Naš narod veruje da triput bog pomaže, pa se i Shinya Tsukamoto 2009. godine i po treći put vratio svom trejdmark cyberpunk/ body horror melanžu i opsesiji fuzijom metala i mesa u trećem „nastavku“ franšize Tetsuo. No, naš narod zaboravlja da i bog ponekad ima loš dan i da će pružiti pomoć preko volje pa je Tetsuo: The Bullet Man film koji uz BAŠ mnogo napora jedva pronalazi način da opravda svoje postojanje. Opet, Shinya Tsukamoto je Shinya Tsukamoto i čak i kada film gledate smrknuti što vam se pred očima odvija spektakl manirizma uparen sa drugim elementima produkcije koji vrište da je ovo Direct to DVD materijal sakriven iza forme, jelte, smelog i brutalnog art-filma, teško je da se na nekoliko mesta ne osetite fasciniranim pa i da se zahvalite tom, jelte, nevoljnom svevišnjem što je ipak omogućio da se ovaj film dogodi a ljudska rasa precrta još neke stavke na svojoj beskonačnoj listi želja.
Tsukamoto je, kako sam već pomnjao u prikazu prethodnog filma iz Tetsuo ciklusa, Tetsuo II: Body Hammer, već početkom devedesetih iz sebe egzorcirao najveći deo svog besnog, spastičnog pristupa filmmejkingu i fetiša metala, te fiksacije na transhumanističko spajanje istog sa ljudskim tkivom. Naredni filmovi, poptu Tokyo Fist i Bullet Balet su prikazali Tsukamota u jednom manje futurističkom, manje apstraktnom modu rada sa reflektivnijim stavom u pravljenju filmova, autobiografskim elementima i blagim zaokretanjem ka cinema verite idejama, ali ne sa potpunim napuštanjem njemu svojstvenih stilizacija, te sa dodavanjem kolora u svoj kreativni arsenal, a koji će postati značajan element njegovog izraza. No, do kraja prve decenije ovog vekas, Tsukamoto je maltene dosegao i neku vrstu mejnstrim statusa, pogotovo sa diptihom Nightmare Detective koji je označio prvi put da Tsukamoto pravi nešto što bih ja nazvao repertoarskim filmom, sa jasnim priklanjanjem žanrovskim tropima i vrhunskim zanatskim umećem upregnutim u stvaranje horor narativa koji je imao ambiciju da, pa, pruži zabavu, makar u onom „thrill“ ako već ne „fun“ smislu.
Utoliko, Tetsuo: The Bullet Man, a koji je došao odmah posle drugog Nightmare Detectivea sa jedne strane deluje kao iznenađujuć zaokret unazad i povratak starim fetišima, opsesijama pa i traumama* ali sa druge, može se argumentovati da je ovo bilo po prvi put da Tsukamoto svesno i namerno pravi film koji treba da obezbedi njegovo šire prepoznavanje na zapadnom tržištu.
*Tsukamotov lik u ovom filmu ima ranu na butini na mestu koje podseća na scenu iz prvog Tetsua gde ranu pravi sam kako bi u nju ugurao dogačak komad metala i ostvario svoju toliko željenu, erotičnu, sudbinsku sponu sa neživim, stranim materijalom
Što može da deluje apsurdno imajući u vidu koliko smo strastveno pre par nedelja argumentovali da je prvi film iz ovog ciklusa, Tetsuo: The Iron Man bio upravo ta legitimacija mladog filmmejkera upravo na zapadu koji je ne samo prepoznao hipertalentovanost i manijakalnu posvećenost autora svom prvom celovečernjem* ostvarenju već i razvio instant-glad spram novog japanskog filma i ponovo postao značajno tržište za žanrovske stvaraoce iz zemlje izlazećeg sunca.
*ako ste efikasni i veče vam celo stane u oko sat vremena komprimovane akcije
Ali s druge strane, do kraja prve decenije ovog veka, Tsukamoto je postao režiser koji pravi srazmerno sporije filmove, ne zaista kompromitovane u domenu tematike ili simbolike koju je režiser baštinio, ali donekle lišene visceralne energije koju mu je zapadna publika, s pravom, pripisivala po definiciji, inspirisana ranim bioskopskim autputom ovog autora. Nightmare Detective su bili filmovi što će snažno cimnuti dizgine u drugu stranu, ali ovo su bili možda naglašenije „japanski“ radovi, bliži tipičnom J-horror uzoru i time, verovatno se mislilo, manje primereni za zapadnog gledaoca. Što možda i nije tolika besmislica kao što se nama sada čini, kad se uzme u obzir da su neki od najvažnijih japanskih horor filmova u ovom stoleću zapravo na zapadu trijumfovali najpre na ime američkih rimejkova.
Utoliko, Tetsuo: The Bullet Man stigao je na Venecijanski festival 2009. ghodine kao prvi Tsukamotov film snimljen gotovo kompletno na Engleskom jeziku, okupan sepija tonovima i kao neka vrsta rimejka, ili makar nove obrade motiva iz prevashodno drugog filma, Body Hammer.
Hoću reći, postoji opsednutost istim temama a onda postoji i naprosto korišćenje identičnih motiva jer su vas prošli put dobro poslužili i moj je utisak da se Tsukamoto ovde može optužiti za ovo drugo. A opet, sa druge strane, ovo nije film rađen u produkciji nekog velikog zapadnog studija koji bi Shinyu naterao da se vrati oprobanoj formuli i, nasuprot sopstvenim kreativnim instinktima, naprosto ponovi ono što je već funkcionisalo. Tetsuo: The Bullet Man je takav kakav je upravo jer je Shinya sam odlučio da njegov Kaijyu Theater treba da napravi ovakav film i on je sam kriv i zaslužan za sve dobro i loše u njemu.
Što se lošeg tiče, hajde da kažemo prvo ovo: Tetsuo: The Bullet Man se može, s pravom, optužiti za reciklažu istih motiva pa čak i delova zapleta koje je koristio prethodni film. Ponovo u centru radnje imamo tročlanu srednjeklasnu porodicu u urbanom tokijskom krajoliku, ponovo imamo oca koji gubi sina u nasilnom, zastrašujućem činu neobjašnjivog zla, a što u njemu okida šokantnu transformaciju mesa u metal i izrastanje cevi oružja ispod njegove kože kao fizičku emanaciju žudnje za osvetom.
Ako je Body Hammer već i sam pokazao da više zapleta i priče ne donosi nužno više smisla Tetsuo filmovima, The Bullet Man je nesrećno ignorisanje ove istine, pa je u ovom slučaju simbolika koju je Body Hammer stavio u centar svoje radnje dodatno „objašnjena“ podzapletom koji se tiče naučnika – oca glavnog junaka – a koji je radio na proizvodnji „veštačkih tela“, odnosno androidske tehnologije, a što je mogao da finansira, nagađate, samo investicijama što su došle od strane vojnoindustrijskog kompleksa. Otud je misterija „kako“ se glavni junak, Anthony transformiše u hodajuće, ljudsko oružje ovde detaljno razjašnjena a što ovom,sedamdesetjedan minut dugačkom filmu zaprao daje višak „lorea“ i ne doprinosi zaista uverljivosti događaja, naprotiv – ovo mu daje tu jeftinu Direct to DVD dimenziju sa elementima zapleta pokradenim iz treće generacije recikliranih motiva kakve biste očekivali u nekom spinoffu X-men stripova sa sredine devedesetih. Tsukamoto ovde barata sa nečim potencijalno veličanstvenim – „veštačka“ žena koja rađa „pravo“ dete – ali ovo nije film koji ima dovoljno prostora da se bavi simboličkim implikacijama onog što pokazuje jer previše vremena utroši na pojašnjenje tehnologije onog što, jelte pokazuje.
Drugo, a možda i prvo što će pasti u oči gledaocu, posebno ako mu je ovo prvi Tetsuo film koji gleda, je kvalitet glume koji je OPASNO prenizak. Tsukamoto je radio sa gaiđinima baziranim u Tokiju i nije bio preterano izbirljiv pa je tako u glavnoj ulozi Eric Bossick, više glasovni glumac nego neko ko se prečesto i „telesno“ pojavljuje u filmovima (gejming publika ga zna kao Kazuhiru Millera iz Metal Gear Solid V: The Phantom Pain), a uz njega je tu i Stephen Sarrazin koji uopšte nije glumac. Kad se na to doda da japanski likovi takođe pričaju na engleskom (možete da zamislite kakvom), Tetsuo: The Bullet Man, avaj, ostavlja utisak superniskobudžetne produkcije na granici amaterizma, što je na direktno suprotnoj strani od onog što Tetsuo kao franšiza treba da ZNAČI. Svakako, Akoko Mono i Yuko Nakamura su žene koje izgledaju odlično, ali njihovi dijalozi, kao i Tsukamotov nemali tekst naprosto sede ispod granice prihvatljivog i savršen su parnjak neubedljivoj glumi Amerikanaca.
Dodatno, Tetsuo: The Bullet Man je naprosto prekratak film u dramskom smislu, sa previše ekspozicije i objašnjavanja i vrlo malo prostora da se kroz akciju istraže implikacije onog što film pokazuje gledaocu. Tsukamoto u suštini pravi dva set pisa koji treba da nas dovedu do kraja i mada su oni, znate to i bez gledanja, naprosto neizdrživo impresivni, filmu nedostaje pravo razrešenje.
Mada, tu negde dolazi i njgeova poenta i Tsukamoto se iz ovog filma zapravo izvlači kroz iglene uši ponavljajući teze iz prva dva, izgovarajući ih sam, štaviše, o ljubavi koja treba da uništi svet, ali onda puštajući Bossickov lik da pokaže volju koja je drugačija od onog što smo videli u prva dva filma i, možda, samo možda, konačno egzorcira tu kletvu metala koja je Tsukamotoa pratila od polovine osamdesetih godina.
Dobra vest je da je Tetsuo: The Bullet Man audiovizuelno SUMANUTO intenzivan. HD kamere i digitalna produkcija ne da nisu naškodili Tsukamotovom divljačkom vizuelnom stilu, nego su mu dali nove alatke u ruke i očigledno ga inspirisali. Naravno, fer je reći da je do 2009. godine shaky cam tehnika postala nepodnošljivo maniristička na globalnom planu ali ako je iko imao pravo da je ovoliko zloupotrebljava, to je Tsukamoto. Tetsuo: The Bullet Man je orgija tresenja, superbrzog rezanja, zumova i švenkova, klaustrofobičnih slika grada poptuno oslobođenog ljudi, montaža kablova i zupčanika koje se zarivaju u rožnjače kao laseri, ali onda i izvrsnog rada sa maskom, pa i nekih odličnih momenata akcije u zatvorenim, tesnim prostorima. Tetsuo: The Bullet Man je, mnogo više od prva dva filma, obeležen upravo enterijerima, silaskom u podzemlje, provlačenjem kroz tesne procepe između zgrada i Tsukamoto izvlači mnogo kilometraže (a u ekonomično malo minuta) iz ove postavke, završavajući ekstremno intenzivnim finalnim prizorima belog usijanja koje kasnije ustupa mesto prijatnim kadrovima plavičastih preliva koji, što je retkost kod njega, ovde nemaju opresivnu, mučnu dimenziju. Glavni junak ovde izlazi iz začaranog kruga uz osmeh i sa verom u budućnost a što je drastično suprotan zaključak nihilističkom finalu prvog i fantazijskom postapokaliptičnom finalu drugog filma.
Dizajn zvuka je, kao i obično, esencijalan za Tsukamotove filmove pa je i Tetsuo: The Bullet Man kanonada ritma, udaranja, zvukova mrvljenja metala i ljudskih glasova koji između sve te mehaničke kakofonije bivaju namerno utišani i miksovani jako nisko. Saundtrak Chua Ishikawe je, naravno, izrazito moćan a Nine Inch Nails koji sviraju preko odjavne špice su ispunjenje decenijskog sna i za Reznora i za Tsukamotoa.
U svom osvrtu na film je doktor Dejan Ognjanović Tetsuo: The Bullet Man nazvao „impresionističkim“ jer Tsukamoto ovde možda više nego ikada izlazi iz dimenzije pripovedanja na dugačke periode, fokusirajući se samo na bombardovanje slikama i zvukom. Voleo bih, da budem iskren, da je film na kraju bio samo ovo, skraćen na možda 40 minuta, lišen dijaloga i sveden na nemu, hiperintenzivnu montažu kojoj bi gledaoci, posebno oni sa iskustvom prva dva fuilma, sami uspeli da pridodaju narativ i značenje. Nažalost, Tetsuo: The Bullet Man dodaje u miks sastojke koji mu samo razblažuju ukus i ovo je na kraju dana film koji impresionira ali koji ne uspeva da zaista prevaziđe svoj spoj recikliraih motiva i lo-budget produkcije na zadovoljavajuće načine. Svejedno, svaki poštovalac Tsukamotovog opusa treba da ga vidi jer je u pitanju i dalje jedan od vizuelno najagresivnijih filmova koje je ovaj čovek ikada napravio. A to nešto znači.
