Polako se bliži i taj trenutak kada ću, po dužnosti, naravno, morati da se osvrnem na ovogodišnji DC-jev najveći događaj, Dark Crisis on Infinite Earths u režiji Joshue Williamsona. Radujem se tome onako kako se prosečna osoba raduje poseti zubaru, ali da bih se malo pripremio za to iskustvo, onako kako se prosečna osoba priprema za odlazak kod zubara ispijanjem pola litre vinjaka i šake Brufena, tako sam i ja seo i pročitao Aquaman/ Green Arrow: Deep Target, sedmodelni serijal koji je išao od Oktobra prošle pa do Aprila ove godine a pre nekih mesec dana se pojavio i u formi kolekcije na svim uobičajenim prodajnim mestima. Što se kaže, boli samo prvi put pa se nadam da me je Deep Target, i sam zasnovan na alternativnim vremenskim i istorijskim tookovima, temeljno desensitizovao i spremio na Williamsonovu penetraciju u moj intelekt, ako je išta od tog intelekta ostalo posle grubog ulaska Brandona Thomasa i Ronana Cliqueta.
Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je u osnovi bio dobronameran serijal, kreiran da se njime obeleži osamdeseti rođendan oba titularna heroja i dat na staranje scenaristi Brandonu Thomasu, jednom od dvojice scenarista paralelno izdavanog serijala Aquamen koji se završio ovog leta i sada, šokantno, nemamo ni jedan tekući serijal o Aquamanu a koji je imao jedan od najuspelijih DC-jevih filmova u poslednjih par godina. OK, bio je tu i Aquaman Andromeda koji je napisao Ram V i o njemu kao i o Aquamen ćemo pisati ovih dana, no, moram da kažem da sam se neumereno radovao čitanju Aquaman/ Green Arrow: Deep Target jer je u njemu Thomas dobio na korišćenje dva meni omiljena „B“ junaka, od kojih ni jedan trenutno nema sopstveni tekući serijal, a sama priča, bazirana u dobroj meri na estetici i idejama Srebrnog doba je obećavala bučnu, dobru zabavu sa sve putovanjem kroz vreme, dinosaurusima i letenjem na mesec. Mislim, kako je sve to eksplicitno nastalo da bi se obeležio respektabilni jubilej, za očekivati je bilo da ćemo dobiti malo nostalgičnog, možda pomalo cheeesy superherojskog provoda po receptima starih majstora.
No, Brandon Thomas izgleda nije čovek za ovakve stvari. Njegov Aquaman: The Becoming nije bio nimalo rđav strip, ali jeste odgrizao više nego što je bilo realno da sažvaće pa je sa gutanjem tu bilo raznih problema. Sa Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je, nominalno, imao jednostavniji posao da obavi, bez imperativa da menja status kvo, već samo da nam se servira staromodna superherojska avantura sa malo klasičnog swashbuckling šmeka i da se tokom tih sedam epizoda potkače neke zanimljive epizode iz osmodecenijske istorije likova, eventualno prikažu njihovi romantični partneri, deca, da se pokaže kako su ovo likovi koji nisu mumificirani u kontinuitetu koji se nije značajnije promenio od Drugog svetskog rata. No, Thomas se ovde odlučio za mnogo svedeniji pristup, zaista formatirajući ovaj narativ kao nešto iz Srebrnog doba a što, ispostavilo se, njemu zapravo od ruke ide znatno slabije nego što smo se nadali.
Čoveka malo obuzme strahopoštovanje kada shvati da su ovi likovi nastali 1941. godine – u istom magazinu, More Fun Comics – i da uz uspone i padove legitimno traju i evoluiraju sve do danas. Green Arrow je, a što je možda posebno za respekt, uspeo da do danas ostane „bogataš koji štiti sirotinju“, uspešno apdejtujući svoju robinhudovsku personu za novi milenijum, dok je Aquaman prevazišao svoj sprdalački „on zna da priča sa ribama“ usud i poslednjih nam godina servirao zrele, interesantno politički intonirane stripove.
Aquaman/ Green Arrow: Deep Target, da bude odmah jasno, sve ovo potpuno ignoriše i usredsređuje se isključivo na borbu ova dva lika protiv organizacije Scorpio koja je otkrila način da putujući kroz vreme i menjajući sitne detalje u prošlosti, izmanipuliše istoriju u svoju korist. Aquaman i Green Arrow su i jedini heroji koji shvataju da se nešto ovako događa a što objašnjava činjenicu da od čitave Lige pravde samo njih dvojica čine nešto da se svet vrati u „normalno“ stanje.
Ovo je vrlo solidna premisa ali Thomas odmah uspeva da je poremeti arbitrarnim i nejasnim postavljanjem pravila po kojima se istorija menja. Jedan od likova, doduše, čini značajan napor da sve to objasni ukazivanjem da Scorpio koristi eksperimentalnu tehnologiju koja ne daje uvek sasvim predvidive rezultate – a taj lik je sam putovanjem kroz vreme transformisan u humanoidnog dinosaurusa i bekrajno lamentira što više nema ljudske šake do te mere da se čovek zapita šta još ljudsko on više nema – no, utisak je da je Thomas ovde više išao na efektnost prikazanog nego na konzistentnost zapleta. Naime, strip počinje trikom koji čitaoca treba da zbuni, kada shvati da je onaj za koga je mislio da je Aquaman zapravo Green Arrow i obrnuto.
Ovo bi na nekom metaliterarnom nivou imalo smisla – na kraju krajeva Brandon Thomas je Afroamerikanac i šala u kojoj njemu svi plavi, lepi beli superheroji sa jasnim arijevskim atributima izgledaju isto je zgodna šala. Pritom jedan je podmorski kralj, drugi prebogati kapitalistički mogul – sve ovo kao komentar na belu, pomalo imperijalističku istoriju superherojskog stripa, ili makar jednu od njenih istorija, ima nekog smisla.
Osim što se ne stiče utisak da je Thomas zaista nameravao da tu pravi ikakav komentar. Ovo je strip koji igra pre svega na kontrast između dvojice heroja od kojih je jedan supermoćno biće sa snagom i drugim kapacitetima gotovo ravnim Supermenu, dok je drugi običan čovek naoružan lukom i strelom i njegova dramska osnova je u tome kako ovakva dva čoveka mogu da kreiraju skladan tim, dopunjujući se međusobno, ali u situaciji kada su uloge zamenjene.
Ponovo, ovo nije loše kao ideja. Aquaman bez svojih moći, frustrirajuće naoružan samo lukom i tobolcem trik-strela, te Green Arrow sa svim moćima kralja Atlantide, koje nikada nije želeo niti ih razume, to je sasvim fina podloga za priču i što se tiče individualnih set pisova u kome dva prekaljena heroja moraju da se snađu i nauče kako da rade kao tim u situaciji zamenjenih setova moći, oni solidno funkcionišu. No, na planu karakterizacije Thomas potpuno podbacuje i ovaj strip ima silne probleme ne samo da nam proda svoja dva glavna lika kao stvarne, karakterne osobe već i da im da distinktne glasove po kojima bismo ih razlikovali. Činjenica da imaju zamenjene setove moći i da ih Cliquet često crta nerazaznatljivo nikako ne pomaže u situaciju kojoj oba glavna lika – ali i ostali likovi u stripu – pričaju u izveštačenim, ne naročito lepim dijalozima koji dosta opterećuju i sam tempo pripovedanja.
Thomas svakako ima neke originalne ideje u pripovedačkom smislu, ali nisam siguran da one zapravo doprinose kvalitetu ovog stripa. Ponavljanje nekih dijaloga po dva panela za redom kako bismo ih videli iz perspektive i jednog i drugog glavnog lika nema mnogo svrhe jer se ništa značajno u kontekstu ne menja – na kraju krajeva njih dvojica se nalaze u istoj prostoriji, udaljeni otprilike metar jedan od drugog i ovde nema neke simboličke „promene perspektive“ – a Thomasovo dosta napadno insistiranje da nas slikama bez ikakve akcije ili likova samo uputi u to gde se radnja dešava ispisujući ime lokacije je takođe besmisleno i samo stvara lažni „filmski“ ugođaj tamo gde on nije efektan i zapravo oduzima prostor radnji koja do kraja ne uspe da se odmota na sasvim uverljiv način.
Ključni problem ovog zapleta je u tome što Thomas želi da ima preokret u minut do dvanaest, kada naši heroji uspevaju da povrate svoje originalne moći i poraze najveći deo Scorpiovih nameštenika, i mada je misterija kroz koju Green Arrow prolazi zanimljiva a njegovo svojevrsno ponavljanje scene ulaska u Atlantidu sa početka stripa simpatičan trik, sve ovo se prilično poruši na ime te drvene, neuverljive karakterizacije koja se nimalo ne poboljšava do kraja.
Thomas prosto piše i Queena i Curryja kao da imaju jednu jedinu emociju i način izražavanja. Queen sve vreme zvuči kao ulični muljator umesto kao sofisticirtani pripadnik jednog procenta najbogatijih ljudi na svetu dok Curry sve vreme zvuči kao nesigurni mamin dečko a ne kao vladar Atlantide svestan odgovornosti koje vladarska titula nosi i ogromnih žrtava podnesenih u ratu sa raznim frakcijama koje su tron želele za sebe. U momentu kada čitalac treba da saoseća i sa jednim i sa drugim jer jednom je na umu sudbina sveta a drugome lična sreća za koju ćemo se svi složiti da je zaslužuje i granice između etičkog i neetičkog postupka su pomalo zamagljene jer je istorija u kojoj trenutno obojica žive VEOMA slična „stvarnoj“ istoriji sem par maltene nevažnih detalja, baš u tom momentu Thomas nije dorastao zadatku da nam kroz ponašanje i dijaloge protagonista pokaže etičke i emotivne oluje što u njima besne dok pokušavaju da odluče šta u ovakvom trenutku znači učiniti pravu stvar.
Dodatni problem, ako ste poštovalac Aquamana je svakako to da motivacija Arthura Curryja počiva isključivo na njegovom neprestanom lamentiranju za pokojnom majkom i pomišlju da manipulacija istorijom možda može da mu je vrati. Ovo je sasvim solidna ideja u teoriji – iako već MNOGO puta korišćena u DC-jevim stripovima, videti pod Flash, Batman itd. – ali pored te nespretne karakterizacije sa kojom imam problem, dodatno je tu i činjenica da Aquamanova majka nije mrtva ni u glavnom DC-jevom kontinuitetu, pa ni na filmu po kome, jelte, najveći broj ljudi DANAS zna Aquamana. Utoliko, iako je meni sasvim prihvatljivo da je ovo strip u odvojenom, alternativnom kontuitetu bez obzira što to nije naglašeno,* deluje kao prilično loš urednički izbor da presudni element zapleta utemeljite na nečemu što trenutno naprosto nije deo Aquamanovog sveta.
*u post-Death Metal eri su kontradiktorni kontinuiteti jednako validni ako su priče dobre, ili je bar to Scott Snyder imao na umu kada ga je pisao
Jesam li dosta kritikovao radnju, dijaloge ikarakterizacije? Je li vreme da malo kritikujem crtež? Ronan Cliquet će svakako bolje proći u ovom poređenju, ali ni on nije sasvim nedužan za činjenicu da imamo posla sa konfuznim stripom zbunjujućeg pripovedačkog postupka i nikada udobnog tempa. Najveći deo crteža je svakako vrlo solidan sa Cliquetovim prilično klasičnim stilom i pristojnim tuševima koje je pored njega radio i Oclair Albert. Kolor koji je radio Ulises Arreola je ne posebno upečatljiv ali apsolutno korektan i, s obzirom da je ovo strip u kome se zelena boja programski forsira, možda Arreoli i ne treba zamerati na relativnom odsustvu kreativnosti. Leterer Josh Reed je takođe korektan i funkcionalan, bez nekakvog preteranog nametanja inovativnih dizajn-rešenja, ali strip ima vidne probleme sa čestim nerazlikovanjem ili makar nedovoljnim razlikovanjem fizionomija dvojice protagonista. Opet, jasno je da je ovo delom i namerno ali ovo je za mene varanje – Oliver Queen i Arthur Curry imaju jasno distinktne građe i lica i to što su obojica plavi muškarci sa facijalnim maljama i u dobroj fizičkoj formi ne bi smelo da bude dovoljno da ne možemo da ih razlikujemo. Ovaj strip, pak ŽELI da čitalac povremeno bude u nedoumici ko je ko a za potrebe toga Cliquet ih povremeno crta previše slično i to onda nije dovitljiv kreativni trik da nam se pruži nova perspektiva na stare heroje nego zamorno svojstvo stripa u kome povremeno morate da se vratite malo nazad i čitate pažljivije da biste bili sigurni da znate ko je ko. Cliquet pored ovoga ima i neke bizarne kompozicije u kojima se događaju fizički nemoguće stvari i to takođe pomalo ruši pripovedački tok.
Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je načelno dobra ideja prilično ispuštena u realizaciji i tamo gde krivimo autore svakako malo treba kritiviti i urednike koji nisu ukazali na probleme sa pripovedanjem, na dubioznost zasnivanja Aquamanove motivacije na nečemu što strogo uzev danas nije istina, na slabe i ravne karakterizacije. Da se razumemo, superherojski strip jeste pokretna fabrička traka i niko od njega ne očekuje duboki ulazak u materiju na dnevnom nivovu, ali za strip eksplicitno pravljen da proslavi osamdesete rođendane dvojice protagonista jeste problematično kada ni u jednom trenutku ne vidite njihove bliske saradnike, supruge i decu, kada ste nesvesni da oni imaju i civilne živote, prijatelje i porodice, kada su im dijalozi prostački a karakteri svedeni na jednu dimenziju. I jedan i drugi lik su zaslužili mnogo bolje. Ipak, Aquaman/ Green Arrow: Deep Target nije POTPUNA propast i ovde ima interesantnih igranja sa istorijom i putovanjem kroz vreme i nekih simpatičnih scena pa ljubitelji DC-jevih klasičnih junaka mogu ovome da se poraduju, kupujući kolekciju putem, recimo, Amazona.
