Black Adam je drugi Warnerov veliki superherojski film ove godine a ako je The Batman Matta Reevesa bio „ozbiljan“, „mračan“ film sa ambicijom da rekonstruiše nešto od gritty estetike Novog Holivuda sedamdesetih godina prošlog veka unutar mračnog mizanscena koji je karakterisao stripove o Betmenu kada ih je pisao i uređivao Deny O’Neil (sedamdesete i osamdesete), Black Adam je – uprkos svojoj ozbiljnoj tematici i mračnom antiheroju u centru – zabavni ansambl-film pun šarenih kostima i sarkastičnih onelinera, namenjen, hajde da kažemo celoj porodici iako sa svojim visokim body countom on granice PG-13 rejtinga gura gotovo do pucanja. Black Adam je pravila New Line Cinema ekipa, na čelu sa španskim režiserom Jaumeom Collet-Serrom, čiji su koreni zapravo u hororu, a ovaj film je pokušaj da se frivolna „R“ estetika jednog The Suicide Squad Jamesa Gunna – koji je u međuvremen stavljen na čelo Warnerove superherojske produkcije – privoli PG-13 rejtingu. I Black Adam je, ne sumnjajmo u to, dobio prilično mešovite reakcije za svoju kombinaciju konzervativnog, spojite-tačkice pripovedanja i pokušaja edgy poziranja i humora. Takođe, ne sumnjajte, Black Adam je dosta loš film, ali je ovo film koji je loš na dobar način.
Warner je, kad se pogleda pažljivije, iznenađujuće mnogo oslonjen na strip-likove iz Zlatnog doba za svoju filmsku DCEU produkciju. Naravno, dok se likovi poput Supermena, Betmena i Wonder Woman podrazumevaju na ime svoje mejnstrim prepoznatljivosti koja prethodi aktuelnoj superherojskoj inundaciji u popularnoj kulturi, pa je i Shazam! shvatljiv na ime svoje nekadašnje (i, da se razumemo, poluapokrifne) popularnosti koja je prevazilazila Supermenovu, ima nečeg čudno konzervativnog u tome da likovi nastali četrdestih godina prošlog veka koji nikada nisu imali nekakvo veliko sledbeništvo – poput Aquamana i Black Adama – danas imaju prednost u odnosu srazmerno popularnije likove iz Srebrnog doba, kao što je recimo Batgirl, čiji je gotovo potpuno završen film na kraju zatvoren u bunker a Warner njegove troškove iskoristio za odbitak poreza, ili dakako Nightwing, Deathstroke, nekakvi Teen Titani ili (moderni) Flash koji tek ima svoj set problema sa problematičnim Ezrom Millerom koji ionako nikada nije ni trebalo da preotme ulogu što ju je bog namenio Grantu Gustinu.
Utoliko, Black Adam je film čiji se nastanak da opravdati pre svega time što je jedan od najpopularnijih glumaca današnjice izrazio želju da bude superheroj, a i to nakon što je New Line Cinema postigao možda i neočekivan uspeh sa Shazam!, pa je Black Adam, lik sa dugačkom istorijom – kreirao ga je, 1945. godine, Otto Binder lično – ali sa srazmerno malo prepoznatljivosti u mejnstrimu, dospeo do bioskopa radije nego da se Warner ponovo kocka sa Green Lantern ili da, što da ne, osmisli nekakav film o Robinu koji smo ionako svi očekivali na kraju Nolanove trilogije.
Black Adam je lik zanimljiv pre svega DC-jevom hardcore fandomu u prvom redu na ime svog seta moći koji je gotovo (?) ravan Supermenovom, a zatim i na osnovu rada sa likom iz ovog stoleća u kome je nekadašnji negativac nakon karijere na strani heroja u okviru tima Justice Society of America postepeno prešao u format antiheroja čije će se bliskoistočno poreklo i drugačiji etički aršin u odnosu ka nepravednima materijalizovati u državničkim ambicijama i odbacivanju imperijalističkog modela pravde koji nudi Amerika. Black Adam je bio jedan od zanimljivijih likova u velikoj reformi DC-jevih stripova pre deceniju i po sa serijalima 52 i World War III gde su njegov etnonacionalizam i državotvorne ambicije bili obrađivani sa više nijansiranja nego što je to pravilo u superherojskim stripovima. Bliskoistočno poreklo Geoffa Johnsa koji je već u to vreme bio arhitekta velikog dela DC-jevog univerzuma, a i pisao je Black Adama u nekim ključnim trenucima, je verovatno doprinelo ovome.
Problem sa ovim filmom je što nekoliko decenija stripova pokušava da kondenzuje u dva sata od kojih popriličan deo otpada na akciju ali i što ima ambiciju da uvede smele i kompleksne teme u jedan narativni sklop koji, vrlo očigledno, prati formulu i nije spreman na njihovu obradzu. Black Adam nije „autorski film“ napravljen od korporacijskih para već film rađen da se klinci lože na namrštenog The Rocka i kul kostime Justice Societyja koji se onda dotiče i teme eksploatacije Bliskog istoka od strane međunarodne zajednice oličene u vojnoindustrijskom kompleksu.
I da se razumemo, sa jedne strane, treba biti zadivljen time da je ovo tentpole superherojski film napravljen za 200 miliona dolara a u kome prominentne uloge igraju glumci smeđe boje kože i zaplet se tiče decidno belih, decidno zlih zapadnjaka koji zlosrećnu arapsku naciju eksploatišu skoro tri decenije koristeći privatne vojne trupe i praktično „diktaturu protektorata“ da izvlače resurse. Sa druge strane treba biti i srazmerno iznerviran što je ovo film koji svojim ozbiljnim temama kakvih se malo koja uporediva filmska produkcija uopšte dotiče prilazi sa svom suptilnošću slona u staklarskoj radnji.
Black Adam je, u prvom redu, vizuelno napadno neatraktivan od samog početka sa forsiranjem kolornih filtera i agresivnim CGI-jem za utisak ne-stvarnog, ne-postojećeg mesta koje treba da bude Irak ali nije Irak i jednom generalnom sterilisanošću, neuverljivošću slike. Nešto kasnije imanje Cartera Halla deluje kao render napravljen od strane kompanije koja se bavi pejsažnom arhitekturom i nadmeće se da dobije skupi ugovor, a mnoge scene borbe više podsećaju na futidž iz video-igre Injustice nego na filmski režirane prizore, sa glumcima svedenim na mo-cap modele i kompjuterom koji diriguje događajima na ekranu.
Dodatno, film ima do parodije prenaglašen fetiš ekspozicije. Princip „prikaži, ne prepričavaj“ ovde je izvrnut u „pokaži i sve vreme prepričavaj“ pa je tako uvodnih nekoliko minuta smeštenih u daleko prehrišćansko vreme jedan klasičan „intro“ gde se velika ljudska i društvena drama, sa sve odlaskom u paranormalno i magično pakuje u skoro fast-foward format kako bi gledalac dobio sve potrebne informacije pre nego što film krene „odistinski“. Ali i kad se krene odistinski gomila scena je opterećena ekspozitornim dijalozima koji su bukvalno komični. „what you are is a neo-imperialist enforcer, from halfway around the world, sent here to steal my country’s natural resources, strip-mine our sacred lands, pollute our water, oppress our heritage, and make us wait in lines all day.“ kaže ranopubertetski arapski dečak naoružanom vojniku na čekpointu već u sedmom minutu filma a vama očne jabučice protestuju jer ne mogu da se prevrnu dalje od onog što im je priroda dodelila. Doduše, i kad film „pokazuje a ne prepričava“ ovo je često trapavo i malo osramoćujuće: kako bi gledaoci znali da treba da navijaju za Arape a ne za belce u ovom partikularnom slučaju, pomenuti klinac vozi skejtbord i nosi DC-jeve stripove u rancu jer, jelte, nedajbože da se u nama probudi empatija za kolonizovanu državu čiji stanovnici nisu u dlaku isti kao Amerikanci, samo malo više preplanuli.
Black Adam, film, ima tu tendenciju da stvari objašnjava prečesto, predugo i predetaljno i ovo u ogromnoj meri šteti njegovim karakterizacijama jer likovi koji su taman sugerisali da imaju nekakvu ličnost i možda hemiju sa drugim likovima moraju da pola minuta stoje i objašnjavaju sve, od istorijskog konteksta starog pet hiljada godina, pa do intrigantnih etičkih pitanja vezanih za to da li je i kada ubijanje opravdano i da li je državi Kahndaq – u kojoj se sve događa – treba heroj ili sloboda. Ovo ne šteti toliko tempu filma – koji se drži sasvim prihvatljivog trajanja od dva sata sa jasno odvojenim činovima – koliko samim likovima koji su svedeni na dispanzere informacija.
Sam Teth Adam u tumačenju Dwaynea Johnsona je, naravno, pomalo karikiran jer iako Johnson ume da glumi, režiseri u to uglavnom ne veruju (ironija je da je Michael Bay maltene jedini koji je iz njega izvukao pravi performans u Pain & Gain) pa je većina njegovog prebivanja u kadru svedena na mrštenje i naglašavanje vena ispod kože, te deadpan proklamacije koje treba da lik Teth Adama prikažu kao nekog iz prošlih vremena. Ovo ne pije vodu preterano ne samo zato što u filmu svi pričaju moderan engleski – to se da progutati na ime udobnosti gledanja – već pre svega jer lik Black Adama naprosto ne nudi kredibilnu psihologiju niti filozofiju za nekog starog četiri i po milenijuma koji se zatekao u nepoznatom svetu. Adam je prosto, grudva plastelina koja se od scene do scene oblikuje kako scenaristi zahtevaju i povremeno je komični bukvalista koji prolazi kroz zidove jer ga smara da traži vrata i ne razume koncept sarkazma, a povremeno samovlasni filozof-solipsista koji zna da nikada nije bio heroj ali zna da ubijanje loših ljudi nije greh – jer bi ga valjda neki od bogova koji su mu dali sve te njegove moći, već kaznio. Istovremeno, Johnsonu kao da je rečeni da što manje glumi i njegova ravna dikcija nikada nije sigurna da li treba da deluje preteće ili komično.
Tako da je Black Adam u sopstvenom filmu prilično neupečatljiv a što njegovu trajektoriju od heroja, preko zločinca do superheroja – kondenzovanu, rekosmo, u jedva dva sata – čini mehaničkom i ne previše uverljivom.
Naspram njemu stoji Justice Society, stari DC-jev superherojski tim ovde iskombinovan od nekih baš klasičnih Golden Age likova i nekih novomilenijumskih trećepozivaca. Moram da priznam da Cyclone deluje kao da je ubačena samo radi diverziteta i mada Quintessa Swindell pruža korektnu televizijsku rolu, ovo je lik koji ne služi ni za šta sem da bude mlada, sposobna crna žena u ekipi sastavljenoj od napaljenih mužjaka, ali tako da nema nikakav karakter niti bilo šta zanimljivo u vezi sa sobom.
Priznajem i da sam malo više trznuo kada sam video Hawkmana jer je on jedan od superheroja na koje se izrazito ložim još od detinjstva i mada je Aldis Hodge ovaj lik morao da svede maltene sasvim na sirovu muževnost – a Hawkman ipak ima MNOGO više da ponudi svetu od svoje svakako velike muževnosti – kostim, oprema i krila ovde rade sjajan posao i oživljena ikona Zlatnog doba ovde izgleda onako impresivno kako se samo poželeti može.
Atom Smasher, naravno, služi kao komični predah (i, da budem fer, kao napor ka humanizaciji superheroja posebno u kontekstu sada već višegeneracijskog bavljenja ovim poslom a što Noah Centineo sasvim solidno odrađuje) ali glavni lik u Justice Societyju je, naravno, Doctor Fate Piercea Brosnana, jedini lik sa više od jedne dimenzije i sa glumcem koji dobija nešto dramskog materijala da sa njim radi. Ja Brosnana volim i mislim da je odličan u ovoj ulozi ali fer je reći da su ostali likovi opterećeni ekspozitornim dijalozima koji inače vrlo solidne glumce bliskoistočnog porekla (Sarah Shahi kao majka, Bodhi Sabongui kao sin itd.) značajno sputava.
Film pati i od površnosti u obradi koja je valjda već i očekivana u eri kada se produkcije prave sa gifovima i memima na umu i koja, naravno, iritira. Prva polovina je posebno naporna sa tom kombinacijom imperativne direktne ekspozicije ali i stalnim neskladom u tonu pa ozbiljniji dramski zaplet koji se tiče eksploatacije Bliskog istoka na kome se jako insistira, mora da se stalno sklanja pred komičnim predasima koji su urađeni u ključu vrlo jeftinog televizijskog sitkoma. Ali ta površnost je svuda. U jednoj sceni, recimo, slušamo Paint it Black (produkcija se isprsila za originalni snimak ali ga je onda mesarski editovala da tekst naglasi reč „black“) preko prizora apsolutnog masakra dok Black Adam ubija plaćeničku vojsku i ovde ne samo da treba imati na umu kako sitar nije bliskoistočni instrument već i da je ovo pesma o čoveku što pati za ženom koja se ubila i da se ona nikako ne uklapa uz događaje na ekranu. U drugoj sceni ranjeni lik koji leži na podu nakon što je primio metak čuje da je Doctor Fate doktor i pita ga „How bad is it, doc?“ da bi mu ovaj lakonski odgovorio „I’m not that kind of doctor“. Što deluje kao prihvatljiv humor na prvu loptu – na stranu gotvo sadistička konotacija te razmene – osim što, naravno, u stripovima Doctor Fate apsolutno JESTE „that kind of Doctor“ i ovde je legat lika starog više od osam decenija pregažen zarad jeftine pošalice.
Ono što Black Adam, pak, radi dobro, je da u drugoj polovini film uspeva da kreira plauzibilan akciono-dramski zaplet. Jednostavan, da se razumemo, naivan na nivou crtanog filma ali kada konačno izađemo iz perioda neprestane ekspozicije i film odluči da je gledalac apdejtovan, likovi odjednom prorade a pripovedanje postane dinamičnije i taj geldalac počne da oseća oseća kakvi su ulozi na kocki, za koga treba da navija, zašto ljudi koji su se do malopre šopali kao nenormalni sad odjednom rade zajedno itd. Nažalost, ovo znači i da su zanimljive rasprave o modernoj imperijalističkoj eksploataciji Bliskog istoka od strane zapadnih novo-kolonizatora ostavljene u prašini dok se priča fokusira na bajkovitog negativca i konačni sukob je između likova starih nekoliko milenijuma, a što je svojevrsna izdaja onog što je film naglašavao u prvoj polovini, sa sve prilično bednim izmišljanjem doslovne armije zombija u minut do dvanaest da bi se simuliralo nekakvo narodno oslobođenje.
No, tamo gde gubimo na pripovedačkoj ambiciji, dobijamo na tempu i akciji i Black Adam je jedno bučno, atraktivno iskustvo u kome mnoge akcione scene uspevaju da prevaziđu kletvu CGI-ja i postignu makar neku likovnost. Dobro, delimično se tu naprosto čovek opčini šljaštećim bojama – Cyclone ima iste efekte koje su u Sonyju koristili za Morbiusa – ali između pitoresknih kostima, te videoigrački kadriranih duela koji podsećaju na Injustice/ Mortal Kombat i vidnog režiserskog napora da se kreira koreografija u tri dimenzije, koja će u obzir uzeti razne konotacije borbe što se odvija između supermoćnih likova, Black Adam uspeva da gledaoca angažuje i da mu pošten, bučan akcioni program.
Black Adam je film koji nikako nije mogao da bude uspešan – mada je na boks ofisu opravdao svoje postojanje – jer u njemu je bilo previše ambicije a premalo smelosti da se nešto kaže, a likovi su tretirani utilitarno i bez dovoljno karaktera da zaista zažive. Između drvenih dijaloga i CGI masakra na ekranu Black Adam svoje teme ne uspeva da izrazi ni diskurzivno ni vizuelno, ali on ima harizmatičnog i drugačijeg (anti)heroja u svom centru – i Johnson je apsolutno upčatljiv kada leti u otmenom, pa i agresivnom stojećem položaju, ni nalik Supermenovom više plivajućem stilu. On takođe ima i dopadljiv Justice Society tim koji nam se, a što je prijatno iznenađenje, servira bez prethodnih priprema i objašnjavanja ko je ko, tako da gledalac ima utisak sličan onom kada u ruke uzmete epizodu strip serijala koji ide decenijama unazad i svi već znaju ko su ovi ljudi tako udobno smešteni u narativ, a što je nezanemarljiv kvalitet za superherojski film. Voleo bih da su teme obrađene dublje i da je sam Black Adam tretiran ozbiljnije – ceo minizaplet sa frazom koju treba da izgovori kad nekog ubije je prosto neshvatljivo krindži – ali akcija me je zabavila a filozofija koja se makar pomalja u delovima ovog narativa je osvežavajući kontrapunkt uobičajenom superherojskom programu u bioskopima. Pa ni to nije malo.
