Pravi je trenutak da se osvrnemo na još jedan superherojski serijal nedavno pokrenut na Image Comicsu i da primetimo kako izdavač nastao da bi kreatorima superherojskih stripova dao kontrolu nad njihovim stripovima, posle dugog perioda u kome mu superherojski stripovi nikako nisu bili prioritet, u poslednje vreme ima novi talas superherojskih naslova, sa novim, drugačijim senzibilitetom. Danas pričamo o serijalu Rogue Sun koji je krenuo sa izlaženjem Marta ove godine i do sada izbacio sedam brojeva, ali koji je svoje stvarno rođenje imao u krosoveru Supermassive izašlom mesec dana ranije kao one-shot epizoda kojim je ozvaničeno stvaranje „Massive-Verse“ univerzuma, posebne celine unutar Image Comicsa.
Iako Rogue Sun piše Ryan Parrott, kreator celog tog, jelte, univerzuma je Kyle Higgins, njegov prijatelj sa koledža i osoba koja je i zaslužna za Parrottovu karijeru strip scenariste. Parrott u pogovoru za prvi broj Rogue Sun detaljno objašnjava da su stripovi za njega kada je bio klinac predstavljali praktično sve – da se crtanjem bavio i u slobodno vreme i u vreme kada je, nominalno, trebalo da uči i da je još u osnovnoj školi kreirao svoje superheroje i smišljao krosovere među njima, ali da su na kraju njegovi snovi o karijeri crtača bili skršeni jer jednostavno, po sopstvenom priznanju, uprkos pohađanju umetničkog fakulteta, nije bio dovoljno dobar. Ipak, Parrott je nakon tranzicije ka pisanju i daljeg primarnog rada u filmskom biznisu, put natrag do stripova pronašao kao scenarista, radeći prilično uspešno na raznim verzijama Power Rangersa za BOOM! Studios. No, Higgins ga je onda u jednom trenutku pozvao da razmisli o kreiranju sopstvenog superherojskog serijala za Image, a u okviru postavljanja temelja za Massive-Verse koji je sam nastao na Higginsovom serijalu Radiant Black.
O Radiant Black sam detaljno pisao letos i istakao osobenost ovog serijala u odnosu na klasičnu superherojštinu, sa smeštanjem protagonista i dešavanja u jedan „realističniji“ svet, lišen superherojske vodviljske estetike, sa ozbiljnijim pristupom naučnoj fantastici ali i sa karakterizacijama protagonista koje su bliže serijalizovanim slice of life dramama sa televizije nego onome što je za superheroje prosek. Radiant Black je sa takvim pristupom ostvario vrlo solidnu popularnost pa je Higgins proširio polje borbe i pored direktnih spinofova (Radiant Red i Radiant Pink), osmislio i širi deljeni univerzum u kome pored Rogue Sun imamo i serijal The Dead Lucky, ali i za narednu godinu najavljeni Inferno Girl Red.
Higginsova ambicija da kreira deljeni univerzum je zanimljiva i sasvim moguće inspirisana činjenicom da maltene svaka medijska kuća trenutno radi nešto slično, bilo na filmu, bilo u igrama a da su stripovi, pogotovo superherojski, bili među pionirskim naporima u ovom smeru još pre mnogo decenija. Image Comics, sa svojim fokusom na tome da se autorima da puna kreativna kontrola nad onim što rade deluje kao sasvim prirodno okruženje da se stvori zanimljiv deljeni univerzum u kome će različiti individualni serijali svi biti deo jedne šire, masivnije, jelte, priče.
Naravno, ovo je sa druge strane i prilično veliki izazov u organizacionom i logističkom smislu. Već sam pominjao da je poslednja čovečanstvu poznata inicijativa da se krene u lansiranje deljenog superherojskog univerzuma od nule bio napor Lion Forgeovog imprinta Catalyst Prime sa svojih nekoliko superherojskih serijala a koji su imali programsku kulminaciju u krosoveru Seven Days što ga je pisala lično Gail Simone, i koji je trebalo da na velika vrata ozvaniči sazrevanje ovog univerzuma samo da bi Lion Forge implodirao i praktično bio izbrisan sa lica planete nakon spajanja sa Oni Pressom pre par godina.
Drugim rečima, Higginsova inicijativa je istovremeno i rizična i za sada mi se čini da je spor i odmeren tempo kojim se ide u smeru postepenog proširivanja Radiant Black univerzuma dobra odluka, kao što je i to da Rogue Sun ima izrazito svoju priču sa jasnim zapletom i jasnim ulozima koji čitaoca drže uz sebe bez potrebe da ga se navlači i tizuje stalnim podsećanjem na pripadnost nekom širem univerzumu. Štaviše, ako niste pročitali Supermassive one-shot, nakon pročitanih sedam brojeva samog Rogue Sun nećete imati nikakvu eksplicitnu informaciju o tome da su Rogue Sun i Radiant Black deo istog univerzuma sem toga da su estetski i tonalno u pitanju slični stripovi.
O crtaču koji radi Rogue Sun ne znam mnogo. Čovek se krije iza pseudonima Abel i mada je aktivan, po svojim rečima, na nezavisnoj stripovskoj sceni od 2009. godine, poslednjih par godina je počeo da zabada i mejnstrim tezge, notabilno na nekim epizodama Harley Quinn, Catwoman i Gotham Knights za DC, a pored toga je radio i za Behemoth Comics na serijalu Necromorfus. Abel je vrlo kompetentan crtač za strip ovog tipa, koji treba da ima i zreliju, ozbiljniju dimenziju televizijske serije sa likovima koji su srazmerno naturalistički prikazani, ali i uverljivu superherojsku gizdavost koja će i sama ostavljati utisak ozbiljnije, naučnom fantastikom poduprte estetike. Kada vidite dizajn kostima samog Rogue Sun teško da nećete (ispravno) pomisliti da je crtač odrastao na japanskoj animaciji i njenim derivatima više nego na klasičnoj superherojštini, a čime se perfektno uklapa u Parrottovu estetiku. Abel ovde radi sa nekim dobrim koloristima (Chris O’Halloran, Natalia Marques) i Rogue Sun, uz letering koji radi Becca Carey ima onaj moderniji, pomalo i futuristički look and feel, oslobođen klasičnih superherojskih stilizacija, utemeljen u sugestiji „stvarnog“ sveta u kome su superheroji i dalje jedna začudna i tajanstvena pojava.
Narativno, ovo je strip o predavanju štafete i veoma nategnutom odnosu između oca i sina. Utoliko je i sam naslov neka vrsta homofone igre reči u kojoj reč za Sunce zvuči i kao reč za sina a prva epizoda stripa ovo i podvlači scenom u kojoj zaštitnik New Orleansa, iskusni superheroj Rogue Sun biva ubijen od strane misterioznog protivnika a tekst na stranici kaže „When the knight Falls… A son will rise.“
I od te tačke krećemo u strip koji pripoveda o tinejdžeru po imenu Dylan Bell a koji je jedan problematičan ali šarmantan lokalni đuvegija što raste bez oca, sa majkom punom razumevanja za njegove pubertetske idiotluke, ali koje on, to razumevanje, i dosta zloupotrebljava. Dylan se ne zanima za školu nešto preterano, osim da maltretira slabije od sebe kako bi mu radili domaće zadatke i ubeđen je da je toliki šmeker da se solidno iznenadi kada devojčice iz njegove okoline ne padnu istog momenta na njegov šarm. Istovremeno, Dylan je sve vreme i jedva prikriveno besan i jako mu teško ide prihvatanje činjenice da je njegov otac Marcus u jednom trenutku samo otišao od kuće a zatim se ponovo oženio i to bogatom naslednicom i sa njom napravio još dvoje dece koje Dylan nikada nije ni video.
Ryan Parrott je i sam dete iz razvedenog braka i Rogue Sun ima taj autentični miris nikada razrešene tenzije i decenijama podgrevanog resantimana a koji se onda koriste kao centralni pogonski element radnje.
Jer, Marcus Bell je, nagađate, bio Rogue Sun, superheroj kome je misteriozni „sunčev kamen“ davao supermoći a koji je onda svojim testamentom proglasio Dylana za svog naslednika. Za Dylana je ovo šok na više nivoa – ispostavlja se da on jedini nije znao da mu je otac superheroj, i solidno ga povredi kada shvati da su to znali i majka i očeva druga žena i očeva druga deca koja su sada na njega ljuta što dobija privilegiju kojoj su se sami nadali, čak i očev advokat. Opet, iako je godinama bio besan na oca, on ovo nasledstvo prihvata onako kako bi bilo koji tinejdžer prihvatio nešto slično: supermoći su nešto o čemu svako u nekom momentu svog odrastanja sanja a kada dolaze od oca čiju ste pažnju pa i ljubav ipak godinama sanjali, pored svog resantimana, one imaju još slađi ukus.
Ispostavlja se međutim, da sueprmoći dolaze i uz , jelte, superodgovornost i ovde ne mislim samo na to da Dylan mora da nauči da se snalazi sa moćima i zaštitom grada od galerije neprijatnih superzločinaca od kojih neki ne prezaju od vrlo gnusnog ubijanja civila. Naime, zajedno sa kostimom i moćima koje sunčev kamen daje Dylanu stiže i čitava ličnost njegovog pokojnog oca spakovana u neku vrstu AI konstrukta koji Dylana treba da uputi u to kako se moći koriste ali, utlimativno, da ga usmeri na to da istraži njegovu smrt i razreši misteriju kako je do nje uopšte došlo.
I sad je to predvidivo interesantan zaplet sa ocem i sinom koji se zapravo ne poznaju a imaju gomilu predrasuda jedan o drugom, sa ocem koji nema stvarnu moć ali ima potrebu da ga sin posluša i sinom koji je dobio svu očevu moć ali koji može da misli samo na inat što želi da ga tera makar i tom artificijelnom ocu koji ga gnjavi stalno mu pričajući šta da radi. Ovo je osnov za sasvim solidne mini-priče u kojima Dylan postepeno otkriva deliće herojske prošlosti svog oca ali i uviđa da je ovaj umeo da bude i sasvim narcisoidna persona, otkriva mrežu pitoresknih likova povezanih sa tajnim ratom između superheroja i superzločinaca, pa se i bliskije povezuje sa drugom porodicom preminulog oca.
Parrottov zaplet je maštovit i vidi se ovde televizijski i filmski dril na delu sa likovima i konceptima koji se ne oslanjaju toliko na klasičnu superherojštinu koliko na neke savremenije dark/ fantasy koncepcije ali i na naučnofantastičnu estetiku. Ovo Rogue Sunu daje taj moderni miris i superherojsku akciju koje nema previše, već odmereno, taman koliko treba da to budu krešenda priče, čini atraktivnom. Što je bitno jer Abel, iako je njegov trenutni, kako sam kaže, umetnički fokus na ljudskom telu i njegovim formama, zapravo ubedljvije crta „realistične“ scene likova koji pričaju i imaju emocije, nego same scene akcije koje su korektne, ali je u njima koloristički rad ono što im daje naboj pre nego sam crtež.
Rekao bih da mi u Rogue Sun pre svega prija priča i to sporo razvijanje odnosa Dylana i njegovog oca sa čijim se AI faksimilom stalno svađa ali pored koga lagano i sazreva. Činjenica da je Marcus fatalno obeležio ne samo Dylanov život, već i život svoje prve žene, pa druge žene i dece koju je imao sa njom je u centru cele ove sage više nego što su sukobi sa pitoresknim negativcima (a koji, da bude jasno, jesu pitoreskni samo se ovaj element zapleta odmotava veoma sporo i vidi se da se ovde planira na duže staze) i Dylan zapravo mora da uloži makar jednako napora da se pravilno postavi u odnosu na svoju proširenu porodicu sada kada je on percipiran kao očev „miljenik“ koliko i da savlada tajne superherojskog zanata i ovlada arkanim moćima što mu ih daje sunčev kamen. A, mislim, kako sam ja odrastao na superherojskim stripovima koji su u velikoj meri bili sapunske opere ovog tipa, meni je to taman po meri.
Prva kolekcija, izašla u Avgustu, sakuplja prvih šest epizoda i daje nam jednu zaokruženu priču o prvom stadijumu Dylanovog sazrevanja i prevazilaženja sukoba u porodici i ovo je vrlo zanimljiv teenage-superhero narativ na tragu modernijih interpretacija ovakog motiva (Ultimate Spider-man, Invincible itd.) ali sa sopstvenim identitetom. Za sedmu epizodu, izašlu u oktobru, Parrott se odlučio na intereseantan choose-your-own-adventure one shot u kome čitalac sam bira Dylanove odluke usred borbe sa komplikovanim negativcem. Napisana u tandemu sa Nickom Cottonom i nacrtana od strane iskusnog Zea Carlosa (kolore je radio Raul Angulo) ova epizoda ima više klasične superherojske akcije ali opet možda više okrenute istočnjačkim inspiracijama, na tragu onog što je Parrott radio sa Power Rangersima, i ovo je ponovo jedan vrlo lepo postavljen moderni superherojski rad za mladu publiku, neopterećen „loreom“ ali postavljen ugodno u korpus tradicije.
Generalno, Rogue Sun je strip koji, slično Radiant Black, ne oseća potrebu da ima spektakl zarad spektakla u svakoj epizodi. Instance akcije su prirodno umetnute u narativ i traju onoliko koliko je potrebno a akcenat je na likovima i njihovim odnosima. Uz pomalo antipatičnog – ali, da ne grešim dušu, relatabilnog – glavnog junaka, ovo znači da imamo posla sa superherojskim stripom koji se trudi da medijumu priđe sa jednim ličnim odnosom i prizemljenijim tonom, izbegavajući u tom medijumu već odomaćenu melodramu i odmeravajući emocije tako da deluju stvarnije. Neće to, da odmah kažem, biti ni po svačijem ukusu, posebno staroj Image gardi navikloj na mnogo bučnije i „žanrovskije“ superherojske stripove, a kojoj televizičnost Rogue Sun može da bude i pomalo odbojna, ali meni se generalno ovaj serijal dopao i zanima me kako će se dalje razvijati kao i koliko će spona sa Radiant Black do kraja biti napravljeno. Čitaćemo, a Amazon ovaj serijal drži ovde.
