Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove zimske nedelje grejanje ćemo dopremiti direktno iz Japana. Prolifični izdavač DIWPRODUCTS/ diskunion nam je upravo obezbedio kompletno izdanje albuma Tsuyoshi Yamamoto Trio: Blues for K a koji je u formi dva odvojena vinilna izdanja prvi put izašao Septembra upravo otpraćene 2022. godine za etiketu Somethin’ Cool. Izdat je i CD u Oktobru, za Diskunion, sa dve bonus kompozicije, a ovo onlajn izdanje se može legitimno tumačiti kao ovogodišnji album, uzevši u obzir da sakuplja svih dvanaest kompozicija sa snimljene sesije i stavlja ih u jedan kompletan paket, ali i to da je CD rasprodat i da se može nabaviti samo sekondhend. Radi se, da bude jasno, o pravoj poslastici za ljubitelje, recimo tradicionalnog džeza, sa nekoliko Yamamotovih kompozicija ali sa većinski američkim programom koji obuhvata i takve legende kao što su George Gershwin, Errol Garner i Henry Mancini.
Tsuyoshi Yamamoto ima veoma dugačku karijeru u džezu. Dužu od pola stoleća. Rođen 1948. godine, Yamamoto je uglavnom samouk muzičar koji jeste kao dete i formalno učio klavir ali je po upisivanju univerziteta Nihon u Tokiju počeo ozbiljno da vežba pa i da nastupa, i to profesionalno, kao prateći muzičar za japansku legendu popularne muzike, pevača engleskog imena (i engleskog porekla) Mickey Curtis koji je još pedesetih u Japan uneo rokabili energiju a onda šezdesetih predvodio prog-rok sastav Mickey Curtis and Samurai. Curtis će napraviti još veću karijeru kao glumac na filmu i televiziji – a što se muzike tiče sedamdesete će provesti producirajući druge muzičare u Japanu – ali je Yamamoto sa njim još 1967. godine, dakle, sa nepunih dvadeset imati prilike da svira evropsku turneju.
Za Yamamota je jedan od prelomnih trenutaka rane karijere svakako bilo što je dobio stalni posao kao pijanista u uglednom klubu Misty u Tokiju 1974. godine a kada je za etiketu Three Blind Mice i snimio svoj prvi album u ulozi lidera, Midnight Sugar. Ovaj album miksovao je Yoshihiko Kannari, jedan značajan producent ne samo za Three Blind Mice već generalno za japanski džez sedamdesetih godina, sa desetinama albuma kojima je sedeo u kokpitu i kreirao prepoznatljivi zvuk ove decenije. Ovo napominjem jer je Blues fo K zapravo ponovno ujedinjenje Kannarija sa Yamamotom i ovaj album ćete definitivno želeti da slušate i zbog samog zvuka.
Yamamoto je diskografski bio najaktivniji sedamdesetih, ali je u ovom stoleću snimio već desetak albuma, što je, kad znamo da se radi o čoveku sada na polovini osme decenije života, nije nimalo loš rezultat. No, Yamamoto čak nije ni najstariji čovek u postavi na Blues for K. Već je Kannari stariji od njega punih pet godina, a bubnjar, Toshio Osumi je rođen 1944. godine i ima iza sebe jako dugačku karijeru o kojoj se na zapadu vrlo malo zna. Osumi sa Yamamotom svira konzistentno poslednjih par decenija, a isto važi za kontrabasistu po imenu Hiroshi Kagawa.
Ono što je bez sumnje i što se čuje već posle prvih nekoliko taktova na Blues for K je da Kagawa, Yamamoto i Osumi imaju praktično telepatsku vezu i da sviraju kao jedna osoba sa prekobrojnim udovima i mozgom sposobnim da se izbori sa tri instrumenta u isto vreme. Ovo naravno mislim u umetnički najboljem mogućem smislu, jer i muzika na ovom albumu je tradicionalna, čvrsto utemeljena u formama koje su sa vremenom cementirane i vrlo je važno napomenuti da Yamamotov trio, iako ne ide preko pune linije niti lomi kalup da bi doneo revoluciju džezu onako kako se to u Japanu dešavalo sedamdesetih, svejedno pruža slušaocu prvorazredno muzičko uživanje, svirajući ovaj materijal sa mnogo osećaja, ljupkosti, lakoće ali i elegancije.
Kako rekosmo, prvo je važno da ukažemo na to koliko je zvuk lep na ovom albumu. Three Blind Mice izdanja su bila karakteristična po svojoj lepoj dinamici i Blues for K ponavlja ovu estetiku, mada se, naravno, čuje da je ovo album sniman 2022. godine – neke kompozicije, pogotovo tamo gde Yamamoto svira sam imaju i izvesu količinu šuma u snimku, svedočeći o visokom nivou ulaznog signala kako bi se uhvatile sve Yamamotove nijanse u sviranju. Pretpostaviću da je vinilno izdanje imalo nešto tiši mastering, zbog prirodne dinamičnosti samog medijuma na kome su ploče izdavane – na digitalnom se svakako čuje malo kompresije ili je barem ja čujem u tome kako su pogotovo visoke note na klaviru oštre, a metalni delovi bubnja naglašeni. No, generalni zvuk je izuzetno prijatan, sa bubnjem koji Osumi svira srazmerno tiho, velikim delom vremena metlicama, a snimak uspeva da uhvati sve lepe detalje i daje posebno ugodan sloj brujanja činela u bržim delovima. Kagawin kontrabas takođe zvuči toplo i prirodno, što se posebno čuje u retkim solažama koje imaju trodimenzionalnost i snagu a bez veštačkog pojačavanja. Naravno, klavir je ovde glavni instrument i Yamamotova dinamična svirka sa stalno varirajućim volumenom i kontrolom trajanja nota je uhvaćena u svojoj punoći.
I što se tiče miksa, dobijamo vrlo lep, prostoran album gde su muzičari jasno raspoređeni po pozicijama i zvuk trija je takođe trodimenzionalan i pun a istovremeno prozračan.
Kako rekoh, materijal je sastavljen od raznih kompozicija iz istorije džeza. Gerswhin je tu sa But Not For Me, Jimmy Van Heusen sa Darn that Dream, a Henry Mancini sa Love Theme From Sunflower. Yamamoto ovde prikuplja neke od pesama koje je nesumnjivo sam slušao kada je počinjao da uči klavir i izvedbe koje trio pruža su izuzetno bogate i zvučno i svirački, a sa izraženim respektom za izvornik. Ovo ni u kom slučaju nije nekakvo avangardno čitanje predložaka, naprotiv, Blues for K je sa svojim hardbop pristupom i vernošću formulama raih sedamdesetih i sasvim konzervativna ploča, ali je i izraženo autentična, sa muzičarima koji bi mogli da pruže puko fraziranje i prolazak kroz obavezne forme što su ih toliko puta do sada svirali tokom višedecenijskih karijera, ali koji zapravo isporučuju nadahnut, optimističan, radostan program.
Svi su sjajni ali naravno da Yamamoto zauzima centralnu poziciju sa svojom svirkom koja je romantična i pronalazi idealnu sredinu između razigranosti i jedne mudre, veteranske uzdržanosti gde se prepoznaje kada je sama tema toliko dobra da muzičar ne treba da je dodatno dinamizuje nekim svojim varijacijama. Rezultat je da se njegovi ukrasi, trikovi, povremeno teatralna, vodviljska rešenja prepoznaju i na sebe skreću pažnju baš zato što nisu glavni deo njegove svirke već strateški raspoređeni dodaci u muzici koja je pre svega okrenuta časnoj, proživljenoj rekonstrukciji bluza, balada i hardbop đuskanja.
Da je Yamamoto i izvrstan kompozitor svedoče i tri njegove kompozicije na albumu, naslovna, kao energični hardbop, zatim izvrsna Gentle Blues sa istoimenog albuma od pre deset godina i u kojoj se vide Yamamotova istraživanja izvan „normalne“ matrice nežnog bluza, kao i Midnight Sugar, naslovna tema njegovog prvog albuma iz 1974. godine, ovde odsvirana kao barski bluz od sedam minuta, uz puno entuzijazma i energije.
Kao sada stariji čovek ja se uvek iznova oduševim kada muzičari stariji od mene po četvrt veka izbacuju albume pune života i optimizma. Blues for K nije ploča inovacije i avangarde, nije revolucionarna, naprotiv, otvoreno je nostalgična, ali u njoj naprosto ima ŽIVOTA i ona će ga i vama preneti. Prepustite joj se: