Vratio sam se u 2021. godinu da pročitam miniserijal izdavača IDW naslovljen Chained to the Grave a koji je u pet brojeva ispričao bizarnu, psihodeličnu vestern-horor priču o čoveku koji je, pa, lancem vezan za svoj grob. Ili makar nadgrobni spomenik, a koji je, ako se stvari pogledaju iz druge perspektive, zapravo lancem vezan za čoveka i taj ga čovek unaokolo vuče za sobom. Ovaj serijal je Januara ove godine dobio i kolekciju a prevashodni razlog mog interesovanja je bio to što su na njemu radili neki autori koji su mi nedavno privukli pažnju svojim drugim zajedničkim radom, konkretno psihodeličnim horor-stripom Silk Hills o kome sam pisao ovde. Chained to the Grave svakako ima izvesne sličnosti sa ovim radom ali je u pitanju značajno manje atmosferičan, značajno dinamičniji narativ sa dosta bizarne akcije i radnjom koja se mnogo manje oslanja na saspens i misteriju a mnogo više na ekscentrične likove i izvitoperenu inrerpretaciju jezika i običaja vezanih za „divlji zapad“ a koje uglavnom poznajemo kroz žanrovske radove.
Chained to the Grave pisali su zajednički Brian Level i Andy Eschenbach. O ovom prvom – tatu majstoru koji radi i stripove – pisao sam malkice u osvrtu na Silk Hills pa se možete vratiti na taj prikaz za osvežavanje pamćenja. Eschenbach je, pak, bio glavni arhitekta Chained to the Grave i u pitanju je, oh, iznenadićete se, JOŠ JEDAN tatu-majstor koji piše stripove. Eschenbach je iz Sinsinatija, i do sada je sarađivao sa raznim izdavačima, od Mad Cave, preko Virusa za koji je napisao (The Angels Wanna Wear My) Red Shoes, krimić očigledno inspirisan pesmom Elvisa Costella, pa do Heavy Metala i IDW-a. Eschenbach je relativno nov, svež scenarista na strip-sceni i reklo bi se da je pogotovo sa ovim serijalom namerio da se istakne kao neko ko piše stripove okarakterisane jakim jezikom, sočnim, skoro crtanofilmovskim karakterizacijama i pomerenom estetikom. Ovde svakako pomaže što je crtež i kolor radila Kate Sherron, i što je u pitanju izrazito psihodelična, dinamična grafička naracija sa jarkim kolorima i stalnim razbijanjem lejauta. Likovi su svi izvitopereni, sa skoro sasvim crtanofilmovskom estetikom i zapravo možda bi ovaj strip, da je kolorit samo malo tamniji, bio u kritikama koje sam čitao, povezivan sa osobenim horor imaginarijumom koji vezujemo za stvaralaštvo Tima Burtona. Ima tu sličnosti, ali Chained to the Grave je kako rekosmo, manje atmosferičan, više bučan i dinamičan strip i to ga svakako obeležava u najvećoj meri.
Glavni junak ovog stripa je Roy Mason, bivši desperados koji je „bivši“ najpre na ime toga da je mrtav i sahranjen. No, već na prvoj tabli prve epizode njegova ruka se probija kroz još uvek svežu i mekanu zemlju i, paralelno sa munjevitim flešbekom u kome vidimo njegove poslednje trenutke pred smrt, Mason zaključuje da je mrtav ali i prkosno izlazi iz sopstvenog groba i, vukući pomenuti nadgrobni spomenik na lancu, kreće da vidi šta se desilo sa njegovom porodicom. Mason ne zna ni koliko je vremena prošlo ali se ubrzo kockice sklapaju, postaje jasno da je u grobu proveo tri nedelje a da je njegova žena angažovala, jelte, lokalnu „magičnu ženu“ da pomogne oko Royjevog vaskrsnuća. Iako je dogovor, kada je ova pare uzela, bio da će Royjev izlazak iz groba potrajati svega jedan dan, porodica – žena i dva mala deteta – je srećna što vidi svog patera familijasa, pa makar i u stadijumu već uznapredovalog raspadanja i sa lancem na kome on sa sobom vuče kamenčinu što nosi njegovo ime i optimističku poruku da Roy nikada nije odustao.
Problem je što problem koji je postojao za Royjevog života i zbog koga je ubijen nije rešen njegovom smrću i zapravo se vraća u fokus nakon njegovog oživljavanja. Roy je bio, jelte, desperados, a oni nisu poznati po lojalnosti ni svojim kolegama ili šefovima, pa je za života sklonio solidnu količinu opljačkanog zlata na sigurno mesto a koje njegov vođa bande i dalje pokušava da pronađe. Roy jeste mrtav – iako oživljen – pa se njemu nema zaista bogznačim pretiti, ali porodica je i dalje živa i Roy shvata da ako želi da mu žena i deca budu bezbedni, mora se krenuti na put preko divljeg zapada kako bi se pobeglo od loših ljudi, pronašlo zlato, i nejači obezbedila budućnost. Naravno, ovo je lakše reći nego učiniti kada ljudi koji vas jure imaju resurse, dobru motivaciju i izvesne natprirodne kapacitete na svojoj strani a nemaju gotovo nikakve skrupule.
Chained to the Grave nikako nije tradicionalni vestern, i mada koristi mnoge trope žanra, njegovi akcenti su na bizarnim likovima većim od života (u nekim slučajevima, jelte, doslovno) i na crnoj magiji vezanoj za šamane iz nativne zajednice. Ovo nije nekakav esejistički, etnografski strip i u njemu ima elemenata eksploatacije, jelte, nativne kulture, ali se ovo donekle balansira naporom da se i neki pripadnika starosedelačkog naroda prikažu kao delatni, snažni likovi koji imaju svoje agende i utiču na odvijanje radnje na presudne načine. Da bude jasno, Chained to the Grave nije preterano posvećen suptilnosti u karakterizacijama i ovde nema mnogo razvoja likova. Oni su pre svega definisani svojim agendama i prioritetima, kao i sočnim, narodnim jezikom kojim pričaju ali ne treba očekivati da ćete se za bilo kog od njih posebno vezati i drhtati za njihovu sudbinu.
Ono gde strip svakako osvaja čitaočevu pažnju je radnja koja jeste haotična, ali nudi uzbudljiv on the road narativ sa dosta interesantnih likova i set pisova. Opet, fer je reći i da do kraja stripa možda svega bude i previše. Poslednja epizoda, recimo, krećući se prema furioznom finalnom sukobu, i sama uvodi nove likove i čitaocu prilično napreže pažnju dok se ovaj trudi da sve posloži u jedan uredan zaključak. No, ima tu zanimljive akcije pa i malo filozofske refleksije koja se dotiče pitanja života, smrti, propadljivosti i legata koji za sobom ostavljamo te ne mogu da kažem da sve to na gomili nema šarma i da mi je bilo neprijatno da čitam.
No, što se tiče crteža, mislim da je fer reći da morate malo biti spremni na ono što Sherronova radi. Ona nikako ne pokušava da kreira klasičan vestern pa čak ni klasičan horor-vestern ugođaj i njena naracija ovde je silovita, ekstremno dinamična, sa stalnim iskakanjem crteža iz panela i spajanjem radnje u različitim delovima table (a koji mogu prikazivati različite lokalitete ili vremenske periode) vizuelnim poveznicama – kao što je recimo lanac na pomenutoj prvoj tabli prve epizode. Meni je Sherronova jako zanimljiva jer uspeva da kreira intenzivan psihodelični ugođaj stalnim krivljenjem formi, dinamizovajem organizacije panela na tabli i snažnim, povremeno i jebeno drečavim, kolorima, ali ovo verovatno nije za svakoga i video sam više od jedne kritike na Good Readsu gde ljudi kažu da im je ovo bilo na granici nečitljivosti na ime crteža koji je agresivan i nejasan.
Da se složimo odmah da nije. Sherronova ume da pripoveda i ništa ovde nije zaista konfuzno – makar ne u meri koja nije planirana s obzirom na zaplet i glavnog junaka koji je, praktično, zombi – ali Chained to the Grave definitivno zahteva čitaoca koji će umeti da uživa u naglašeno psihodeličnim vizijama i distorzijama prikazanog. Letering je radio sjajni bradonja Micah Myers i ovo je tipičan primer kako dobar leterer ume da se prilagodi izvitoperenoj prirodi crteža a da ipak osigura jasnoću, jelte, signala i prirodno čitanje teksta.
Chained to the Grave je, dakle, dosta smeo projekat, daleko od nekakvog zanatskog savršenstva ali koji je s razlogom dobio dobre, oduševljene kritike od jednih i prilično loše od drugih. Kako sam lično sklon psihodeliji i bizarnosti a mislim da je minimum zanatskog očekivanja DALEKO prebačen i kako sam, čini mi se, postao fan Sherroninog vizuelnog izraza, ja ovo preporučujem. Amazon kolekciju prodaje ovde.
