Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas ćemo skoknuti do Njujorka jer saksofonista Avram Fefer ima novi album. Juba Lee je snimio kvartet u jakom sastavu: Avram Fefer, Marc Ribot, Eric Revis, Chad Taylor i ovo je ista postava koja je snimila pre-COVID album Testament, jednu impresivnu kombinaciju njujorškog Downtown jazza sa afričkim uticajima. Juba Lee je jednako snažan, impresivan album, inspirisan između ostalog i nekim veoma tužnim događajima koji su se u međuvremenu desili, ali i dalje pun energije i optimizma.
Avram Fefer je jedan od onih njujorških jevrejskih džez-majstora koji perfektno spajaju staro i novo, ali i klasičniji džez sa muzikom onog što i dan-danas zovemo trećim svetom. Fefer je aktivan od ranih devedesetih i imao je u svojoj karijeri prilike da sarađuje sa nekim ozbiljnim veličinama njujorške scene, počev od Archieja Sheppa ili Sunnyja Murrayja, ali i sa The Last Poets, Grahamom Haynesom, pa onda i sa orkestrima kao što su Mingus Big Band, Burnt Sugar Arkestra, Butch Morris Orchestra… Feferov otac je, naglašavaju neke njegove biografije, bio rođen u logoru u Sibiru a Fefer je, rođen u SAD odrastao na obe obale a onda pohađao Harvard, Berkli i Konzervatorijum Nova Engleska. U Parizu je proveo nekoliko godina i tamo svirao sa pomenutim Sheppom, Murrayjem i sa još mnogo muzičara koji su tu došli iz SAD, ali onda i sa senegalskim, kamerunskim, malijskim i marokanskim muzičarima koji su u njemu razgoreli želju da se pobliže uputi u muziku zapadne Afrike i arapskog nasleđa. Neko vreme je svirao i u Acid Jazz sastavu Beigels Daisy Toast koji je u Francuskoj bio prilično popularan.
Negde od početka ovog stoleća Fefer – ponovo u SAD – počinje da redovno radi i snima kao lider pa je od 2011. godine naovamo izbacio 14 albuma a naporedo je snimao i sa raznim bendovima i muzičarima kao što su Adam Lane, Adam Rudolph, Amiri Baraka…
Naravno, kvartet na ovom albumu je sastavljen od vrlo uglednih imena. Kontrabasista Eric Revis je poznat po saradnji sa Branfordom Marsalisom, Orrinom Evansom ili Russellom Gunnom, pogotovo sa Betty Carter, a odradio je smene i sa kremom avangarde (Peter Brotzmann, Ken Vandermark, McCoy Tyner, Andrew Cyrille…) i usput pokupio i jednu Grammy nagradu. Revis je i cenjen lider i u toj ulozi snimio je osam albuma – neke od njih za Clean Feed – a sa Feferom snima od početka veka.
Bubnjar Chad Taylor je, naravno, najpoznatiji po svojoj umešanost sa Chicago Underground kolektivom i saradnjama sa Robom Mazurekom i Jeffom Parkerom, ali i on snima dosta i u ulozi lidera, a sarađivao je i sa Fredom Andersonom, Davidom Lordom, i naravno Marcom Ribotom sa kojim je snimio tri albuma, i nastupao u Beogradu pre nekih jedanaest godina sa kolopletom Aylerovih i Coltraneovih kompozicija.
Ribot je verovatno najveća zvezda na ovoj ploči makar na ime karijere koja traje od sedamdesetih godina prošlog veka, saradnji sa veličinama kao što su Tom Waits ili John Zorn te osobenim pečatom koji je ovaj veliki gitarista ostavio i u jazz i u rock muzici, improvizaciji i no waveu ali i u kubanskoj muzici u dijaspori. O Ribotu sam već pisao, više puta, pa nema neke svrhe da sad kao objašnjavam ko je on i koliko je važan za istoriju savremene muzike…
Avram Fefer piše da je prethodni album za njega bio neka vrsta otkrovenja jer je dodavanje Marca Ribota u trio koji je lepo funkcionisao pre toga doneo potpuno novu dimenziju zvuku. Planirano je da se tu drže i razni koncerti ali je naravno pandemija ubacila klip u TE točkove. Pripreme za naredni album počele su krajem prošle godine ali je onda smrt Grega Tatea, bliskog prijatelja i vrlo važne osobe u pogledu kreativnog procesa koji je do tada koristio dovela Fefera do toga da se preispituje da li uopšte treba da nastavi sa muzičkim radom. Ipak, kaže da je, držeći Gregovu sliku iznad klavira seo da piše pesme i da je sve vreme čujući njegov glas u uhu na kraju izronio zdraviji i sa dvanaest kompozicija od kojih se devet može čuti na ovoj ploči.
I ima tu šta da se čuje. Fefer i kolege njujorški džez sviraju vrlo prirodno, vrlo spontano, ali ovo je album čija su spontanost i prirodnost spojeni sa veoma promišljenim konceptom. Feferova velika prednost je to sada već ogromno iskustvo koje iza sebe ima i koje mu dopušta da muziku zasnovanu na određenim programiranim vrednostima pravi lako, prirodno, kao da ona nastaje ama baš u tom trenutku, a gde se konceptualizacije čuju u srži ali nisu nikada uspele da preuzmu svu formu pesama i pretvore ih u puke zvučne eseje.
Showtime koja album otvara je, tako, apsolutno idealan otvarač – i nije bez razloga tako naslovljena – jer je ovo energičan, snažan bop komad sa Feferom koji vozi kvartet jednom mingusovskom temom i ostavlja ritmičarima i Ribotu da je ukrašavaju i razrađuju iza njegovih leđa. Fefer je, naravno, veoma dobar saksofonista, sa lepim legato tonom i taman toliko distorzije da svirci doda karakter a da ne odluta od tradicije a Ribot na ovoj kompoziciji igra ulogu pijaniste i podseća zašto ga smatraju jednim od najboljih sideman muzičara koji su ikada radili u Njujorku.
Već druga, Bedouin Dream seli nas na sever Afrike i mada se ovaj kvartet neće nikada pretvarati da dolazi direktno iz pustinje, njihova kombinacija džeza i pustinjskog bluza je veoma lepa. Taylor ovde svira „etnički“ ali bez glume, Revis obezbeđuje pokretački gruv a Ribot i Fefer imaju dijalog u kome Fefer ponovo demonstrira taj savršeni balans između meke legato svirke i distorziranog, nestašnog preduvavanja.
Sky Lake je i sama zasnovana na gruvu mada je ovo bliže prepozatljivim njujorškim jazz radovima kakve vole downtown muzičari, sa Ribotom koji će ovde solirati u bluz-rok maniru i odličnim Taylorovim variranjem ritma preko kao hridina stamenog Revisa.
Naslovna kompozicija će otići u free jazz smeru, kao što smo svi bili svesni da u jednom momentu mora biti i ovo je dobrodošla diverzija, sa vrlo užurbanom, vrlo gustom svirkom a koja se ne oslanja isključivo – ili čak pretežno – na snagu. Ovo je free jazz u kome muzičari intenzivno slušaju jedni druge i u kome zaista postoji onaj egalitaristički standard da svako treba da jednako doprinese kompoziciji. No, svakako ne treba gubiti iz vida da je ova kompozicija istovremeno zasnovana na jasnoj temi (sa klecmer mirisom) i hardbop pristupu istoj i da će i publika koja se plaši free jazza u njoj naći mnogo toga bliskog.
Brother Ibrahim je još jedan gruv-komad, ovg puta sa malo latinskog šmeka i ovde Fefer daje neke od najzabavnijih solaža sa živim „miksovanjem“ zvuka tako što će se pomerati oko i udaljavati od mikrofona. Za njim sledi smireni, minimalistički Ribot pa onda Taylorov solo – koji ni jednog momenta ne napušta gruv – i čovek mora malo da se divi Revisu koji sve ovo drži na okupu.
Love is in the Air je neka vrsta free jazz balade, sa još malo latin harmonija i nemirnom poliritmijom u svojoj srži i ovo zvuči odlično, dok je Gemini Time bebop sa Ribotom koji ovde zvuči kao da je vremeplovom otišao nekoliko decenija unazad a Fefer ga onda prati u stopu. Revis ovde konačno dobija priliku da solira ali to radi zajedno sa Taylorom i ovo je sjajan momenat komunikacije između dvojice ritmičara.
Say You’re Sorry je možda najviše „downtown“ komad na ploči sa slobodnim ritmom, mnogo improvizacije i muzičarima koji kao da idu sopstvenim putanjama kroz kompoziciju, samo da bi se obradivali kada jedni druge slučajno sretnu. Prijatan, dobroćudan haos. Konačno, Sweet Fifteen (for G.T.), posvećena Gregu Tateu je „prava“ balada koju Ribot i Fefer izvode sa puno pijeteta ali i nesputanog optimizma i služi kao idealna tačka na ovaj album.
Juba Lee je lepa vožnja kroz Feferova interesovanja ali i kroz svirku nekih od najboljih muzičara koji operišu u američkom jazzu poslednjih godina pa i decenija. Ovo je nenametljivo eklektično, prijateljski avangardno i mada ima nešto od one downtown hermetičnosti u zvuku, svakako jako prijatno za slušanje. Pa slušajte: