Prošle nedelje završio se petodelni Marvelov miniserijal Iron Cat i kako se radi o kanonskom nastavku tekućeg serijala Black Cat koji se završio prošle zime, a o kome sam napisao MNOGO lepih reči (i psovki, ali koje su bile izrazi divljenja), tako sam i ovo ja uredno progutao i, zadovoljno podrigujući zaključio da je u pitanju bio solidan mali obrok, i da bih rado uzeo još. Srećom, najave da ćemo dobiti još avantura Felicije Hardy u najskorije vreme ispratile su poslednju epizodu Iron Cat pa sam mogao uredno da odem na počinak.
Znam, jeste neobično da mi je u 2022. godini Black Cat aka Felicia Hardy jedan od najomiljenijih Marvelovih likova i da se *GULP* njenim novim pustolovinama radujem kao dete a da, recimo, na pomisao da trenutno MORAM (jer, jelte, dužnost) da čitam ne jedan nego dva tekuća serijala o Spajdermenu malčice povratim u svoja usta, sve je to bizarno stanje stvari, ali živimo u bizarnim vremenima. Marvelovi filmski podvizi koji su mejnstrim bioskop gotovo potpuno transformisali u paradu superheroja tokom protekle decenije i kusur, pa njima srodni televizijski sadržaj pravljen za Disney+ su imali i očekivan efekat na njihove stripove, sa upodobljavanjem mnogih likova i serijala svojim bioskopskim ili televizijskim personama, ali i sa dobrodošlim revitalizacijama likova za koje smo mislili da su zauvek osuđeni samo na reprinte i eventualno kameo-pojavljivanja (mislim, ko je očekivao da danas čitamo jedan onako dobar tekući serijal o Moon Knightu?), no ovo su bile očekivane intermedijalne sinergije. Bonus efekat je ovo o čemu sad pričamo, a to je da, ako se stripovi sada shvataju kao „IP inkubator“ ili makar ogledna laboratorija u kojoj se može isprobati mnogo ekscentričnih ideja i koncepata a za srazmerno malo para, a neki od tih koncepata će jednom zaživeti na velikom ili malom ekranu i doneti milone, možda i milijarde, onda i možemo da imamo stripove koji trenutno nemaju nikakvu vezu sa Marvelovom televizijskom ili filmskom produkcijom, a i dalje uspevaju da opstanu tokom konsekutivnih sezona, makar kroz konsekutivne miniserijale. Symbiote Spider-man Petera Davida i Grega Landa je jedan primer, ali ovde se svakako radi i o težini imena koja ovaj strip prave, kao i o činjenici da je u pitanju i dalje, jelte, Spider-man, jedan od najprofitabilnijih superheroja ili popkulturnih koncepata uopšte, na čitavoj planeti. Black Cat je, pak, odličan drugi primer sa scenaristom Jedom Mackayjem koji je šansu da piše tekući serijal o liku koji je decenijama bio shvatan samo kao terminalni epizodista i, jelte, privezak što dolazi uz Spajdermena kako bi i čitalac sklon lepim ženama što nose crnu pripijenu odeću imao na čemu da napari oči, dakle koji je tu šansu iskoristio na impresivan način dajući Feliciji Hardy ne samo protagonizam, zanimljiv ansambl sporednih likova i atraktivne avanture već i značajno produbljen karakter pa i humanost koji su od nje načinili instant-ikonu antiherojske ali neodoljivo drage provinijencije. A što je posebno došlo kao melem na ranu nakon što ju je Dan Slott u svom Spajdermenu maltene upropastio pretvarajući je iz šarmantne kradljivice umjetnina u psihopatskog gang bossa. Volim Dana Slotta, ali ovo je bila asasinacija karaktera koja je mogla da ga upropasti zauvek. Utoliko, Mackay je došao kao neka vrsta spasitelja.
Opet, naravno, ovaj lik i dalje isuviše „mali“ da bi po definiciji stalno imao nekakav strip u prodavnicama, pa je Iron Cat mudro osmišljen miniserijal koji uzima jedan aspekt narativa koje je Mackay kreirao i udara akcenat na udruživanje Felicije Hardy sa popularnim likom kao što je Iron Man da bi obezbedio mejnstrim pozornost a onda, kad tu pozornost dobije, ispričao naredno poglavlje iz života žene koju volimo.
Kad se sve to ima na umu, skrenuću pažnju čitaocima koji možda zaista do ovog serijala dolaze na ime prominentne zastupljenosti Iron Mana u zapletu, da će značajno veću kilometražu zadovoljstva iz ovog stripa ekstrahovati ako prethodno pročitaju dva tekuća Black Cat serijala koje je Mackay pisao. Gore sam linkovao tekst prepun superlativa vezan za ove stripove, a Iron Cat je ne samo njihov direktan nastavak, već će težina drame koja se u njemu odvija biti jasna i emotivno potentna tek ako se zaista uputite u to kako je Felicija bila prinuđena da odraste i svog mentora, učitelja, kvazi-oca, vrhunskog provalnika i lopova po imenu Black Fox, na kraju, jelte, porazil i ukloni sa zemaljske kugle.
Koncepcijski, Iron Cat se naslanja na onaj momenat u tekućem Black Cat serijalu kada se Black Cat sukobila sa Iron Manom a onda, demonstrirajući vrhunski talenat za improvizovanje koji dolazi uz karijeru celoživotnog prekršitelja zakona koji se stalno susreće sa visokotehnološkim rešenjima namernim da zaustave upravo takve kao što je ona, iskoristila automatizovano postrojenje u jednoj od Starkovih laboratorija da dizajnira sopstveni „Iron Man“ oklop i na nekoliko momenata se od okretne ali ranjive žene što se šunja po mraku i pazi da je ne vide, transformisala u oklopljenu ratnicu što leti i uživa u tome da bude viđena. Miniserijal, pak, pokazuje da ona nije jedina kojoj je ovako nešto pošlo za rukom a Mackay, u dobroj tradiciji marvelovske sapunske opere, da ne kažem telenovele, poseže duboko u prošlost protagonistkinje i koristi ovaj trenutak da nam kaže više o njenom karakteru, odrastanju ali i suštini njene prirode.
Mackay je zaista izvrstan zanatlija i zna kako se ovakve stvari pišu, ali je on još uvek i dovoljno mlad i inspirisan scenarista da mu stripovi imaju jedan izražen duh humanizma, emotivnost koja deluje autentično, a da se to i dalje drži jedne klasične žanorvske matrice kakvu stariji ljudi poput mene preferiraju. Hoću reći, ovaj miniserijal bez mnogo dvosmislenosti ali i bez previše „woke“ pompe demonstria Felicijinu biseksualnost kao značajan deo njene ličnosti i zapravo se oslanja na trop prezrene ljubavnice kao pokretački element zapleta. A opet, da je ovo pisao neki drugi scenarista, bliži Gen-Z senzibilitetu, verujem da bi Iron Cat bio mnogo emotivniji ali i patetičniji strip. Maykay ovo piše imajući na umu pre svega klasični heist triler senzibilitet i ovde su emocije utkane u uzbudljivi narativ o superzločincima, superherojima, osvetnički nastrojenim veštačkim inteligencijama i pretnji po čitavu planetu. Hoću reći, ovo NIJE ljubavni, romantični strip i njegovo korišćenje romantičnih elemenata zapleta služi da potera priču napred ali i da nam pokaže nove aspekte lika Felicije Hardy, bez potrebe da se pripovedanje usporava kako bi „ljubavni“ elementi bili akcentovani. Opet, naravno, to što je ovo u skladu sa MOJIM preferencama ne znači da će biti u skladu sa svačijim.
Ali je korišćenje Iron Mana kao praktično ko-protagoniste svakako bio nadahnut izbor ne samo na ime star-power kvaliteta koje Tony Stark po prirodi stvari nosi sa sobom, već i jer ovo Mackayju omogućava paralelno istraživanje karaktera dvoje ljudi koji su u teoriji na sasvim različitim stranama spektra ljudskog iskustva – ona lopov, on bogataš, ona superzločinac, on superheroj, ona muljatorka i improvizatorka, on genijalni inženjer i strateg – i pronalaženje sličnosti u tome kako su oboje sazrevali kroz životna iskušenja. Naravno, ključni momenat koji ih spaja je „moja bivša sad pokušava da mi se osveti“ element zapleta a koji Mackay koristi i u komedijaške svrhe, ali strip fino igra na odnosu između dva nekompatibilna lika i pronalazi osnove za srodnost, pa čak i bliskost koja nastaje kada se oni zatiču u, praktično, ratu.
„Bivša“ o kojoj se ovde pričau Felicijinom životu je jedan vrlo stari lik sa kraja sedamdesetih, koji više od dve decenije nije korišćen u Marvelovim stripovima, pa Mackay ima popriličnu slobodu da koristi lik Tamare Blake kako bi ispisao do sada nepoznatu zajedničku istoriju ove dve žene i njihov odnos sa Black Foxom.
I ovo je vrlo siguran, vrlo lepo ispisan odnos rivaliteta i afekcije, u kome Black Fox kao pseudoočinska figura istovremeno i koristi dve mlade devojke kojima je tutor, kako bi izvukao višak koristi za sebe, oštećujući ih pritom na psihološkom planu i ostavljajući ih da, tokom decenija koje dolaze, svoje interpresonalne probleme pretvaraju i u ozbiljne, riskantne sukobe koji ugrožavaju i druge ljude (i imovinu, naravno). Tamarin lik je lepo podešen da nam pokaže ženu koja nema samo jednu dimenziju ali čija je psihološka zavisnost od sada pokojnog tutora i dalje snažna, pa je u poređenju sa njom Felicia, iako programski neodrasla i nezrela, zapravo zrelije i emotivno stabilnije stvorenje. Što je vrlo uspeo rad sa likom kakav se već i očekuje od Mackayja.
Ono gde je strip slabiji je sam centralni zaplet i radnja. Umesto heist trilera kakav bi bio najprimereniji protagonistkinji i kakav dobijamo u prvom delu priče, Mackay kao da ne može da odoli da stvari eskalira u smeru punokrvnog superherojskog akcijaša sa gomilama Iron Man oklopa, letenjem na sve strane i pomenutom pretnjom za čitav svet. Nije ovo rđavo napravljeno, ali nije ni sasvim kompatibilno sa jakim stranama glavnog lika i između psihopatske veštačke inteligencije koja je glavni antagonist, komplikovanog načina na koji ona postaje globalna pretnja i akcionih krešenda u kojima nekoliko likova unaokolo leti u Iron Man oklopima i bije se u vazduhu, Iron Cat malčice gubi svoj fokus.
No, Mackay je i dalje jedan od s pravom najhvaljenijih „novih“ scenarista u Marvelu i bez obzira što mislim da ovaj miniserijal nije sasvim na nivou najboljih momenata tekućih Black Cat serijala iz prošlih godina (delom i jer se Felicijini verni saradnici koje smo u njima zavoleli ovde jedva pojavljuju), on je i dalje po mnogo osnova odličan i, na ravni likova i karakterizacije radi vrlo važne i dobre stvari.
Nimalo, naravno, ne škodi što je ovo sve nacrtao i tuširao Pere Pérez. Ovaj španski crtač (i trenutno i profesor na školi Joso u Barseloni) je tokom prethodnih deceniju i po ostavio vrlo ozbiljan trag u američkom superherojskom stripu radeći i za Marvel i za DC pa je za Iron Cat bio prirodan izbor sa svojim vrlo dinamičnim lejautom, atraktivnim likovima i za Marvel perfektno odmerenim odnosom karakterizacije, akcije i humora. Pérez sam sebe tušira i njegov je crtež uvek oštar, jasan, spreman da ide na poster, ali uz dinamiku i energiju potrebne za jedan visokooktanski superherojski rad, plus vidi se da je uživao u dizajniranju nekoliko različitih Iron Man oklopa. Kolore je radio Frank D’Armata, dajući Pérezovom crtežu dodatnu dinamičnost i vitalnost a Ariana Maher je bila zadužena za letering i pružila udobni standard koji očekujemo od studija VC.
Sve u svemu, Iron Cat je zabavna vožnja kroz hi-tech deo Marvelovog univerzuma, ali i VRLO solidan rad na karakteru Felicije Hardy koji će ljubitelji Crne mačke pozdraviti stojeći. Mackay apsolutno i dalje razume lik i njegove jake strane pa ako ih i nije do kraja iskoristio u ovom stripu, već najavljeni miniserijal u kome će se Black Cat udružiti sa Mary Jane Watson (dakle, sa ženom koja joj je u izvesnom smislu romantična rivalka) obećava mnogo novih uzbuđenja. Doduše, ovo će biti tie-in za Dark Web krosover između Spider-mana i Venoma ali dok je Mackay u vozačkom sedištu, nadam se samo najboljem. Do tada, čitajte Iron Cat.
