Seo sam i pročitao Fantastic Four: Life Story, kolekciju izašlu negde pred kraj Decembra, sakupljajući šest brojeva istoimenog miniserijala koji je krenuo sa izlaženjem još Maja 2021. godine a završio svojim poslednjim brojem u Februaru 2022. Pretpostavljam da se ovde valja reći ponešto o izazovima publikovanja u vreme pandemije, ali „Life Story“ su ionako stripovi odmerenog, sporog tempa, gde je svaka epizoda zapravo priča za sebe pa je, mislim, u ovom slučaju, dosta razmaka između pojedinačnih epizoda bilo sasvim prihvatljivo. Pogotovo što je ovo od početka do kraja vrlo lepo nacrtan strip sa (glavnim) crtačem koji je imao iskustva i na sržnom serijalu Fantastic Four i ovde pružio potrebni omjer ozbiljne, pa i melanholične atmosfere sa jedne i stripovske gizdave maštovitosti i razigranosti sa druge.
„Life Story“ je za sada relativno svež koncept u Marvelu jer je Fantastic Four: Life Story tek drugi serijal rađen po ovakvim pravilima. Prvi je bio Spider-man: Life Story iz 2019. godine u kome su Chip Zdarsky kao scenarista i Mark Bagley kao crtač postavili letvicu prilično visoko. Naravno, ima nečeg i u tome da sam ja očajno veliki ljubitelj Spajdermena, ali priznajem da sam se zapitao da li će tandem Mark Russell i Sean Izaakse uspeti da postigne sličan efekat sa svojim Fantastic Four: Life Story. Efekat o kome govorimo je, dakako, jedna kritička retrospektiva ne samo čitavog korpusa stripova o datom junaku (ili u ovom slučaju grupi junaka) tokom prethodnih šest decenija njihovog izlaženja, već i analiza istorijskih epoha u kojima su ti stripovi izlazili i pokušaj refleksije na to kako su se ovi stripovi uklapali u svaku od decenija u kojima su bili deo popularne kulture.
Ovo nije mala ambicija, da bude jasno, ali Zdarsky i Bagley su sa svojim Spajdermenom postigli zavidan rezultat. Ideja o tome da likovi stare u realnom vremenu i da u svakoj deceniji imamo sve starijeg i iskusnijeg Spajdermena naravno nije potpuno originalna, ali se lepo uklopila uz taj osnovni koncept i dala nam serijal bremenit opservacijama i komentarima na vremena ali i likove, pa preko njih i čitav medijum superherojskog stripa, a onda i na popularnu kulturu na zapadu (mada prevashodno u Severnoj Americi) uopšte.
Fantastic Four: Life Story radi isti trik osim što je ovo u teoriji još komplikovanija postavka jer umesto jednog protagoniste imamo porodicu, superherojski tim koji je za Marvel NEIZMERNO značajan do mere da se bez ikakve ironije i odmaka često naziva „prvom Marvelovom familijom“.
Sa Fantastičnom četvorkom su Stan Lee i Jack Kirby sasvim doslovno kreirali novi Marvel i na neki način označili Srebrno doba američkog superherojskog stripa. Spider-man i X-Men, Avengersi i razni drugi serijali su se materijalizovali gotovo u istom trenutku i bez gubljenja koraka se uključili u energiju bujice, ali Fantastic Four je bio strip koji je sve promenio, nudeći vidljiv apgrejd u odnosu na dotadašnju superherojsku matricu, kreirajući ne samo jedan razobručen avanturistički narativ nabijen ambicijom i optimizmom već i strip sa značajno više karaktera i akcenta stavljenog na karakterizacije nego što je u proseku bilo uobičajeno za početak šezdesetih godina. Fantastična četvorka je uradila jako mnogo na razaranju konzervativnih kalupa po kojim su se pravili superherojski stripovi u ono vreme i nudila tim veoma različitih likova, u kome je pored asertivnog, inteligetnog belog muškarca postojala i žena (a koja će sa vremenom izrasti u takođe izrazito asertivnu osobu), tinejdžer usijane glave, ali i oranž kamenito čudovište sa vokabularom lučkog radnika i imenom (The Thing) koje će ukazati na metaforički potencijal ovog lika što će tokom narednih decenija moći da simbolizuje različite društvene manjine.
Jedna od izrazitije konzervativnih karakteristika ovog stripa – to da je u pitanju porodica se, jelte, mužem i ženom, ženinim bratom i bliskim prijateljem, a koja sva živi u istom prostoru – je takođe sa godinama izrasla u jednu od najromantičnijih priča u Marvelu, jednu ljupku idealizacije ove društvene ćelije i ukazivanje na to da je snaga porodice više od pukih brojeva i da se ovaploćuje u lojalnosti, požrtvovanosti i ljubavi što ne postoje nužno u drugim okruženjima.
Nimalo neočekivano, Fantastic Four: Life Story udara tamo gde je najtanje i zapravo veliki deo ovog serijala bavi se upravo dekonstrukcijom i analizom ideje porodice i propitivanjem može li ona ZAISTA da preživi tolike decenije iskušenja i života stalno vođenog na ivici.
Ovo je dobra ideja i dobra koncepcija, ali Fantastic Four: Life Story mora da prevaziđe i jedan ekstrinzični izazov, a koji se tiče uobičajenog stila pisanja Marka Russella. Da se, razumemo, ja Russella veoma volim i ako pročitate šta sam sve do sada pisao o njegovim stripovima, to su uglavnom bile štedre pohvale, ali Russell, kada ne radi u komedijaškom ključu (a ponekada i kad radi u komedijaškom ključu), ima tendenciju da strip utopi duboko u melanholiju, sa likovima koji provode vreme zamišljeni, povučeni u sebe, kontemplirajući o gubicima, bolu, besmislu i gurajući i sebe i čitaoca sve dublje u toplu, meku, blatanjavu lokvu depresije.
Fantastic Four: Life Story je pomalo baš takav strip. Sa nekoliko likova koji ravnopravno dele ulogu glavnih junaka, ovde je svaka epizoda ne samo smeštena u narednu deceniju već i svaku iz prvog lica pripoveda drugi član tima. Neću spojlovati ko priča poslednje dve epizode, ali budite sigurni da NIJE onaj na koga ste prvo pomislili – ovaj strip nema prostora da se bavi proširenim verzijama Fantastic Four i ovde nema Spajdermena ili She-Hulk da navuku kostim od nestabilnih molekula i ulete u kosmičku frku.
Umesto toga, dobijamo kontemplacije jednog po jednog člana sržne porodice, sa decenijama koje odmiču i od hladnoratovskog pritiska ali i optimizma šezdesetih godina prolaze kroz sve veća iskušenja, kako na spoljnom planu, tako i na unutrašnjem. Ovo se reflektuje u unutarnjim monolozima protagonista, sa čestim momentima gubljenja vere i suočavanja sa nerazumevanjem ne samo spoljnog sveta nego i onih najbližih. Naravno, Ben Grimm, The Thing je, na ime svog prostodušnog karaktera i monstruoznog izgleda koji ga je izopštio iz ljudske zajednice, onaj kod koga su iskušenja i tenzije najveće, ali Russell radi mnogo na tome da pokaže da brak između Reeda Richardsa i Sue Storm nije idealizovana šetnja po tepihu od ruža i, ako ga do kraja ipak idealizuje, to je pre svega na ime ideje da zreli, dobri i posvećeni ljudi imaju snage da prevaziđu i opsesije i odljubljivanja pa čak i smrti u porodici koje bi razorile druge brakove.
Russell, naravno, nema prostora da se previše bavi prepričavanjem avantura Fantastic Four, pa su neki slavni podvizi svedeni na crtice i montaže (recomo, Mole Man dobija vrlo malo prostora). Doktor Doom i Princ Namor imaju vrlo značajne uloge kao dva ekstrema „muškosti“ između kojih Reed Richards traži svoje mesto, ali akcenat je uvek na samoj Fantastičnoj četvorci a kao osnovni zamajac zapleta figuriše Galactus, koga je Richards video u nekoj vrsti transa još u šezdesetima i koji se kao pretnja što se nadvija nad planetom Zemljom pojavljuje tokom narednih nekoliko decenija.
Ovo je dobro narativno ukovirivanje i pomaže da se Fantastičnoj četvorci da jedna jasna svrhovitost a iskušenja kroz koja porodica prolazi postave u kontekst decenijskog pripremanja planete za dolazak kosmičkog božanstva što jede svetove. Russell ovde ne samo da se uspešno igra sa percepcijom apokalipse od strane javnog mnjenja – sa očekivanim konspiratološkim i eshatološkim granirungom – već i vešto pritiska titularni tim svog serijala i pokazuje kako se plaćaju psihološke i emotivne cene dužnosti da se planeta zaštiti od uništenja.
Dobra je to kombinacija motiva i solidne karakterizacije sa Reedom Richardsom kome iznalaženje rešenja za Galactusa postaje na kraju i nezdrava opsesija, sa životom pretvorenim u niz tenzičnih, mučnih epizoda što i njegove najbliže guraju od njega, ali i sa ostalim članovima porodice/ tima koji imaju sopstvene drame – Sue sa pronalaženjem pribežišta u Namorovom naručju, Ben sa svojim traganjem za ljubavlju koju će zapravo pronaći tek u devedesetima sa slepom devojkom.
Kroz sve ovo, strip bez mnogo uzdržavanja ali i bez sadističkog, eksploatacijskog seciranja pokazuje kako održavanje porodice na okupu nije garantovano, kako to zahveta mnogo truda i odricanja, žrtvovanja i energije, ali kako je ovo strip koji svesno žrtvuje akciju karakternim momentima, tako i odnosi među likovima na kraju deluju ubedljivo, a emotivni momenti prema finalu zarađeno i potentno. Naravno, stari poštovaoci Marvelovih stripova su već navikli na alternativne verzije priča o najpoznatijim superherojima, ali Fantastic Four: Life Story uspeva da prema svom kraju, sa ulaskom u recentne godine, izmeša karte na svež način i prikaže nam jednu uverljivu, zarađenu tranziciju koja je tim iz doba Kenedijeve administracije i trke za dosezanje svemira dovela do praktično, današnjice i dala čitaocu narativ o sazrevanju ne samo likova već, u optimističnom ključu, i čitave kulture koje su oni deo, ali i na koju su, da se ne lažemo, u našem svetu takođe sami uticali.
Sean Izaakse je idealan crtač za strip koji treba da ukombinuje i klasičnu superherojsku optimističnost/ naivnost i jedan zreliji, ozbiljniji ton. Iako, kako rekosmo, ovde nema mnogo akcije, Izaakse svakako ume da dinamizuje pripovedanje i ovo je strip atraktivnog lejauta, jakih, upečatljivih karakterizacija i atmosfere koja, uprkos svoj melanholiji u tekstu, sva treperi od energije i optimizma. Naravno, nemale zasluge ovde idu i na kolore Nolana Woodwara i odličan letering koji isporučuje Joe Carmagna a mada Izaakseu u drugoj polovini serijala asistiraju drugi crtači (Francesco Manna, Carlos Magno, Angel Unzueta i Ze Carlos), ovo je jedan od onih stripova u kojima se ne primećuje ni stilska ni tonalna disrupcija i dobijamo serijal koji, mada se programski menja po dizajnu i estetici iz broja u broj, čuva svoj sržni duh pažljivo ga postepeno razvijajući tako da do kraja stignemo organskim, udobnim putem.
Fantastic Four: Life Story me možda nije lupio po čelu baš jednako jako kao Spajdermenov inauguralni serijal, ali ovo je dobar strip koji svoju tematiku obrađuje sigurno, sa jasnim konceptom i velikim poštovanjem za svoje likove. Oni će, svakako, biti stavljeni na teška iskušenja tokom svojih života, ali to je, na kraju krajeva priroda herojskog narativa a to da nam Fantastic Four: Life Story pokazuje heroje koji su ne samo požrtvovani već i autentično ranjivi je njegova velika pobeda. Amazon kolekciju prodaje ovde.
