Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas ćemo se za porciju džeza baciti na potpuno drugi kraj sveta, sve do Australije. A i malo bi mogli da odmorimo od surove avangarde koju smo forsirali poslednjih nekoliko Nedelja i poslušamo jedan album prijatnog hardbop zvuka koji kao da je ispao iz nekih boljih, nevinijih, jednostavnijih vremena. Dame i gospodo danas je na programu Aaron Blakey: Obihiro.
Obihiro je gradu japanskoj prefekturi Hokaido, ali album o kome pričamo snimljen je u Sidneju u Australiji još leta prošle godine od strane kvinteta/ seksteta koji predvodi sidnejski pijanista Aaron Blakey. Obihiro je treći album koji Blakey potpisuje kao lider i moram da priznam da se, s obzirom na kvalitet i ekspertizu koje on pokazuje na ovoj ploči, zapravo o ovom čoveku jako malo priča i zna. Blakey je originalno sa Novog Zelanda, a profesionalno, kaže njegova biografija, svira od 2006. godine. Prvo je studirao na lokalnom Oklendskom univerzitetu da bi se zatim preselio u Japan gde mu je mentor bio Yuki Arimasa, a na kraju je 2011. godine prešao u Australiju i diplomirao na Sidnejskom muzičkom konzervatorijumu. U Japanu je proveo četiri godine i svirao sa lokalnim džez muzičarima uključujući u poznatom restoranu u hotelu Park Hajat u Šinđukuu koji je, sećate se, bio prikazan u filmu Izgubljeni u prevodu.
Od tada Blakey svira u Sidneju u različitim klubovima i piše sopstvenu muziku. Osnovna postava mu je kvartet ali jedan od albuma izdatih ove godine ima i program improvizacija urađenih solo tokom drugog australijskog pandemijskog zatvaranja prošle godine i ova svedena, melanholična kolekcija kontemplativnih pesama je u priličnom kontrastu sa muzikom na albumu Obihiro koji je snimljen svega nekoliko nedelja ranije kada je delovalo da je situacija sa zarazom povoljnija. Ovde treba možda ukazati i da su tri kompozicijeveć snimljene u kvartet rasporedu još 2019. godine za EP The Grump, gde je umesto tenor saksofona u postavi bila truba.
Na albumu Obihiro sva četiri muzičara su ponovo prisiutna a trubača zamenjuje tenorista Michael Avgenicos, kolega sa Sidnejskog konzervatorijuma i vrlo aktivni lokalni muzičar (između ostalog sa bendom u kome trubu svira i njegov brat Thomas, ali i naš pijanista Novak Manojlović), a ostatak postave nije bio zastupljen na dosadašnjim izdanjima i predatavlja novu formu Blakeyjevog ansambla. Andrew Crago svira alt saksofon – i, sudeći po njegovom instagramu ne radi ništa drugo osim saksofona i teretane. U pitanju je momak koji svira od sedme godine (saksofon od devete) i diplomirao je na Univerzitetu Adelaide a član je Orkestra kraljveske mornarice Australije. Kontrabasista Tom Botting je Blakeyjev zemljak sa Novog Zelanda i kolega sa oklendskog univerziteta koji se i sam doselio u Sidnej 2011. godine i ima plodnu karijeru na tamošnjoj džez sceni ali i doktorat iz džeza sa Sidnejskog konzervatorijuma. Konačno, bubnjeve svira Tim Firth, prekaljeni profesionalac sa diplomama sa Sidnejskog konzervatrorijuma i Univerziteta u Novom Južnom Velsu, te katalogom od pedesetak albuma iza sebe (uključujući u drugim žanrovima sem džeza) i turnejama po Australiji, Aziji i Evropi. Konačno, Peter Koopman je gitarista sa dosta pedigrea na sidnejskoj džez sceni i ovde se pojavljuje na četiri od devet kompozicija savršeno se uklapajući u bop osnovu ali i dajući muzici malo moderniji šmek.
Pričamo dakle o vrlo učenoj ekipi koja konstantno svira i piše muziku i ovaj koloplet Blakeyjevih kompozicija izveden je sa vrhunskim umećem i razumevanjem forme.
Ta je forma, rekosmo, hardbop i Blakey je na ovom albumu napravio neku vrstu besprekorne posvete njujorškom zvuku iz druge polovine pedesetih i ranih šezdesetih sa odjecima onog što su u ono vreme radili Horace Silver ili Charles Mingus, naravno Art Blakey, ali i više „cool“ autori poput Milesa Davisa ili Sonnyja Clarka. Obihiro je, utoliko, i na neki način staromodan album ali bez nekakvog otužnog utapanja u nostalgiji. Muzičari ovo sviraju vrlo prirodno, vrlo izražajno i, reklo bi se, sebe kompletno pronalaze u ovakvom zvuku, ne nudeći laboratorijsku rekonstrukciju jedne prošle ere već, naprosto, njenu prirodnu ekstenziju, sa estetikom i senzibilitetom koji im dolaze bez razmišljanja i glume.
To dosta pomaže jer Obihiro zaista nije avanturistička ploča i ona ne traži način da se klasični izraz ikako dekonstruiše ili „postmodernizuje“. Obihiro nema izlete u avangardu i zbog toga je ovu ploču lako preporučiti i normalnim ljudima koji se mršte kada krenu harmonski eksperimenti a pogotovo ako se svira bučno – ovo je album koji nikada ne želi da se ne osećate prijatno i mada bi, što se mene tiče ta njegova konzervativnost možda bila problem na papiru, u praksi je u pitanju zaista lep, vrlo jasno postavljen muzički program kvalitetnih tema i ugodnih improvizacija.
Jedini prikaz albuma na Bandcampu ističe da su saksofonisti „zveri“ i to je istina ali ni ovo ne treba shvatati u nekom hiperekspresionističkom smislu, oni sviraju izvanredno ali mahom u harmoniji i bez probijanja dinamičkih granica. Album je u dobroj meri i postavljen na temama koje nose saksofoni pa tako i prva pesma, Obihiro, sa svojih sedam i po minuta počiva na ovakvoj ideji, sa relaksiranim hardbop ritmom i finim saksofonskim solažama koje slede nakon isticanja teme. Naravno, i pijanista ima priliku da solira do kraja kompozicije a slušalac prirodno usmeren ka slušanju bubnjeva, poput mene, primetiće kako Firth ima bogat program, savršenu tehniku ali i ukus u stalnom variranju ritma a da ne remeti ostale muzičare. Lepo razigravanje teme između klavira i saksofona na kraju je vrlo prijatan način da se zaključi prva kompozicija.
Haruka, koja sledi, daje samom Blakeyju više prostora za soliranje, ovo je spora, sanjiva balada sa vrlo lepom duvačkom temom a njegovo soliranje u prvoj polovini kompozicije je raznovrsno i ugodno da bi pesma malo kasnije dobila na dinamici sa ponovnim uključivanjem duvača.
The Grump je vrlo dobar hardbop komad sa izuzetnim Cragovim modalnim soliranjem nakon koga Avgenicos i Blakey i sami moraju da prikažu malo akrobacija kako bi pesma održala zalet i ovo sjajno zvuči do samog kraja sa Bottlingovim rutiniranim walkingom i odličnim Firthovim swingom. Blakey stiže da ubaci i malo honkytonk harmonija, šarmantno asocirajući na svoju barsku karijeru.
Taupō Bay je najkraći, najsporiji komad na ploči, nežna meditacija na kojoj ćemo prvi put čuti Koopmanovu gitaru i njegov i Blakeyjev dijalog muzici daje i malčice ’70s šmeka.
Koopman je tu i na narednoj, Little Person, ali samo da solira, dok su teme nošene prevashodno saksofonima. Ovo je takođe nešto više ’70s intonirana pesma, sa modernijim gruvom i najduži je komad na ploči sa vrlo raskošnom Blakeyjeom svirkom koja na momente dolazi i u orbitu džeretovske ekspresije.
The Crusher je povratak klasičnom hardbopu, brza, žestoka kompozicija sa puno nota, odličnim smenjivanjem saksofonista na solažama i razigranim ritmičarima. Ko voli brzinu, vraćaće se ovoj pesmi više puta da pohvata sve što svaki od muzičara radi.
Vaples opet donosi nešto moderniji gruv i atmosferu, ovog puta bez gitare, dok je Surely Not konačno kombinovanje hardbop klasike i gitarskog soliranja i Koopman ima ispred sbee izazov da posle saksofonskog vatrometa slušaoca malo umiri toplim tonovma i pažljivim improvizovanjem preko Blakeyjeve pratnje. Konačno, poslednja, Ebisu kao da samo malo pomeri težište ka free jazz izrazu sa slobodnijim gruvom i pustolovnijim saksofonima, posebno Cragovim altom. Nije ovo iskorak u avangardu i čuje se koliko je sve pažljivo aranžirano i uvežbano, ali kompozicija je sama za sebe avanturističkije napisana i beži iz dominantnog formata na ploči gde Firth na kraju praktično solira ispod ostatka ansambla koji svira temu.
Obihiro je, ne treba ni ovo prevideti, izuzetno lepo produciran album, sa toplim, dinamičnim masteringom i lepim miksom koji ne emulira ’60s ograničenja ali forsira prirodnost. Ovo jako doprinosi prijatnosti kod slušanja i, na kraju, iako se može argumentovati da pričamo o albumu koji većinu vremena ide na sigurno i beži od bilo kakvog propitivanja standardnih rešenja, to sve radi sa jako mnogo autentičnosti i šarma i, ove kišne jesenje Nedelju, uneće, nadam se, dovoljno svetlosti u svačiji život.