Pročitao sam Birdking Vol. 1, prvi tom fantazijskog triptiha koji je izašao pre nekoliko dana u izdanju Dark Horsea. Ovaj šarmantni paket deluje mi kao da bi pored uobičajene young adult publike mogao da bude legitimno namenjen i mlađoj publici, tj. deci, na ime svog vrlo ukusnog grafičkog dizajna, lepog kolora, ali i činjenice da je protagonistkinja i sama, jelte, dete. S druge strane, vidim da izdavač ovo klasifikuje i kao „dark fantasy“ i istina je da ovde ima i poneka mračna scena, uključujući, gulp, tranžiranje konja na komade, pa čak je i titularni Birdking u suštini skelet u oklopu, tako da se deca ovde moraju malko i pripaziti. No, najveće upozorenje svakako ide na to da je ovo tek prvi deo priče i mada ima donekle zaokruženu radnju, on ipak ne predstavlja pun obrok već u najboljem slučaju toplo predjelo.
Daniel Freedman koji je ovo napisao je sada već prilično poznato scenarističko ime. Freedman je zapravo strip-karijeru (a paralelno piše i za televiziju) započeo kao kolorista, radeći na raznim Marvelovim serijalima (uključujući, recimo, Daredevil Noir ili Strange), a kao scenarista je imao dosta uspeha na Imageu prvo sa miniserijalom Undying Love za koji je, naglašavaju u Imageu, Warner Bros. odmah otkupio prava na ekranizaciju a što je prvi takav slučaj u sedam godina ako se ne računaju njihovi DC i Vertigo radovi. Zatim se udružio sa Sinom Graceom za takođe prilično uspešni Burn the Orphanage a onda je dalje počeo da radi za Dark Horse i tamo sa londonskim crtačem koji se krije iza maske i pseudonima CROM (iako se zove Cristian Ortiz) kreirao serijal Raiders, snažno inspirisan igrama na tabli i videoigrama sa fantazijskom tematikom. CROM na svom sajtu i sam kaže da je „specijalizovan za knjige, igre, tetoviranje i nekromantsku magiju, između ostalog“ te da je opsednut mangama, igrama, stripovima i popularnom kulturom, a ključno je svakako i to da radi kao ilustrator za Wizards of the Coast. Njegovi su, dakle, fentezi kredencijali, van svake sumnje, a i crtački stil mu je upečatljiv, intenzivan, karakteran. Štaviše, kada sam video Birdking, pomislio sam da se radi o spinofu serijala Raiders jer se radi o vizuelno izuzetno sličnom stripu, sve do likova koji podsećaju jedni na druge. No, nije u pitanju više od stilske sličnosti i Birdking je originalna priča, sa originalnim svetom i likovima a i u samom pristupu crtežu se, kada krenete da čitate mogu videti značajne razlike.
Glavna razlika je u tome da je Birdking mnogo više „outdoors“ strip. Raiders je već u podnaslovu imao to da je u pitanju „dungeon crawler“, dakle, pripovest inspirisana klasičnim igračkim konceptom gde družina junaka ulazi u podzeme tamnice da u njima traži zaboravljena blaga i suočava se sa strašnim neprijateljima. Birdking takođe ima formu herojske potrage ali manje „gejmifikovane“ i akcenat je ovde vrlo naglašeno stavljen na otvorene prostore i putovanje između različitih kraljevstava.
Štaviše, pre nego što strip i počne, bićete suočeni sa mapom sveta u kome se priča odvija i ovo svemu daje jedan klasični fentezi šmek koji je mene, naravno, podsetio na čitanje Hobita kada sam bio klinac i proučavanje mape pre ali i tokom zaranjanja u samu priču.
Birdking počinje veoma atmosferično, prikazujući ruševine starog zamka u šumi, zarđale oklope davno mrtvih ratnika ali i kalcifikovana tela ljudi koji su očigledno nekuda bežali. Sada na ovom mestu žive samo vegetacija i vrane.
Mlada kovačka šegrtkinja, Bianca, ovde dolazi da vežba i čekićem rastura ono za šta verovatno misli da su skulpture. Iako očigledno ne vojnikinja već pripadnica zanatlijske profesije, Bianca je drusna, prpošna tinejdžerka u čijim venama, reklo bi se, teče ratnička krv. Kako je to već u fenteziju pravilo, u toku i jeste rat i jedna od ranih scena prikazuje vojsku koja odlazi da se bori na frontu. U vojsci je i Biancina drugarica Amelya i u razgovoru između njih dve čitalac dobija obrise konflikta u kome kraljevstva između sebe ratuju, koristeći pored standardnog oružja i oklopa i magična stvorenja kao što su „wraithovi“ i „saintovi“. Ovaj strip ima možda i prekomplikovanu političku pozadinu sa gomilom kraljeva i suverena koji se pominju, živih i mrtvih, u nečemu što je u suštini, sukob između samo dve strane, dobre i loše. Blagi trik koji strip izvodi na čitaocu je taj da ovaj po definiciji očekuje da protagonistkinja pripada „dobroj“ strani, ali se vrlo brzo sugeriše da to nije tako i da vladar za koga Bianca radi, ili makar za koga radi ugledni kovač za koga Bianca radi ne samo da nije neko prijatno i dobrohotno ljudsko biće, već da je u pitanju neka vrsta tiranina koja svoju naciju drži u nekoj vrsti maltene prisilnog srednjevekovnog mizanscena. Ne vidimo u ovom tomu kako izgleda druga strana, ali iz priče deluje kao da je u pitanju značajno prosvećenija država u kojoj se umetnost i poezija forsiraju više nego opremanje za rat.
Birdking ima možda i previše „lorea“ za svoje dobro a što je valjda odraz modernog doba gde se „lore“ često ceni više od kvalitetno pripovedanog zapleta. Ovde se pominje velika količina toponima, raznih živih i mrtvih vladara i istorijskih događaja, kako u dijalozima, tako i u kratkim izvadcima iz povesnih knjiga koje strip ima ispred svakog poglavlja. Uticaj video-igara koje isto to rade tokom loading screenova je i ovde očigledan a i efekat takvog deljenja informacija je za mene bio identičan – preleteo sam ih pogledom i odmah zaboravio.
Problem što svaka (fentezi) pripovest u današnje vreme mora da ima iza sebe čitavu planinu „lorea“ je, barem što se mene tiče, što mozak ima sve manji kapacitet ne da pohrani u sebe tolike istorije, geografije i kulture, nego da ga za njih boli, jelte, ona stvar. Ako igrate igara koliko ja, čitate stripova koliko ja i uz to, možda, još i gledate serije i čitate literarne fantazijske serijale, nalazite se na intersekciji nezamislivo velikog broja svetova koji se svi nadmeću za vašu pažnju često ne kvalitetom priče već detaljnošću „lorea“ na kome počivaju. I mene tu, da izvinete, malo uhvati i letargija.
Birdking pogotovo ovde pravi faux pas jer je ključni element stripa odnos Biance i samog Birdkinga, jednog, rekosmo, praktično leša u oklopu, a koji, pošto je nem i ne može da govori (ali možda da bije velikim mačem) doslovno predstavlja hodajuću misteriju. Velika količina predistorije koju nam strip sipa sa svih strana u priču zapravo ni malo ne poboljšava kvalitet ove misterije i ne doprinosi njenoj prijemčivosti. Naprosto, Birdking, strip, nam servira previše nepotrebnih, izlišnih informacija, a ključni njegov detalj, odnos Biance i samog Birdkinga, lika, pojave, legende, nije zapravo u funkciji tih svih informacija.
Da bude jasno, ovde u zapletu svakako figuriše istorija, sa Biancom koja otkriva da je na neki način posebna (sad se vi pravite da vas je ovo iznenadilo) i da ima potencijalno da odigra važnu ulogu u budućoj istoriji ovih zemalja, ali Birdking je ove stvari mogao da u pripovedanje spusti i organskije umesto da nas preventivno hrani gradivom koje je suvo i meni je bilo nezanimljivo – čini mi se da bi strip tako bio i efektniji.
No, svakako, Bianca je simpatičan glavni lik, njeno čulo za pravičnost je dobro naštelovano, njen odnos sa starijima na svom mestu, a veza sa Birdkingom interesantna i ovaj strip postavlja svoju protagonistkinju i njenog orijaškog saradnika u pravu poziciju za dalja dva toma. Opet, fakat da ovaj prvi tom na kraju funkcioniše malčice i kao predimenzionirani prolog može malo da zasmeta, ali mislim da to nije strašno i ako vam se dopadnu svet i likovi ne bi trebalo da bude mnogo problema.
CROM-ov crtež je veoma šarmantan sa izuzetno lepim kombinovanjem jasnih, čvrstih linija i dobrog, živog kolora. Ortiz veoma dobro gradi atmosferu i nije mu potreban tekst da postavi stvari kako treba. Ovo mi je pogotovo impresivno jer se kod njega uglavnom radi debljim linijama, sa srazmerno malo klasičnog senčenja i ponekom šrafurom pa je ovo strip prilično detinje estetike a koji ima pun atmosferični program „ozbiljnog“ stripa za odrasle.
Ono gde nisam sasvim ubeđen su scene akcije u kojima je pripovedanje manje jasno, sa povremenom konfuzijom oko toga ko tu koga i kada. Da se razumemo, CROM u ovim scenama demonstrira mnogo maštovitosti i energije tako da zamerka ide samo na jasnoću – a to je nešto što ja redovno zameram i mnogo poznatijim crtačima od njega. Svakako je scena u kojoj se Bianca i njen mentor bore protiv malog odreda vojnika kreativno osmišljena, atraktivna i veoma energična. CROM, naravno, pruža izuzetan program u pogledu dizajna opreme i oružja a letering Michaela Davida Thomasa ovde vrlo dobro dopunjuje osnovni ton i raspoloženje crteža.
Birdking Vol. 1 je, dakle, strip kojim nisam u potpunosti zadovoljan ali koji ne pati ni od jednog fatalnog problema. Ovo je generička, loreom opterećena ali šarmantna priča koja najavljuje još priča sa crtežom punim karaktera i energije. Ako to zvuči kao vaša šolja, er, medovine, možete sami sebi priuštiti ovaj grafički roman kupujući ga na Amazonu.
