipak posthardcore, samo sa brutalnijm vokalom?) sa metalom na EP-ju Songs from the Beltway i to su tri pesme razoružavajuće solidnog gruva i poštenih, dobrih rifova. Taman na mestu da se dopadne i pank i metal publici, ovo je izdanje koje pirvlači dobrim (mada ne skupim) zvukom i energijom koja ipak ne umanjuje razgovetnost:
https://thepathofincreasedindifference.bandcamp.com/album/songs-from-the-beltway
Australijski Womb to Tomb imaju užasno jeftin omot istoimenog debi albuma ali muzika je dobar, radnički thrash metal srednjeg tempa, solidnog gruva i opakog vokala. Bend smandrlja pet pesama za petnaest minuta i mada ima i brzine, ovo je prevashodno muzika čvrstog ritma i dobrih rifova koji se ne žure da stignu kud su pošli, ali brzim smenama ritmova natrpane pesme imaju dovoljno dinamike i energije za moje potrebe:
https://wombtotombmetal.bandcamp.com/album/womb-to-tomb-2
Kanadski Omniarch na svom prvom, istoimenom albumu ozbiljno se trude da isporuče memorabilan melodični death metal koji se susreće sa metalcoreom i mada to nije nužno žanrovski melanž po mom ukusu, ima ovde stvari za preporučiti. Hoću da kažem, ovo je kao da ste uzeli The Black Dahlia Murder, malo jače odvrnuli regler za „progresivu“ i dobro izmućkali. Bend je napaljen, žestok i ubedljiv u izrazu i mada na momente zaista zvuči kao naloženija verzija TBDM tribjut postave, ovo su solidno odrađene pesme sa dobrim gitarama, dinamičnim pevanjem i lepim smenama ritmova. Naravno, Omniarch su u startu u riziku da upadnu u rutinu u kojoj TBDM već godinama postoje i ne mrdaju mnogo ni u jednu stranu, što treba notirati, ali ovo je obećavajuć album:
https://omniarch.bandcamp.com/album/omniarch
Tu su i Shrapnel iz Ujedinjenog kraljevstva sa novim albumom, Palace for the Insane i bend vrlo sigurno isporučuje svoju thrash metal viziju na novoj ploči. Uzgojeni na Bay Area klasici poput Exodusa ili Dark Angela, Shrapnel i ovde isporučuju svoju viziju iste te muzike a koja se, ruku na srce, ne razlikuje preterano od originala. Samo je, naravno, prosviranija i bolje producirana. Neću da kažem da Shrapnel ne dodaju ništa svoje u formulu ali to su uglavnom sitnice i ukrasi dok srž manje-više počiva na interpretaciji onog što su radili veliki prethodnici. No, Shrapnel to rade vrlo dobro i Palace for the Insane je pošten, dobro urađen thrash metal opus.
https://www.youtube.com/watch?v=2G7lDV5a-n0&list=OLAK5uy_kf_y-L3hJN3Po4UzkCsClntkOltSOyRtk
I Voodoo Gods imaju novi album, The Divinity of Blood i mada ovo nije nešto naročito inspirisan deaththrash, pogotovo za muzičare koji ovde učestvuju, s obzirom da je u pitanju maltene hobistički projekat, ima ovde zdravog zvuka i lepih rifova. Album ima bolji zvuk – producirao ga je Andy La Rocque – nego pesme, da se mi razumemo, i mislim da se ovde čuje da autori ipak čuvaju najbolje ideje za svoje glavne projekte, što opet govori o riziku koji postoji kad okupljate supergrupe od već aktivnih muzilara, ali ima ovde simpatičnih momenata, kao na primer flamenko u From Necromancy To Paraphilia. Generalno, nije ovo neki nezaobilazan album ali je prijatan i, mislim, uvek je lepo čuti Georgea Fishera kako peva jer on to i kad radi iz hobija, radi izvanredno.
https://www.youtube.com/watch?v=RAC_pUegkP0&list=OLAK5uy_lO10ibC1S4YUWTagnccH8wi0vjzt23FdE
Iz, ponovo, Latvije nam stižu Hypervert, a što je užasno ime za bend no, muzika na albumu Little Black Death je impresivna kombinacija klasičnog heavy rocka i elektronike na način koji ne sugeriše „industrial metal“ estetiku na kakvu uobično pomislimo kod ovakvih kombinacija. Hypervert su više rokenrol bend, manje Depeche Mode, ako tako mogu da kažem, što je, recimo kako su slovenački Strelnikoff i sami radili tu kombinaciju pristupa. Hypervert ne zvuče kao Strelnikoff ali su zapravo dobar, vrlo radio-friendly (bar po mojim kriterijumima) metal bend koji može da bude zanimljiv i publici Marilyna Mansona a, evo, i meni. Probajte:
https://hypervert.bandcamp.com/album/little-black-death
Sremskomirtovački Dishate su već ove godine objavili svoju obradu Bombardera (Spaljen) a sada imaju novi singl sa dve pesme, New World Disorder i ovo je prijatni, starinski i prilično sirovi deathgrind kakav su ljudi (i neljudi) pravili devedesetih, samo bolje. Dishate imaju sirov, eksplozivan podrumski zvuk ali se to uklapa uz njihove brutalne vokale i kršeće gitare. Nema ovde sad bogznašta novo i apdejtovano u odnosu na klasike ali bend svira sa puno srca i strasti:
https://dishate.bandcamp.com/album/new-world-disorder
Srpsko izdanje nedelje je svakako novi album Alogie. Braća Branković ne odustaju i Semenderia (što je, slutim, rimski naziv za Smederevo, don’t @ me) je vrlo razrađen power metal opus sa jasnim uticajima svega što su u bendu slušali i svirali tokom decenija. Ima ovde dakle, i jasnih referenci na Rainbow ili Iron Maiden ili Helloween ili Blind Guardian – makar iz druge ruke, ali bend je svakako odavno razvio svoj sopstveni zvuk kao sintezu svih uticaja i Semendria je ubedljiv album šarmantne, cheesy epike baš kako dolikuje ovakvom metalu (slušajte tu frulu u naslovnoj pesmi!) i sigurnih sub-simfonijskih aranžmana. Eternal Fight na kojoj gostuje Tim „Ripper“ Owens lično (!!!) je možda najbolji sažetak današnjeg Alogijinog zvuka sa elementima klasične heavy ere (ili vi ne čujete Rainbow u ovoj pesmi? Slušajte jače!) i moderni(ji)m elementima koji su svi tu u službi prijemčivog, melodičnog, pa i blago komercijalnog metala koji je ipak previše zaljubljen u svoju naprženu svirku da bi bio dovoljno blizak mejnstrimu. Alogia sada zaista svira na svetskom nivou i ne mogu da se ne divim ovim kvalitetnim aranžmanima koji prepliću kompleksan instrumentalni rad sa pamtljivim, melodičnim, pa i hitoidnim pesmama. Brankovići i njihovi saradnici već decenijama dišu, jedu, znoje i sanjaju metal i to da su u 2020. godini izdali ovako kvalitetan album (na kome pored Owensa gostuju i Mark Boals i Fabio Leone) ne bi trebalo da je neko iznenađenje. E, sad, da li će svet to prepoznati i umeti da ceni je već drugo pitanje. Al zato smo mi tu, da mu kažemo:
https://alogia.bandcamp.com/album/semendria
Jer, evo, recimo, pensilvanijski Lör na svom drugom albumu, Edge of Eternity ima bolju produkciju i svakako je muzički „napredniji“ utoliko što ide dalje izvan žanrovskih granica za mešavinu epskog power metala i progresivnog metala, ali iako se meni ova ploča veoma dopada, ona nema Alogijinu savršenost komponovanja i pomenutu hitoidnost. No, Lör svakako idu na malo eklektičniji utisak, malo postmodernističkiju strategiju, kombinujući u teoriji disparatne elemente tako da dobiju kompozicije koje rade uprkos toj disparatnosti. I, mislim, trud se EMINENTNO isplaćuje jer je Edge of Eternity impresivna ploča čiji su eksperimenti spajanja teatralnog, epskog metala i raznih avangardnih pogleda na muziku uglavnom vrlo uspešni. Ovde ima samo pet pesama ali JAKO puno muzike i vredi ga slušati više puta da se pohvataju sve ideje i logike kojima su stavljene jedne naspram drugih. Briljantna album metala koji je istovremeno sasvim veran tradiciji ali i izvan njenih granica. Svaka čast:
https://halloflor.bandcamp.com/album/edge-of-eternity
Entorx iz Speyera u Nemačkoj imaju drugi album i njihova muzika je negde između melodičnog death metala i thrash metala što nije rđava kombinacija. Faceless Insanity je ploča sa lepim thrash rifovima i energijom koji dopunjuje death metal komplikovanje, dosta gitarskog petljanja i „progresive“ ali bend uspeva da kroz sve to prođe uglavnom se držeći dobrog gruva i interesantnih tema. Da je više progresivnih bendova koji se ovoliko trude da budu prijemčivi i zabavni, svima bi nam bilo bolje:
https://entorx1.bandcamp.com/album/faceless-insanity
Teksašani Love and War su alergični na Bandcamp iz nekog razloga, ali imaju sopstveni sajt i to je nekako adekvatno za bend koji svira relativno starinsku muziku. Debi album ove ekipe koja je nastala posle raspada takođe teksaških Lestat zvuči kao nešto što biste čuli na prelasku osamdesetih u devedesete, sa solidnom kombinacijom NWOBHM i klasičnog heavy zvuka. To, dalje znači da su Love and War za nijansu previše „retro“ za mene, ali samo za nijansu. Ovo je heavy metal koji se seća da je nekada to bila stadionska muzika pa dobijamo stamene ritmove, moćne bas-linije i pevljive refrene kao stvorene da se zaore iz nekoliko desetina hiljada grla (Start Believin, Mercenary Man). Ali ima tu i brže, krvavije svirke, kao što je otvaračka We All Fall Down, mada je, da budemo fer, album mnogo više naklonjen tom „stadionskom“ srednjem tempu i ko voli energičniju, agresivniju verziju Kiss, Sammy Hagar ili Whitesnake formule, ovde će čuti vrlo iskusne, kvalitetne muzičare kako isporučuju snažan, autentičan hair metal bez trunke ironije. Da sam ovaj album čuo 1984. godine danas bih ga pamtio kao apsolutni klasik sa sve muževnim vriscima Jeffa Vandenberghea i masnim solažama Johna Adamsa. Ako volite ovakav zvuk, nećete pogrešiti:
Izraelski bend Heavy Metal Extravaganza za sebe kaže da je „The sickest heavy metal band around!“ što je jaka preporuka pa makar je bend dao samom sebi. No, njihov debi EP No Turning Back, iako možda nije najjača ploča koju sam čuo ove godine, svakako opravdava pažnju koju je bend privukao. Ovo je mešavina klasične metalčine sa razigranim, razuzdanim gitarskim solažama, ali i thrash strategijama, kao i nešto postmoderne zajebancije umešane uz poštenu svirku. „Frank Zappa goes metal“, kako reče jedan od komentara na JuTjubu je možda malo preterano ali bend svakako nema problem da u svoj heavy metal ubaci dosta panka (Fly High je, ako ćemo pošteno, pank rok pesma odsvirana u metal stilu) i bude razumno šaljiv iako svira smrtno ozbiljno i kvalitetno. A to je sasvim na Zappinoj liniji. Iz nekog razloga ni ovi ljudi nemaju Bandcamp, pa onda evo:
https://www.youtube.com/watch?v=RN39sphhqJk
Francuski Nemedian Chronicles kompletira ovaj trijumvirat bendova alergičnih na Bandcamp sa svojim istoimenim debi EP-jem. Kako i nagađate iz imena, bend se loži na Konana i sve u vezi sa njim, a muzički ovo je šarmantan hevi metal sa blagom folk/ srednjevekovnom komponentom. Lepo to ljudi rade, pišući melodične, cheesy epske komade i izvodeći ih poput neke garažnije verzije Blind Guardian. Meni se to dopada iako mislim da bi pevanje Alexandrea Duffaua moglo da bude malo divizivno. No, opet pesme su lepe i određene produkcijske neispeglanosti su deo šarma. Nemedian Chronicles su na pravoj strani ograde i ja pozdravljam ovo izdanje:
A kad smo već kod klasičnog metala, prošle nedelje smo imali povratak Siren a ove nedelje se iz mrtvih vraćaju – Tyrant. Neću biti SUVIŠE iznenađen ako se počešete po glavi i kažete „Ko?“ jer ovaj američki bend, osnovan još krajem sedamdesetih i sa debijem 1985. godine je svoj treći i za dugo vremena poslednji album izbacio još 1996. godine. No, 2020. godina je pogodna za povratke pa tako sada i ovaj kvartet iz Pasadene ima novi album – Hereafter. I, da budemo jasni, Tyrant nisu nikad bili baš neka VELIČINA pa tako ni Herefater nije sad neko remek-delo koje ruši na patos i raspamećuje na prvi ugriz, ali opet, ovo je vrlo solidan, iskren, pošten i iz srca odsviran album mračnijeg heavy metala. Zapravo, kako ovde sada peva Robert Lowe (ex Candlemass i Solitude Ateternus) tako je i bend svoj zvuk više ugodio sa tim nekim doom metal senzibilitetom koji im, uostalom leži. Kombinacija klasičnih heavy rifova, gitarskog pištanja i doom težine i gruva ume da bude dobra i Tyrant to dosta solidno provlače na ovoj ploči. Klasični heavy komadi poput, recimo, The Darkness Comes zvuče autentično i prijatno me podsećaju na sve što sam voleo pre tri i po decenije a to da album nije preproduciran i zvuči zdravo i pošteno je veliki plus. Ima ovde MNOGO muzike – jedanaest pesama od kojih ni jedna nije kraća od četiri minuta a ima ih i koje traju duplo više – i ne mogu da kažem da album uspeva da održi istu energiju tokom celog trajanja, ali i ne pada nešto specijalno nisko, a što je pozitivno. Tyrant su, barem za ovaj momenat u svojoj karijeri, našli žanrovsku kombinaciju koja im odgovara i meni je ovo gušt za slušanje:
https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/hereafter
Za ljubitelje brutal death metala ove nedelje su se javili Italijani Devangelic sa svojim trećim albumom, Ersetu. U pitanju je, kao i prethodna ploča, konceptualni album koji, u ovom slučaju, priča o mesopotamskim mitovima kroz devet pesama nemilosrdnog prebijanja blastbitovima, medveđim vokalima (ovde peva Paolo iz Corpsefucking Art, Putridity i Antropofagus između ostalog) i sitno sečenim rifovima. Kao neko ko sebe doživljava kao celoživotnog ljubitelja brutal deatha, ja svakako imam inklinacije ka zvuku kog Devangelic prodaju na ovom albumu i svakako mi nije neprijatno da ga slušam, ali Ersetu je takođe i udžbenički primer ploče koja je toliko opsednuta elementima stila da joj sasvim promiče ideja o tome da treba napisati i dobre pesme. Ovih devet kompozicija su, hoću da kažem, sve iste ili barem gotovo nerazaznatljive jedna od druge. Bend besomučno ponavlja isti tempo, iste blastbitove, iste prelaske iz blastbita u srednjetempaški gruv i nazad i ono što je efektno u jednoj ili dve pesme postaje monotono i neimpresivno kada se razvuče na dužinu albuma, pogotovo kada taj album, kao konceptualna ploča, treba da prestavlja jedan dugački narativ. Devangelic samo na momente puste da razaznatljiva gitarska tema razbije monotoniju naoko identičnih hromatskih nizova koji se dave pod bubnjarskim rafalima, potvrđujući da mnogi brutal death bendovi nisu naučili baš sve lekcije što su ih Suffocation ponudili. Mislim, Suffocation su IZMISLILI ovaj stil ali njih barem nikada niste mogli da optužite da nemaju pamtljive rifove i teme. Devangelic ih nemaju i da nema povremenih kratkih upadanja u slem, ovaj album bi zvučao skoro kao da ga je napravio AI. Koji sve razume ali ništa ne kapira. No, da je ovaj album objektivno LOŠ ja ga ovde ne bih ni pominjao. Devangelic su samo uložili mnogo rada u nešto što je nerazaznatljiva salata rifova i iznurujućeg blastbita, što je šteta, ali makar zvučno i po senzibilitetu sasvim pogađaju moje preference. A i to je nešto:
https://devangelic.bandcamp.com/album/ersetu
Za primer kako možete ostati u brutal death metal ključu ali kreirati distinktne pesme, tu nam je novi album australijskih veterana Abramelin. Naravno, ovi ljudi sviraju još od osamdesetih i Never Enoough Snuff im je prvi album posle dvadeset godina pa je ta kombinacija iskustva i napaljenosti da se dokažu verovatno i zaslužna što ovo zvuči tako ubedljivo. Da se razumemo, Australijanci ovde ne izmišljaju toplu vodu ali njihov death metal je pun pamtljivih rifova, distinktnih solaža i kompozicija koje svoju brutalnost prirodno crpe iz tema i njihovog razvoja a nisu samo gotovo nasumični rafali hromatskih nota i blastbitova. Abramelin nikada nisu bili mnogo prolifična ekipa, na kraju krajeva, trebalo im je sedam godina da snime prvi album pa onda još pet da snime drugi i onda dvadeset za treći, ali možda je to zaslužno za kvalitet ove ploče koja naprosto sipa energiju i dobro realizovane ideje tempom od 300 na sat, držeći se možda starinskije estetike ali demonstrirajući veoma jasno zašto ona nije i prevaziđena:
https://abramelin1.bandcamp.com/album/never-enough-snuff
No, najvažniji album ove nedelje je svakako živi Triptykon, nazvan Requiem (Live at Roadburn 2019). Triptykon je, naravno, bend sa kojim je Tom G. Warrior nastavio da razvija svoju viziju građenu još osamdesetih godina prošlog veka sa Celtic Frost. Celtic Frost su se u ovom veku vratili sa jednim, UBISTVENIM izdanjem (Monotheist iz 2006. godine) a Triptykon je bio logičan nastavak ovog programa. No, za deceniju rada, Tritykon će izdati samo dva studijska albuma, ali su barem oba bila fascinantni opusi teškog, mračnog, veoma ličnog a opet ne hermetičnog već izrazito komunikativnog metala – barem za standarde estetike ekstremnog metala koje je, te standarde, Warrior ionako praktično svojeručno ispisao. Requiem (Live at Roadburn 2019) je neka vrsta zaokruživanja ovog poglavlja u Warriorovom životu, album snimljen sa učešćem Nizozemskog prestoničkog orkestra, sa kompozicijama koje zapravo organski povezuju Celtic Frost i Triptykon faze njegovog rada. Koje, kad se malo pogleda i nisu tako razdvojene. Album počinje i završava se po jednom Celtic Frost pesmom iz dvadesetak godina razdvojenih faza benda, a koje su obe deo kompozicije Requiem što ju je Warrior tek, evo sada, završio srednjim delom, Grave Eternal što sa više od trideset minuta muzike i u šest distinktnih stavova razrađuje njegove ideje. I ovo je, nemam drugu reč, veličanstveno. Warrior je sa ovovekovnim Frost/ Tritykon autputom već pokazao koliko je istovremeno unutar i izvan žanra, držeći se tvrdog, mračnog, svedenog metala koji je u korenu svega a ne bežeći od toga da ga evoluira u ma koju stranu da mu se čini logičnom. Requiem ne zvuči ni kao klasični Celtic Frost (pa ni Celtic Frost sa Monotheista) niti kao Triptykon koji poznajemo već, ako baš tražite, kao Pink Floyd koji džemuje sa Swans i svira mrtvački doom metal sa korenima u Celtic Frost estetici, sve ofarbano ukusno svedenim orkestracijama i miksovano tako da se monumentalni zvuk očuva u potpunosti a da se izbegne natrpanost zvučne slike i zamor uha. Warrior je uvek imao sluha za monumentalno i uvek bežao od pomenute natrpanosti pa je tako i ovde kadar da srazmerno jednostavne kompozicije pretvori u epske komade orkestarskog metala sa izuzetnim vokalnim doprinosom basistkinje Vanje Šlajh i ukusno aranžiranim duvačkim, gudačkim i perkusionističkim doprinosima orkestra. Sa ovim albumom Tryptikon je logično evoluirao u narednu fazu svog postojanja (za koju, naravno, ne znam ni koliko će ni da li će trajati) koristeći teški, od žanrovskih poza skoro potpuno očišćeni metal kao osnovu za svečanu, ekspresivnu ali ledeno uzdržanu, dostojanstvenu muziku što se može slušati, rekao bih, skoro beskonačno. Kada sam, tamo, osamdesetih godina, kao tinejdžer, slušao ondašnji Celtic Frost i ondašnji Swans ni slutio nisam da će ove dve muzike preko decenija konvergirati u jednu tačku, a Requiem (Live at Roadburn 2019) nam donosi baš ovo, muziku koja je monumentalna a jednostavna, naivna a izuzetno sazrela, daleko iznad žanrovskih pravila a opet nesumnjivo, nepokolebljivo metal. Ako ikada budemo proglašavali metalce za svece u nekom poluozbiljnom imitiranju klasičnih religijskih rituala, mislim da se Warrior sada kvalifikovao za mesto odmah uz desnicu Ronnieja Jamesa Dia. Requiem (Live at Roadburn 2019) je remek-delo i, ako imalo inklinirate teškoj, hermetičnoj a opet emotivnoj i komunikativnoj muzici, obavezna, nezaobilazna lektira.
https://www.youtube.com/watch?v=DheinzyGh3E&list=OLAK5uy_k6G34plcgBEU8fb4E7ZEOjH3sUsP40MGE
