Pročitao sam Chivalry, kratki, slatki grafički roman, ali zaista više jednu grafičku pripovetku koju je po kratkoj priči Neila Gaimana adaptirala i nacrtala njegova dugogodišnja strip-saradnica, slavna američka crtačica i generalna autorka stripova Colleen Doran. Ovo je rad izašao proletos za američki Dark Horse, iako je priča po kojoj je strip nastao napisana davno, davno, još 1988. godine, u vreme kada je Neil Gaiman još uvek bio britanski novinar i publicista i tek pravio prve korake u svojoj proznoj karijeri i karijeri strip-scenariste. Doranova veli da je još tada u jedan ujutro dobijala Gaimanove faksove sa novim pričama koje samo što je napisao i da joj se Chivalry toliko dopala da ju je od toga „zabolelo srce“. Ideja da od nje napravi strip krenula je još u to vreme ali je, eto, prošlo više od tri decenije pre nego što se ovaj projekat i ostvario.
Naravno, Doranova nije u međuvremenu sedela skrštenih ruku. U pitanju je sasvim izvesno najpoznatija žena među američkim strip-crtačima, barem što se tiče mejnstrim radova, neko ko je svoje smene odradio i u superherojskim rovovima (Wonder Woman, Legion of Superheroes, Spider-man, Power Pack, Teen Titans…), ali i ko je veliki deo svoje karijere radio drugačije projekte. Doranova je radila za Vertigo i sarađivala sa kremom scenarističke scene (Alan Moore, Warren Ellis, J. Michael Straczynski…) a sa Neilom Gaimanom je decenijski prijatelj i pouzdani saradnik koji je radio i na Sandmanu i Luciferu, ali su joj možda najviše slave donele adaptacije njegovih proznih uradaka. Troll Bridge (o kome sam pre više od pola decenije pisao na ovom mestu) je bio veliki uspeh sa ulaskom na Njujork Tajmsovu listu bestselera, a Snow, Glass, Apples joj je doneo nagradu Bram Stoker, nagradu Ringo kao i Ajznerovu nagradu.
S tim na umu, adaptacija Chivalry – priče koju možete slobodno pročitati ili preslušati ovde – je svakako bila prirodan naredni izbor za autorku, kako na ime relativne opskurnosti originalnog materijala, tako i na ime tih ljupkih emocija utkanih u narativ. Naravno, kako ovaj prikaz objavljujem u vreme praznika kada su nam svima na umu dobrota, ljubaznost, pokloni i predusretljivost, tako je i Chivalry ciljano odabran da vam dodatno unapredi raspoloženje i uklopi se u slavljeničku atmosferu.
Zašto Doranova nije mogla ovaj strip da napravi i objavi ranije? Na kraju krajeva, Gaiman i ona su dobri prijatelji i originalni materijal je sa svojim kratkim, konciznim tekstom idealan predložak za strip što ne zahteva previše razmišljanja o logistici u kreiranju likova, dizajniranju okruženja i pripovedanju. Ispostavlja se, kako nam autorka navodi u pogovoru, da su prava na adaptaciju priče vrlo davno bila otkupljena od strane (neimenovanog) holivudskog producenta koji, eto, decenijama sa njima ništa nije uradio ali je uspešno sprečio druge da išta urade sa tekstom. A tačno mogu da zamislim film snimljen devedesetih po ovom predlošku!
Kada su konačno prava postala ponovo dostupna, krenuli su problemi sa pandemijom a i Doranova kaže da je tolike godine razmišljala o ovom projektu i crtala skice, birala dizajn i kreirala fan-fiction verziju baziranu na originalnom narativu da je na kraju počela da se plaši da je odlutala predaleko od Gaimanovog originala. No, kada se u predprodukciju ušlo, pojavile su se tu druge barijere, uglavnom vezane za uistinu visoke ambicije koje je Doranova imala. Originalna ideja je bila da se svaka stranica ovog stripa uradi u tehnici iluminacije (odnosno iluminiranog rukopisa) a koju mi ovde zovemo i živopisanjem. Ova srednjevekovna tehnika podrazumevane samo ručno, kitnjasto ukrašavanje teksta sa sve korišćenjem živih boja, neretko i samog zlata koje je nanošeno u prahi ili listićima. Doranova je u jednom trenutku želela i sama da koristi zlato ali ju je urednik uspešno odvratio od ovoga ukazujući da zlato u daljoj štampi ispada smeđe i nema onaj odsjaj koji su iluminatori postizali na svojim radovima. Sve u svemu, nakon shvatanja da bi joj bilo potrebno između tri i pet godina i BRDO para da projekat uradi onako kako ga je originalno zamislila, na kraju se odlučila za nešto skromniju ali i dalje vrlo raskošnu varijantu u kojoj je korišćeno dosta referenci na živopisanje a kao glavna inspiracija poslužio je iluminator iz devetnaestog veka, Alberto Sangorski i njegov živopisani rukopis za Tennysonovu poemu Morte d’Arthur. I inače opseduta mitologijom vezanom za Kralja Artura i vitezove okruglog stola, Doranova je ovde našla nekakav idealni presek mnogih svojih interesovanja.
Koliko je Doranova bila posvećena svedoči i to da kaže da su na prethodnim Gaimanovim adaptacijama ona i Neil jedva razmenili po koju reč tokom produkcije dok ga je za ovu priliku ona terala da joj da duboka i lična tumačenja svog teksta kako bi živopisanje bilo vernije njegovoj originalnoj emociji. Takođe, u normalnim okolnostima bi Amerikanka sela na avion i došla u Englesku da fotografiše lokalitete koje će kasnije crtati ali pošto se ovo dešavalo tokom perioda žestokog COVID-a tako se autorka morala osloniti na internet-pretrage. No, kad je neko opsednut narativom decenijama onda se taj i potrudi pa je tako Doranova između ostalog našla i pravu adresu kuće u kojoj se najveći deo priče događa, a koju je Gaiman odavno, kao i svaki normalan čovek, zaboravio. Na kraju je kao model za gospođu Whitaker – protagonistkinju priče – poslužila Colleenina majka, kao predložak za njenog pokojnog muža je uzet Colleenen otac a i sama autorka se u priči pojavljuje kao Marie, devojka koja radi u lokalnom čeriti šopu u kome gospođa Whitaker, ni ne znajući šta će joj se sve dogoditi, za sitne pare kupuje Sveti gral.
Iako nominalno hrišćanska svetinja, Sveti gral je pre svega vezan za arturijansku literaturu i mitologiju i služi kao simbol oko koga su se okupili vitezovi Okruglog stola i on, čak, u svojim prvim pojavljivanjima (u narativu sa kraja dvanaestog veka koji se bavi vitezom Persevalom) ni nema hrišćansku konotaciju, da bi ona bila dodata koju godinu kasnije. U priči koju je Gaiman napisao vitez Galahad je taj koji se pojavljuje na pragu doma postarije domaćice što je svetinju kupila budzašto u neuglednoj prodavnici i stavila na kamin zajedno sa mnogim drugim sitnicama koje tamo drži.
Gaimanov tekst je, onako kako se to od njega očekuje, razoružavajuće dobronameran, ne samo u karakterizacijama likova koji svi imaju dobro srce i plemenite duše, već i u samom jeziku. Najveći deo ovog narativa ne događa se ništa dramatično, čak i ništa specijalno i čitalac prati dnevne rutine gospođe Whitaker koje su jednostavne i ni po čemu posebne ali Gaimanovo uživanje u opisima njenih radnji, pa čak i u samomu izboru reči (na primer džigerica koju gospođa sprema za jedan od svojih obroka) priči daje svojevrsnu toplinu i intimnost što onda služe kao izvrsna protivteža mitološkim dramama koje u nju unosi inače vrlo lepo vaspitani kavaljer Galahad. Naravno, finale priče je neizmerno ljupko a onda i tužno na jedan istovremeno sladak način i Gaiman ovde postiže onaj, jelte, spisateljski sveti gral (!!!), da bez objašnjavanja i prepričavanja daje čitaocu upečatljivu filozofsku poentu o kojoj vredi razmišljati još dugo nakon što zaklopite knjigu, strip, ili ugasite telefon.
Naravno, Doranova onda ilustruje jednu priču u kojoj se malo toga ZAISTA događa i u kojoj je pravi „sadržaj“ taj unutrašnji život likova koji su, pak, isuviše lepo vaspitani pa i isuviše engleski zakopčani da bi ga ikako ospoljavali i njime opterećivali druge. Naravno da njoj to besprekorno polazi za rukom a rad u estetici živopisanja omogućuje joj da prenaglasi neke elemente onako kako nekakav naturalističkiji crtež naprosto ne bi trpeo, dajući jednoj pripovesti sklopljenoj od malih, tihih, skoro potpuno banalnih epizoda mitološku snagu. Intenzitet karaktera ostarele engleske udovice koja uz vrlo malo reči i sa vrlo uzdržanim emitovanjem emocija uspostavlja etalon plemenitosti što nadmašuje čak i arturijanske legende u ogromnoj meri dolazi na ime toga kako Doranova sa ogromnom ljubavlju crta protagonistkinju i brojne detalje njenog ličnog, intimnog okruženja, dajući svemu život koji značajno nadilazi legendu po upečatljivosti.
Chivalry nije VELIKI narativ. On nije kompleksan, naprotiv, on se oslanja na jednostavnu, pravilnu strukturu pripovedanja i čak i u ovoj crtanoj formi Doranova ne prenaglašava živopisanje kao pristup, čuvajući iluminacije za posebne table koje predstavljaju krešenda u priči. Ali Chivalry je narativ sa dubinom i snažnim emotivnim srcem koje u njemu bije jako i posle skoro tri i po decenije. Nikada nije kasno da se od dobre priče napravi dobar strip, a Chivalry, putem Dark Horseovog sajta možete uzeti ovde ili, na Amazonu, ovde.
