DC vs. Vampires je toliko generički naslov za serijal da je možda i malo teško poverovati da je u pitanju „pravi“, punokrvni krosover na kome su radili neki kvalitetni i ozbiljni autori, a ne, recimo, neki simpatični komični strip za decu u kome bi crtanofilmovski Tiny Titans imali posla sa nekakvim slatkim, smešnim vampirima. No, treba poverovati. DC vs. Vampires je pravi, stvarni krosover i jedan od većih projekata koje je DC imao u svojim stripovima tokom 2022. godine (sa početkom u kasnoj 2021. godini i krajem u Decembru 2022.), poslednji veliki projekat koji će James Tynion IV uraditi za DC (bar u ovoj epohi) i prvi veliki projekat na kome će još uvek novopridošli Matthew Rosenberg pokazati kako ume da se snađe sa zapletima u kojima učestvuju desetine likova a istorija sveta se nepovratno menja u još jednoj mračnoj viziji apokaliptične budućnosti.
Rosenberga sam već dosta pohvalio za njegove radove na DC-ju, od pisanja zabavnog miniserijala o Grifteru u okviru magazina Batman: Urban Legends, pa do vrlo korektnog i takođe urnebesno zabavnog Task Force Z u kome je iskombinovao Suicide Squad sa zombi-tropima. Rosenberg je u Marvelu već demonstrirao sposobnost da se snalazi i sa kompleksnijim narativima sa mnogo likova, poglavito na Uncanny X-men i Annihilation Scourge, no ovde je dobio mogućnost da radi rame uz rame sa Tynionom koji je veliki ugled stekao između ostalog svojim radom na Betmenu, a u okviru priče koja je imala slobodu da se razmaše i ne štedi ni heroje ni, jelte, zločince. Da li ju je iskoristio? Pa, time ćemo se pozabaviti u narednim pasusima.
Iako, dakle, sam naslov, DC vs. Vampires, deluje kao da je bio privremenog tipa, stavljen na pič podnesen uredništvu a sa idejom da se kasnije promeni u nešto zvonkije (mogu da se opkladim da je „Gray Sun“ jedno vreme razmatran kao alternativni naslov, a što, priznaćemo, zvuči maštovitije od ovog što smo na kraju dobili), a da na kraju, u haosu u koji je DC upao sa raznim korporacijskim spajanjima i brutalnom sečom zaposlenih po kancelarijama, naprosto nije bilo nikog da donese odluku i strip je otišao u štampariju naslovljen ovako. No, ima neke lepote u toj jednostavnosti i neposrednosti. DC vs. Vampires, iako se radi o company crosoveru u kome superheroji pokušavaju da odbrane planetu od vampira rešenih da je preuzmu i stave pod svoje, nije strip sa pretenzijom da bespovratno menja kanon i ima odjeke u ostalim serijalima koje DC publikuje. Naprotiv, ovo je striktno, naglašeno out-of-continuity projekat, narativ koji se dešava u alternativnom kontinuitetu i koji neće – bar za sada – imati nikakvog uticaja na „glavnu“ stvarnost DC stripova. Za kasnije će se već videti jer finale ovog serijala dosta snažno ukazuje da je bar neko od autora imao na umu da ovog treba da bude JOŠ a neće biti prvi put da se univerzum osmišljen za potrebe jedne priče u nekoj budućnosti prikaže kao deo DC-jevog multiverzuma, kadar da dođe u kontakt i sa drugim univerzumima.
No, o tom potom – za sada da kažemo da u kad je DC u pitanju svakako nismo u deficitu sa krosoverima koji se dešavaju izvan kontinuiteta i koriste ovu pogodnost da kreiraju situacije koje bi u „normalnim“ stripovima bile nezamislive. Injustice i DCEASED Toma Taylora su naravno, najočigledniji primeri, kreirani kao priče u posebnim univerzumima veoma sličnim „pravom“ DC univerzumu gde su autori imali slobodu da onda ekstrapoliraju svoje premise u „realističnom“ orkuženju. Hoću reći, Taylorovi serijali se bave ogromnim, kataklizmičnim čak promenama koje zadese planetu Zemlju i njihov dramski naboj je velikim delom sadržan u tome da ovo nisu „obični“ Elseworlds naslovi u univerzumima gde su Betmen, Supermen i drugi likovi slični ali očigledno različiti od „originala“. Naprotiv, Taylorovi stripovi uzimaju karakterizacije i istorije likova iz glavnog univerzuma a onda uvode jednu fundamentalnu promenu u postavku sveta (u Injustice to je Supermen koji rešava da postane diktator, u DCEASED je to, pa…. er… zombi apokalipsa) i dalje istražuju kako likovi koji su po svemu što o njima znamo „pravi“ Betmen, Supermen itd. funkcionišu u drastično promenjenim okolnostima koje, za razliku od mejnstrim univerzuma, ne moraju na kraju biti razrešene i univerzum resetovan na fabrička podešavanja.
DC vs. Vampires ide identičnim putem i ovo je saga o padu Zemlje pred najezdom vampira predvođenih krvoločnim kraljem, i tome kako superheroji na planu sveopšte apokalipse i trijumfa zla imaju priliku da zaista dokažu svoje herojstvo. A NEĆE IM BITI LAKO.
Iako suštinski kempi, premisa o vampirskom ratu protiv „običnih“ ljudi je ovde tretirana sasvim ozbiljno, a uz sve pogodnosti koje pruža rad u univerzumu već naseljenom neverovatnim likovima većim od života. Iako Tynion i Rosenberg vampirima pripisuju samo onaj klasični set moći, kao i slabosti (na svetu vodicu, krstove, sunce, srebro…) vampirska pretnja je predstavljena kredibilno na ime ekstremne zavodljivosti vampirskog načina „života“ koji čak i „ozbiljne“ superheroje uspeva da prevede na tamnu stranu onda kada ih na silu transformišu u vampire. Ovo je zapravo i jedan od dramskih temeljaca celog narativa, sa posebno kreiranim set pisovima koji pokazuju transformacije nekih od najvažnijih DC-jevih likova u krvožedna čudovišta što i dalje imaju kompletan intelekt sačuvan – i sve svoje supermoći – ali sa sada neprikrivenom zlobom u karakteru i prihvatanjem vampirskog svetonazora da većina „običnih“ ljudi naprosto ne zaslužuje nikakvu bolju sudbinu do da bude stoka kojom će se viša rasa hraniti.
Ovo je ne samo prikazano plauzibilno u okvirima onog što podrazumevamo za realnost superherojskih stripova, već i služi za zanimljiv rad sa likovima od kojih neki, čak i kada „pređu“ na vampirsku stranu i i sami postanu vampiri, zadržavaju lojalnost ljudskoj rasi i zapravo rade protiv vampirskog kralja, kao agenti ljuskih superheroja ubačenih duboko u neprijateljske redove. Ima tu potencijala za čitavu diskusiju o rasi, rasnom, klasnom i porodičnom usudu, prepoznavanju da je biologija presudna ili da biologija uopšte nije presudna za nečiji idenitet i mada se strip ne bavi naročito detaljno ovim pitanjima, ona stoje u podtekstu i čitaoca podstiču na interesantne rasprave sa samim sobom.
Strukturalno, DC vs. Vampires počinje zapravo vrlo disciplinovano ali ne uspeva da do kraja održi tu disciplinu. Sam serijal DC vs. Vampires ima dvanaest brojeva ali je između šestog i sedmog broja pravljena pauza od tri meseca u okviru koje su izdata dve one-shot epizode koje se bave dvama prilično ključnim likovima za drugi deo priče, ali i tokom koje je startovan spinof serijal DC vs. Vampires: All Out War koga je Rosenberg pisao sa Alexom Paknadelom i koji je, opet, pogled sa razine, jelte, tla, na globalni sukob.
Ovo jeste ambiciozan i interesantan pristup kreiranju jedne kompleksne, ili makar likovima i podzapletima nabijene priče, ali razlika između prve i druge polovine narativa je veoma primetna. Prvih šest epizoda DC vs. Vampires su uzbudljivi triler o ratu vampira protiv ljudi koji vampiri pripremaju infiltrirajući se u pre svega superherojske redove i ovo je intruigantna priča o paranoji i tenziji među pripadnicima Lige pravde koji shvataju da možda i među njima samima ima agenata neprijatelja. Betmen, kao najparanoičniji od svih superheroja ovde ima poseban pristup pripremi za rat, sa drilovanjem cele svoje bet-porodice za najprljaviji pristup borbi i utoliko je finale ovog dela priče potentnije kada se vidi šta se dešava sa samim Betmenom i njemu bližnjima.
No, drugi deo stripa je postapokaliptični narativ o Zemlji nakon pada čovečanstva, kojom vlada – direktno iz Gotama – vampirski kralj, Suncu zaklonjenom oblacima pepela koje su vampiri kreirali spaljujući šume, ljudima zatvorenim u farme krvi i malobrojnim preživelim superherojima koji pokušavaju da u nemogućim uslovima ne samo organizuju otpor već i osmisle plan kako da zbace vampire sa vrha lanca ishrane.
I mada je ovo po atmosferi i radu sa likovima vrlo zanimljiva pripovest, Rosenberg i Tynion su toliko podzapleta i ideja natrpali u strip da je neizbežno da do kraja mnogi od njih neće imati pravilno razrešenje. Epruveta sa krvlju Lexa Luthora, recimo, koja se pojavljuje kao važan mekgafin još u prvoj epizodi, nema dovoljno pojavljivanja „na ekranu“ da bi opravdala svoje postojanje. Čitav DC vs. Vampires: All Out War serijal od šest brojeva prati grupu očajnih superheroja predvođenih Deathstrokeom i Johnom Constantineom da dovedu jednog od likova, koji MOŽDA mogu da promene odnos snaga, u poziciju da vidi Sunce i tako povrati svoju snagu i mada je ovo jedan herojski, ratni narativ, on na kraju zapravo nema previše uticaja na razrešenje. Slično tome, podzaplet sa Green Arrowom koji nastoji da oslobodi zarobljene ljude iz vampirskog logora je zabavan i pun fine akcije, ali ne utiče na razrešenje ni na koji način. Da ne pominjem saznanje da „Lazarusove jame“, čini se, „leče“ vampirizam, sem što kada naši heroji pokušaju da ovo iskoriste da stvari preokrenu u svoju korist, taj plan ode dođavola, a da do kraja stripa ovo ni na koji način ne bude ponovo pomenuto.
Štaviše, samo razrešenje, koje ovde neću spojlovati, je kontroverzno. Ne zato što nije utemeljeno u istorijama likova – ono to jeste i ovde Rosenberg i Tynion rade vrlo korektan posao – već zato što ništa zaista ne razreši. Finale DC vs. Vampires je zapravo kao nekakav pančlajn na kraju prve sezone televizijske serije nakon koga znate da morate da pogledate i drugu sezonu – osim što ovde niko nema ideju da li će druge sezone ikada biti.
Niti, da budemo iskreni, da li treba da je bude. DC vs. Vampires je meni bio vrlo zabavan i mislim da je Rosenbergov rad sa likovima i na dijalozima lepo seo uz Tynionov high-level zaplet, ali utisak je da posle određene tačke scenaristi nisu više tačno znali šta žele da urade i da su prema toj finalnoj epizodi koju su imali zacrtanu u glavi, išli naslepo, bacaući u zaplet više niti nego što su na kraju mogli da povežu. Ovo je proizvelo mnogo lepih, herojskih i karakternih momenata sa mnogo meni dragih likova (uključujući Azraela, Mary Marvel, Deadmana, Deathstrokea, Boostera Golda itd.), ali me je do kraja ostavilo i zapitanog naprosto zašto su se neke stvari desile – jer nisu imale uticaja na razrešenje – ali i zašto i kako su likovi mislili da će neki elementi njihovih planova zapravo imati ikakvog uticaja na rat.
Opet, ne moogu da kažem da me ovaj strip nije zabavio jer su Rosenberg i Tynion postigli taj efekat stalne tenzije iskombinovan sa očajničkim demonstracijama herojstva, a sve to uz dosta dobre akcije i humora. Nimalo nevažno je, naravno, to da je glavni crtač na DC vs. Vampires bio Otto Schmidt, Rosenbergov saradnik sa Hawkeyeja koji je ovde svojom kombinacijom izrazito karakternog rada i fenomenalnog kolora kreirao uzbudljiv i dinamičan strip sa mnogo atraktivnih akcionih scena, ali i vizuelnog humora. Ne mogu da nabrajam sve druge grafičke saradnike koji su se ovde potrudili da nam pruže izvrstan program, ali dodaću da je All Out War crtao Pasquale Qualano sa kolorisanjem koje je radio Nicola Righi i koji svojim svedenim kolorom i vrlo dinamičnim crtežom postiže idealnu atmosferu mučnog a ipak herojskog ratnog stripa.
DC vs. Vampires dakle, moram da ocenim kao u principu uspešan projekat, sa, dakako, dosta mana i zamerki, ali koji je svoju generičku premisu isterao mnogo interesantnijim putem nego što sam očekivao, dao mi puno karakternih momenata i naterao me da zaista sednem i navijam za heroje suočene sa gubitkom SVEGA. A što je, čini mi se, najveća ambicija koju ovakvi stripovi uopšte mogu da imaju. Amazon osnovni serijal ima ovde, a All Out War ovde. Pa prijatno.
