Za ovonedeljnu sesiju slušanja muzike odlučio sam da odemo malo u prošlost. I pre nego što reagujete razložno ukazujući da je i 2022. godina tehnički „prošlost“ i da zapravo još nikada nisam napravio mikstejp sa muzikom iz budućnosti, reći ću vam da ste, da, pametni i duhoviti, ali da to u ovom trenutku nije bitno.
Iz nekog razloga, slušala mi se specifična muzika iz specifične epohe, naime nešto što bismo najjednostavnije (i možda najmanje pogrešno ali ipak pogrešno) mogli nazvati noise rockom iz devedesetih godina.
Znate šta je ta muzika, iako ona nema dobru definiciju. Ona je naprosto izronila u devetoj deceniji, naslanjajući se na alternativne, eksperimentalne, psihodelične, garažne i ekscentrične bendove osamdesetih koji su se i sami napajali na sličnim pretečama sedamdesetih godina i tako unatrag do velikog praska. Ali devedesete su imale svoj ukus i taj neki osoben koloplet uticaja i elemenata koji je noise rock pravljen u toj deceniji cementirao u mojoj glavi kao silovito nabijen kreativnošću i energijom. Dobro, sigurno pomaže što sam tada bio u svojim dvadesetim godinama, svirao aktivno, pisao o muzici još aktivnije i držao prst na proverbijalnom pulsu popularne muzičke umetnosti vremena u kome se živelo brzo i umiralo još, jelte, brže.
„Noise-rock“, naravno, ne znači ništa. Ondašnja štampa je etiketu „noise“ lepila na sve što ima malo čudniji harmonski program, malo manje standardne ritmičke strukture, malo naprženije pedale na gitarama, pevače i pevačice koji su promuklo virštali, pa sam i ja sebi uzeo slobodu da u ovom miksu spajam bendove po osećaju, radije nego po nekakvoj „tehničkoj“ srodnosti.
A opet, naravno da tu ima i dosta tehničke srodnosti. Bila je to epoha u kojoj su ovakvu muziku paralelno izdavali kultni nezavisni izdavači poput Amphetamine Reptile i Touch and Go, ali i mejdžori kao što je bio Interscope. Štaviše, neki od ključnih bendova tog vremena su neka od svojih najboljih izdanja napravili po prelasku na mejdžor firme (Butthole Surfers, Primus) i stajali sa njima rame uz rame sa brutalnim, nihilističnim andergraund radovima kolega poput Today is the Day, Shellac, ili Distorted Pony, deleći ogromnu količinu estetskih načela i tehnike.
Čini mi se da je izranjanje ovog tipa muzike bila srećna, možda slučajna evolutivna okolnost u kojoj su razni uticaji uspeli da se istovremeno priključe na zeitgeist i proizvedu nešto distinktno. Uprkos percepciji da su devedesete bile najoptimističnija decenija u recentnom sećanju, ova muzika je bila nabijena tenzijom, pesimizmom, nasilnošću, anskioznošću. Istovremeno, uzimala je sa svih strana i lepila jedno za drugo stvari koje su onda gradile frankenštajnovski impresivni pačvork žanrova. Sedamdesete i osamdesete su imale no wave i post punk i post hardcore i post industrial rock i onda je noise rock devedesetih uzeo sve to i usisao u sebe i klasičan bluz i klasičan fank i džez, pa se okrenuo metalu i u jednom momentu u devedesetima ovo je bila prirodna emanacija duha vremena, zvuk koji je bio prljaviji od grandža i nihilističniji od post hardkora, ne stideći se da ga sluša i pank i metal i pop i avangardna publika.
Naravno da su mnogi umetnici zastupljeni na ovom mikstejpu radili još od osamdesetih i imali i vrlo zapažena izdanja u toj deceniji (videti pod Scracth Acid, ili Godflesh ili Big Black ili Butthole Surfers ili 2227 ili…), ali devedesete su donele taj spoj mrveće energije, eksperimentalne slobode i mejnstrim interesovanja koji je omogućio bendovima poput Primus ili Butthole Surfers da sviraju stadionske festivale, doveo gomlu garažnih džankija u MTV 120 Minutes, Smashing Pumpkins učinio redovnim na stranicama Metal Hammera a Sonic Youth proizveo u vladare čitave decenije.
Naravno, ovaj mikstejp zato i ide od praktično mejnstrim zdanja (pomenuti Primus i Butthole Surfers albumi, meni i dalje najbolji u njihovim opusima, ali i Cop Shoot Cop), preko „klasičnog“ noise rock prebijanja (Shellac, Unwound, Unsane, Jesus Lizard), i surovog balkanskog undergrounda (Regoč, 2227, Fake Madonna’s Underwear, Why Stakla) pa sve do „hate metala“ (kako je britanska štampa karakterisala Fudge Tunnel u ono vreme) i ezoterije poput God i Sweet Tooth.
Prema kraju decenije i ovaj zvuk će proizvesti zanimljive nove mutacije i ekstrapolacije sa puno bendova koji su nastavili da kombinuju ovo nasleđe sa math rockom, psihodelijom ili sludge metalom i raznim drugim oblicima granične pop-muzike, ali to će biti priča za neko drugo vreme. Za sada, uživajte u muzici staroj tri decenije koju ja svejedno čujem u svojoj glavi kud god da krenem. Svakako, bendovi sa ovog mikstejpa dolaze iz različitih smerova, ali ih često spajaju vrlo jasne srodnosti: disonantne gitare, militantni, distrozirani basovi (i u sličaju God, kontrabasovi), tribalni ritmovi, tenzija koja se oslobađa kroz vrištanje. Pa ako to zvuči zanimljivo, a vi poslušajte.
Kao i uvek, omot je radio AI, a mikstejp možete strimovati ili slobodno skinuti sa donjeg linka:
https://mega.nz/file/g0IAxBKD#iodFAzdVkQFegqS-vRIKOYCZmpxrX_LyvQL8a-KFNhc
- Why Stakla – Rekla si
- The Jesus Lizard – One Evening
- Unsane – Vandal-X
- Cop Shoot Cop – $10 Bill
- Sweet Tooth – Ultimate Muscle Bible
- Fake Madonna’s Underwear – Branka Katić
- 2227 – No Brains No Tumors
- Butthole Surfers – Goofy’s Concern
- Shellac – My Black Ass
- Primus – Is it luck?
- Regoč – Super Song
- Today is the Day – Hai Piranha
- Distorted Pony – Smitten
- Fudge Tunnel – Random Acts of Cruelty
- Drive Like Jehu – Here Come The Rome Plows
- Unwound – The New Energy
- Zeni Geva – Dead Sun Rising
- God – Fucked