Pročitao sam prva dva toma novog manga serijala Rooster Fighter, a koja su za sada i jedino dostupna na Engleskom jeziku, od četiri tankobon kolekcije koliko je izašlo u Japanu, i moram da kažem da je strip za sada ne samo bio baš ono što sam očekivao već i da je uspeo da moja očekivanja solidno prebaci. Od šašave premise, preko veoma kalitetne egzekucije, likova koji su istovremeno i parodija ali i mrtvoozbiljno urađene ličnosti sa dubokim karakterizacijama, pa do briljantnog crteža koji pleni nekim fantastičnim dizajnom demona, ali i savršenom karakterizacijom ne-antropomorfnih životinja, te kompleksnim koreografijama borbe, Rooster Fighter je naslov koji na gotovo svakom koraku rizikuje da se saplete i polomi, tako sastavljen od gomile nekompatibilnih elemenata, ali uprkos tome gazi napred sigurnim, kočopernim korakom i, nalik na svog gordog progagonistu – neizbežno trijumfuje.
Rooster Fighter, ili u originalu Niwatori Faitā je web-manga koja izlazi od kraja 2020. godine na sajtu Comiplex japanskog izdavača Hero’s Inc. Hero’s Inc. nisu neka velika operacija i do danas im je najveći strip serijal – takođe objavljivan onlajn – adaptacija televizijskog serijala Kamen Rider Kuuga. Većina drugih stripova koje je ovaj izdavač do sada objavio namenjeni su eksplicitno devojčicama sa svojom bishounen orijentacijom i kawaii estetikom i time Rooster Fighter prilično odskače od proseka njihovog kataloga. Autor ovog serijala je Shū Sakuratani, meni prilično nepoznat umetnik koji iza sebe, koliko umem da pronađem ima samo jedan manga serijal, T-Dragon iz 2015. godine, a koji nije postigao bogznakakav uspeh. Sakuratani kaže da je za potrebe ovog serijala zapravo morao da se izbori sa nekom vrstom kreativne blokade i da je, i pored grube osnovne ideje koji je imao, morao da prođe kroz eksperimentisanje sa nekoliko različitih vrsta životinja pre nego što se odlučio da pevac bude protagonist. Ovde je, slutimo presudila njegova ljubav prema živini i na kraju prve kolekcije autor priča o tome kako je kao dete imao pile kućnog ljubimca koje je mnogo voleo a koje je njegova baba jednog dana zaklala i ispekla i tek mu kasnije rekla šta je pojeo. Sakuratani kaže da do danas žali što je jeo svog prijatelja pa se Rooster Fighter svakako može tumačiti i kao simboličko oduživanje duga koje je dete napravilo i ne znajući. Ovo posebno treba imati u vidu s obzirom na to da i sam autor kaže da pevci nemaju posebno izražajna lica i da ponekada nije lako kroz neantropomorfizovanu životinju izraziti suptilnost emocija potrebnih za strip ovog tipa.
Izdavač ove mange na Engleskom jeziku je VIZ media a koji je u ovom slučaju reagovao dosta brzo i ovog nam leta doneo prve dve kolekcije stripa koji u Japanu ni slučajno nema popularnost uporedivu sa nekim shonen manga serijalima velikih izdavača o kojima sam nedavno pisao – da ne pominjem stvarne teškaše u ovom žanru – ali koji je za ove dve godine izlaženja zapravo stekao respektabilno sledbeništvo na španskom i portugalskom govornom području sa svojim izlaženjem u Argentini, Španiji, Brazilu i Meksiku.
U nekom osnovnom smislu ovo je borilačka maga o lutajućem, usamljenom, stoičkom heroju koji ide od grada do grada, tamo rešava napete situacije u kojima, tipično, čudovišta ugrožavaju nedužno civilno stanovništvo, da bi nakon pobede smrknuto okrenuo leđa i poraženom protivniku ali i samom gradu i, ne čekajući zahvalnost ili divljenje, nastavio putem nekog drugog grada gde će njegova pomoć biti potrebna. Ovaj klasični samurajski temelj narativa je naravno mnogo i često korišćen u savremenoj japanskoj popularnoj kulturi pa vredi dodati da Rooster Fighter ima i spone sa savremenim, popularnim manga serijalima, možda najočiglednije sa One-Punch Man, kako u domenu karakterizacije glavnog junaka tako i u stilu crtanja.
No, značajan element Rooster Fightera je svakako to da je u pitanju velikim delom parodija na žanrovske trope. Jer, ovo nije strip koji se događa u poznom Edo periodu ili u vreme Meiđi obnove. Rooster Fighter je smešten u savremeni Japan a umesto smrknutog muževnog samuraja u glavnoj ulozi imamo petla po imenu Keiji koji je, pa – petao. Ne džinovski petao koji nosi odeću i krila koristi kao ruke, ne antorpomorfizovana životinja sa ljudskim karakteristikama, već običan pevac kome je demon jednom ubio sestru pa sada ovaj luta od grada do grada i ubija demone ne bi li jednom naleteo na onog kome želi da se personalno osveti.
Sakuratani ovde stvari postavlja izuzetno dobro izbalansirano tako da se iskoristi sva komična potencijalna energija premise u kojoj je glavni junak stripa pripadnik obične domaće živine a da se opet ne ispusti ni energija drame što ide uz ovakav zaplet. Ključ je u izuzetno dobro pogođenoj karakterizaciji protagoniste koji uspeva da ima svu mačo muževnost klasičnih samurajskih likova kakve su nekada igrali Toshiro Mifune ili Tatsuya Nakadai, a koja se besprekorno uklapa uz kočopernog petla sa njegovom krestom i gordim držanjem, ali onda i pravilno odmerenu komičnu dimenziju koja potkazuje žanrovske stereotipe i čitaoca zabavlja na raznim nivoima.
Na primer, glavni junak, Keiji je, rekosmo, ćutljivi stoik koji ide unaokolo zadubljen u svoje ozbiljne, ratničke misli, ali već u prvoj epizodi vidimo kako zamalo strada od obesne lokalne dečurlije (dok i dalje smrknuto u sebi misli kako mrzi decu jer su bučna i nekontrolisana, samo da bi ih nekoliko minuta kasnije spasavao od orijaškog demona) ali i kako, sučen sa ukusnom hranom, on potpuno gubi kontrolu i pretvara se u dionizijski obdarenog gurmana što u svojoj glavi maltene piše pesme o božanskom obroku koji je upravo konzumirao. Keiji je, u daljoj dekonstrukciji mačo karakterizacije, neko ko kokoši zavodi snagom svog autoriteta a zatim sa njima strastveno vodi ljubav, samo da bi ih onda napustio bez suza uz objašnjenje da je on lutalica i da ne može da se vezuje, ali Sakuratani ovaj uobičajeni stereotip dalje razgrađuje perfektnim scenama ne samo vizuelne komedije* već i karakternog rada koji nam pokazuje da iza stoičke, mačo persone imamo i dalje pomalo nesigurnog mužjaka čija sujeta itekako može biti povređena.
* u jednoj pevac dobija nogom u prepone nakon što ignoriše jasno saopštenu neželju kvočke da ima seksualni odnos i ima vrlo antropomorfnu reakciju na ovaj šut u, jelte, neksus svoje muškosti
Ovo je i deo šireg rada na karakterizaciji koji dobijamo nakon prvih nekoliko epizoda koje su mahom usredsređene na Keijija i borbe sa demonima. Keiji će brzo dobiti i sajdkika u vidu neopisivo slatkog pileta po imenu Piyoko a za njim i saradnicu, otresitu, snažnu a ženstvenu kvočku Elizabeth i ovi likovi ne samo da su za sebe odlični jer i sami imaju tu kombinaciju parodične energije u odnosu na stereotipove, ali i duboke, iskrene, plemenite karakterizacije, već i njihovo uvođenje u narativ daje uvide u neke elemente japanske kulture koji strip utemeljuju dublje u stvarnosti. I Elizabeth i Piyoko su, naime, suštinski namenjeni da budu ljubimci, a ne hrana, ali dok je ona imala luksuzni život u dobrostojećoj familiji koja ju je tretirala praktično kao člana porodice (sa briljantno preteranom montažom urnebesnih scena Elizabethinih očigledno ulepšanih sećajnja na svoju prošlost), Piyoko je uzgojen od strane sitnog lokalnog jakuze koji piliće prodaje iz kartonske kutije u parku deci koja kmečanjem ubeđuju roditelje da im kupe pilence kao kućnog ljubimca. Mini-zaplet koji se bavi jakuzom po imenu Yasuo Oda, čiji je život miljama daleko od navodno glamuroznog gangsterskog lajfstajla i koji na kraju postaje žrtva demonske invazije na ime godina provedenih u bedi i strahu, sa sve Piyokom koji demonstrira ogromnu požrtvovanost i isto toliko ogromnu naivnost, dok Keiji na kraju rešava stvar, je remek-delo povezivanjla klasičnih motiva herojskog narativa sa malo slice-of-life naturalizma, sve provučeno kroz prizmu parodije.
Životinje su u ovom stripu inteligentne, sa kognitivnim kapacitetima ravnim ljudskim, ali bez drastičnog napuštanja svojih animalnih persona. Parodični ton ovde svakako pomaže, ali u kasnijim epizodama vidimo da ptice u lokalnom zoološkom vrtu imaju zanimljivu socijalnu strukturu koja aludira na savremeno ljudsko društvo a onda i Elizabeth kako komunicira sa ljudima kucajući poruke na telefonu i ovo sve nekako prirodno uspeva da sedne u narativ tako da ljudi i životinje i dalje ostaju na svojim pozicijama u, jelte, lancu ishrane, a da možemo da imamo atraktivni akcioni spektakl u kome su emotivni ulozi i za nas, ljude, visoki i opipljivi.
Sakuratani uspeva i da Keijijeve susrete sa životinjama drugih vrsta pretvori u spektakularne set-pisove dostojne samurajskog filma, ali i da u njih udene element „životinjske“ solidarnosti koji funkcioniše uprkos sasvim prirodnim kontradiktornostima u narativu. Keiji se, recimo, u jednom momentu upoznaje sa jednookom morskom kornjačom po imenu One-Eyed Silver koja lokalnu plažu štiti od ptica i dva vrlo muževna lika, dva mačo-ratnika ovde prvo imaju sukob a onda nalaze poštovanje jedan za drugog, kako se čitalac od početka i nada, kroz borbu protiv demona koji napada obližnji brodić. Keiji ovde, dodatno, gotovo potpuno gubi kontrolu nad sobom kad prvi put okusi meso morskog ježa i zaključi da je ovo nešto najukusnije što je ikada probao.
To da životinje jedu druge životinje je element narativa i u kasnijoj epizodi u kojoj mačka kidnapuje Piyokoa i želi njime da nahrani svoje mačiće a Sakuratani nalazi izuzetno zanimljiv izlaz iz ove situacije u kome se plemenitost glavnih likova majstorski podcrtava i pronalazi se decidno „životinjsko“ rešenje za dramatičnu dilemu.
Sakuratani scene borbe pretvara u spektakl koji, ponovo, ima u sebi elemente parodije. Keiji se bori kljucanjem i skakanjem a njegovo tajno oružje je nestvarno moćno kukurikanje od kojeg demonima pucaju glave i ovo su izuzetno atraktivne scene kulminacija akcije i drame. Svakako pomaže što je Sakuratanijev dizajn demona veoma memorabilan. Ovo nisu puka orijaška čudovišta iz kaiđu tradicije niti klasični mizukijevski yokai već košmarne prikaze sastavljene iz nekompatibilnih, predimenzioniranih delova tela i često sa elementima modernog japansmog života udenutim u stravu (prvi demon koga vidimo je džinovski, paukoliki sarariman sa naočarima koji bunca o ispunjenju svoje kvote dok ruši gradsku četvrt, kasnije vidimo segmentiranog sredovečnog muškarca u majici na tregere koji kaže da za njega kod kuće nema mesta i da će zbog toga da pobije sve na šta naiđe). Sakuratani ovde ponovo uspeva da pomiri parodiju sa autentičnom stravom i da generalno demonstrira veliki talenat i kreativnost u vizuelnoj sferi.
I uopšte, crtež još jednom moram da pohvalim, pogotovo za to koliko životinje izgledaju „prirodno“ (osim Piyokoa koji jeste stilizovan ali toliko simpatično da to ne smeta) a da imaju sav opseg povišenih emocija potreban i za dramu i za komediju, gde Sakuratani kad je potrebno svesno izlazi iz naturalističkog modusa i poseže za, kako sam kaže, „manga“ trikovima, kao što su smešni izrazi lica ili ogromna količina isplakanih suza.
Rooster Fighter je, dakle, vrlo osvežavajući novi serijal koji svoju naoko jednostavnu premisu razrađuje u pripovest sa jednakim udelima drame, akcije i urnebesne parodične komedije. Pun dobrih, izražajnih likova, uspelog vizuelnog i tekstualnog humora, ali i memorabilnog dizajna čudovišta i eksplozivne tokutatsu akcije, ovo je serijal sa više dubine nego što očekujete i sa, nadamo se, još dosta epizoda u svojoj budućnosti. VIZ media treću kolekciju na Engleskom sprema za Januar a i tu i ostale kolekcije možete naručiti preko njihovog sajta.
