Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
I onda za poslednju Nedelju u ovoj godini možda je sasvim prikladno da se opustimo uz još jedan free jazz freakout. Ionako ćemo narednog vikenda biti potpuno dezorijentisani i baviti se retrospektivom prethodne godine i generalno biti nesposobni za dve konsekutivne misli. A kao idealan uvod u tu dezorijentisanost i nesposobnost poslužiće novi album norveškog ansambla Large Unit pod ilustrativnim nazivom Clusterfuck.
Paal Nilssen-Love je bez neke velike rasprave jedan od najimpresivnjijih, najupečatljivijih, najkreativnijih bubnjara koje sam ikada gledao uživo. Ovaj Norvežanin, rođen 1974. godine u svojoj biografiji uslužno podseća da je praktično odgajen u džez-klubu koji su vodili njegovi roditelji, pa je i prvu sviračku naobrazbu stekao svirajući na ćaletovom bubnju. Nilssen-Love je kasnije išao i u prave škole i dobio i teorijsku podlogu za svoje buduće stvaralaštvo ali je u pitanju ipak pre jedan od onih tradicionalnih frikova koji uče kroz rad. Još kao tinejdžer Nilssen-Love svirao je sa Frodeom Gjerstadom, jednim od ključnih norveških fri-džez avangardista starije generacije, a sa preseljenjem u Oslo sredinom devedesetih krenula je njegova vrlo ozbiljna karijera i saradnje ne samo sa važnim savremenim norveškim već i svetskim muzičarima. Naravno da znamo da je ovaj bubnjar svirao sa praktično svima koji mogu da nam padnu na pamet, ali je interesantno i to da se od kraja devedesetih veoma zainteresovao za solo udaraljke pa i snimio nekoliko albuma u ovakvoj postavi i nastupao sam.
Ipak, naravno, najveći broj ljudi ga poznaje po nekim ključnim bendovima sa kojima je radio. The Thing, smo u beogradu videli 2008. godine i ovo je, ako je verovati mlađem i lucidnijem Mehmetu bio strašan koncert. Nije mi teško da mu poverujem jer su i svi albumi koje je The Thing snimio – u sada svojoj već dvodecenijskoj karijeri – bili provrazredni događaji. Ovaj power trio sa Matsom Gustafssonom i Ingebrigtom Håkerom Flatenom je bio poznat po beskompromisnom, intenzivnom free jazz zvuku i radom kombinovanju tradicionalnog instrumentarija sa (prilično bučnom) elektronikom. Paralelno, Nilssen-Love je bio i član svojevrsne skandinavske jazz supergrupe Atomic koju smo gledali pre deset godina u dvorani Kolarčeve zadužbine i bili, primereno, raspamećeni.
No, Nilssen-Love je Atomic napustio par godina kasnije (zamenio ga je mladi Hans Hulbækmo) u želji da se usredsredi pre svega na rad sa sopstvenim projektom Large Unit.
Large Unit postoje od 2013. godine i zamišljeni su kao veliki bend, ako već ne „big band“ u tradicionalnom džez smislu, i ovde je Paal Nilssen-Love preuzeo na sebe najveći deo komponovanja i aranžiranja muzike. Naravno, kao čovek koji ćitavog života svira free jazz i u ovom projektu je bubnjar akcenat stavio na improvizaciju i slobodu muzičara da operišu unutar parametara koje je on zadao. Začeti na Molde Jazzfestival festivalu u Norveškoj, Large Unit su već u prvih pet godina operisanja obišli više kontinenata uključujući Južnu Ameriku i Afriku i proširili se sa inicijalnih 14 članova na 21 člana na bini.
Naravno, pandemija je usporila rad i ovog projekta, kao i mnogih drugih ali Large Unit je još živ i, čućete na ovom albumu, još uvek zdrav. Clusterfuck nije „lepo“ ime za album, ali ovo nije mutzika sastavljena isključivo od nasilja i resantimana, naprotiv, rekao bih nakon preslušavanja albuma da imamo posla sa svojevrsnim obredom očišćenja koji treba da tamne godine globalne zaraze na neki način konačno protera u istoriju i spremi čovečanstvo, ili bar onaj njegov mali deo koji se loži na free jazz, grafičku notaciju i neidiomatsku improvizaciju, za novo doba.
Clusterfuck je snimljen u studiju, dakle, ovo nije živi snimak kakvi su najčešći za ovakve projekte. Štaviše, ovo je decidno „neživi“ snimak jer je srž benda snimila glavni deo muzike tokom tri dana Septembra prošle godine a zatim su harfistkinja Lotte Krüger i elektroničar Tommi Keränen svoje kontribucije nasnimili u odvojenim sesijama u Oslu i Helsinkiju, zamagljujući tako granicu između „čiste“ improvizacije i organske zajedničke izvedbe i klasičnijeg „studijskog“ rada. No, rezultat je u zvučnom smislu da je ovo izuzetno kvalitetan snimak u kome ansambl od čak petnaest muzičara zvuči vrlo dobro sa kvalitetnom separacijom instrumenata i potpunim izbegavanjem natrpavanja zvučne slike. Miks Christiana Engfelta i mastering Christiana Obermayera obezbeđuju da muzika koja je na momente vrlo manifestno bučna nikada ne postane puka buka koju će vam uho čuti ali duša ignorisati.
Nilssen-Love je komponovao sva tri dugačka komada na ovom albumu, zapravo nudeći svojim saradnicima grafičku kompoziciju kao predložak za improvizovanje. Kako je to već i uobičajeno sa ovakvim sastavima, Clusterfuck je procesija zvučnih događaja u kojima se smenjuju užurbana, energična, bučna, KRLJAČKA svirka sa tišim, meditativnijim momentima u kojima imamo elektronska zujanja, šuštanja i pucketanja kao osnovne molekule zvuka a sam slušalac popunjava veliki deo ostatka ambijenta.
Za klasičnog jazz slušaoca ovde neće biti MNOGO programa. Saksofonisti Kristoffer Berre Alberts, Marthe Lea i Klaus Ellerhusen Holm će tokom prve, najduže kompozicije u par navrata dati i neke melodičnije linije ali ovo je album koji programski uglavnom izbegava harmoniju, melodiju, teme. Ovo je uglavnom atonalna muzika svirana sa energijom i dušom free jazza, često postavljena na idealno mesto između kinetičke, pokretačke džez svirke i cerebralnih teksturalnih istraživanja. Ima ovde klasičnih harmonskih instrumenata – od harfe do harmonike – ali oni nisu ni na koji način favorizovani u odnosu na, recimo, dva kontrabasa u postavi, trojicu perkusionista (jedan je brazilski veteran Celio de Carvalho), ili na švedskog veterana tube Pera Åkea Holmlandera.
Large Unit je, naravno, na mnogo mesta tokom ovih pedesetak minuta svirke podeljen u manje odrede gde u prvi plan dolaze gitara (Ketil Gutvik) ili truba (Richard Köster), ili harmonika (Kalle Moberg) ili trombon (Mats Äleklint), sparingujući sa kasnije dodatim Keränenovim elektronskim teksturama ili se probijajući kroz šumu udaraljki. Sam Nilssen-Love pored bubnjeva svira i velike udaraljke kao što je gong i daje svemu i meru obredne ozbiljnosti.
Ipak, Clusterfuck već i imenom sugeriše jednu manje obrednu, više katarzičnu i anarhičnu energiju i ovo i dobijamo. Iako album nikada ne prelazi u power-electronics/ noise vode kakve su uvek primamljive kada imate ovoliko ljudi na okupu i bubnjara poznatog po brzini i glasnoj svirci (omot je, na kraju krajeva dizajnirao Lasse Marhaug), Large Unit bez sumnje ovde nudi mišićav, energičan program svirke koja je zabavna ako znate da se zabavljate na kraju sveta i zastrašujuća ako ne znate. Idealno, nalazićete se negde na sredini između ove dve pozicije i imati nezaboravno iskustvo za kraj ove godine. Nilssen-Loveov PNL Records, dakle, zatvara sezonu na vrlo upečatljiv način a slutimo da će desetogodišnjica rada orkestra naredne godine biti dostojno obeležena, pa, eto, vidimo se s druge strane: