Pogledao sam prošlogodišnji film Rosalind Ross (ali u stvarnosti zaista film Marka Wahlberga i Mela Gibsona) Father Stu i on daje idealan povod da čovek meditira o tome kako je samopercepcija temelj identiteta ali da ona često nema mnogo veze sa tim kako nas svet vidi i kako stvari funkcionišu.
Uzmimo, jelte, katolicizam, koji je u centru ovog filma, kao primer. U Evropi, katolička veroispovest je u dobroj meri dominantna ili je to makar bila dobar deo istorije poslednjih hiljadu i po godina – sa svojim krstaškim ratovima, inkvizicijama, ali i investiranjem u političke strukture i obrazovanje. Već to i da je opozicioni, alternativni pogled na hrišćanstvo nazvan protestantskim i da je demontirao veliki deo hijerarhijskih struktura unutar crkve na teritorijama gde je postao dominantan pokazuje koliko u Evropi katoličanstvo ima reputaciju autoritarne, pa i represivne verzije vere.
U Americi, pak, može se reći da se katoličanstvo često intuitivno vezuje pre svega za manjine. Protestantska verzija hrišćanstva kao da je vezana za uspešne i moćne porodice i grupe u populaciji dok katolici često dolaze iz manjinskih grupa – Hispano zajednice iz Centralne i Južne Amerike, ali i evropskih imigranata „nižeg“ ranga kao što su Irci ili Poljaci. Naravno, ovo je samo stvar (samo)percepcije, ne zaboravimo da su Kenedijevi bili katolici, ali sa druge strane: John Kennedy je do pre dve godine bio jedini katolik koji je ikada bio predsednik SAD. Drugi u istoriji je aktuelni predsednik, Joe Biden i možda nije ni slučajno da film kao što je Father Stu stiže pred publiku upravo za vreme njegove administracije.
Čak i tako, ovo je film koji studiji nisu naročito entuzijastički promatrali u fazama predprodukcije. Iako ga potpisuju Columbia kao producent i njena majka Sony kao distributer, istina je i da je ovo rađeno u koprodukciji sa južnokorejskim CJ Entertainment a da je Mark Wahlberg, veoma emotivno investiran u ovaj projekat, na kraju uložio, vele, milione sopstvenih dolara da se on dovede do bioskopa. Na kraju krajeva, i ideja za projekat je nastala nakon što je Wahlberg godine večerao sa dvojicom katoličkih popova i čuo inspirativnu životnu priču Stuarta Longa, katoličkog sveštenika koji je, boreći se sa teškom progresivom mišićnom bolešću, bio neka vrsta duhovnog svetionika za mnoge vernike u Montani. Long je umro 2014. godine sa svega pedeset a Wahlberg je dve godine kasnije obznanio da radi na scenariju sa Davidom O. Russellom.
Da je Russell ostao na projektu, možda bi Father Stu i bio cenjeniji film. No, možda je i za iskusnog skriptrajtera biografskih filmova ovo bio malo suviše hardcore projekat. Na kraju krajeva, Wahlbergu se ubrzo pridružio Mel Gibson i Father Stu je postao projekat-iz-strasti za dvojicu verovatno najvećih autovanih katolika u Holivudu. Finalnu verziju scenarija i režiju filma na kraju je potpisala Gibsonova aktuelna partnerka i majka njegovog najsvežijeg deteta, Rosalind Ross, srazmerno neiskusna režiserka ali koja je od predloška iz života napravila zapravo pristojan biografski film sa nekoliko upitnih elemenata.
Najupitniji element? Znate i sami: Marki Mark koji treba da odigra kompleksnu karakternu ulogu i pokaže transformaciju iz white trash jebivetra u čoveka koji je i okoštale strukture katoličke crkve u Severnoj Americi podsetio na to šta zapravo predstavlja snaga vere u božiju ljubav.
Možda će delovati kao iznenađenje, ali ja imam puno simpatija za Wahlberga kao glumca i mada nisam siguran da on ima nekakav ogroman „range“, u pitanju je čovek sa nesumnjivom harizmom i dobro uvežbanim tehnikama koje ga nepogrešivo služe kada igra tipske karaktere. Prva polovina filma Father Stu se zato u ogromnoj meri oslanja na onakav format lika u kakvom se Wahlberg najudobnije oseća: belo smeće sa margina društva ubeđeno u svoju harizmu i nepobedivost, spremno da laže, preteruje, obmanjuje i sve odozgo soli grubim, nasilničkim šarmom dok se svet ne umori od pritiska i napravi mu malo mesta a što će on smatrati za svoju veliku pobedu i ići još jače dalje glavom kroz zid. Ovaj film prilično verno prati životnu priču stvarnog Stuarta Longa, ali karakterizacija koju u pripovedanje donosi Wahlberg je preslikana gotovo direktno iz Pain & Gain i film otud ima i sličnu komično-dramsku energiju u prvih sat vremena.
Long je, originalno bio smalltime bokser sa više beznačajnih trofeja nego para u banci, majkom koja se brine što joj sin za život zarađuje (i to sitno zarađuje) primanjem urdaraca u glavu i otuđenim ocem što živi u prikolici na obodu grada, pije ko kreten i radi na gradilištu. Kada lekari objave da bi dalje bavljenje boksom Stuartu moglo ozbiljno da ugrozi život na ime nakupljenih hroničnih problema, njegovo je rešenje da se preseli u Holivud i postane filmska zvezda.
Naravno, čak i on je svestan da to ne ide BAŠ tako pa se zapošljava u supermarketu da ima od čega da plaća kiriju dok ga ne otkriju i ovaj deo filma je ispunjen šarmantnim vinjetama i epizodama koje pokazuju smalltime hustlera sa velikim snovima kako pokušava da šarmira blazirani veliki grad.
Preokret nastaje kada zbog lepe ali vrlo religiozne Meksikanke, Carmen, Stuart počne da pohađa mise u obližnjoj katoličkoj crkvi pa i pristane da se krsti. Otac mu je zgrožen, majka zabrinuta ali dok i sam glavni lik sebe ubeđuje da sve ovo radi pre svega zbog, jelte, pičke, život se dešava pa iskustvo bliske smrti u saobraćajnoj nesreći trigeruje vizije Device Marije i u Longu proizvodi stvarni religiozni žar.
Drugi deo filma bavi se Longovim naporom da postane sveštenik i otporom na koji nailazi ne samo u porodici (čak se i njegova devojka, Carmen, šokira jer je svesna da ovo znači da od njihovog planiranog braka neće biti ništa) već i u katoličkoj zajednici koja smatra da je ovo još jedan hustle lika poznatog po trikeraju i namigivanju.
I to je onda materijal za zanimljivu nisku scena u kojima glavni junak demonstrira izvornu hrišćansku vrlinu, sa vrlo doslovnim shvatanjem (i prihvatanjem) ideja da je patnja pročišćujuća, da Bog u čoveku voli pre svega njegov kapacitet da se promeni i bude bolji, a sve to u kontrastu sa bogoslovijom koju pohađa i crkvom kojoj je ona pripojena, a koje su zapravo vrlo birokratizovane, formalizovane institucije i koje će mu prvo implicitno a onda i eksplicitno staviti do znanja da mu neće biti dopušteo da se zaredi čak i ako uspešno završi studije. Longova strast, pokazuje se, nije dovoljna jer on ima pogrešno poreklo, dolazi iz netradicionalne zajednice i samo zauzima mesto nekome ko je od rođenja predodređen da se bavi svešteničkim pozivom (a što je eksplicitno demonstrirano scenom ispovesti pred kraj filma).
Da su Gibson i Wahlberg kreirali jedan kritički film usmeren na katoličke strukture u SAD kako bi ukazali da su se one odrodile od ideja izvorne hrišćnaske požrtvovanosti i ljubavi je zanimljivo ali ne sasvim iznenađujuće jer se radi o prilično istaknutim zilotima, pogotovo u Gibsonovom slučaju. Gibson je ovde, u ulozi Longovog oca, inače izvrstan, dajući potreban dramski gravitas pripovesti koja pokazuje transformaciju njegovog sina što i sama transformiše okruženje i proizvodi ljubav i saosećanje u ljudima koji su takve stvari odavno za sobom ostavili. Sam Wahlberg je sasvim pristojno odradio svoj deo posla i problem sa drugim delom filma je pre svega jer je manje zabavan od prvog koji se zasniva na niski epizoda nabijenih transgresivnom energijom i humorom. Druga polovina pokazuje ozbiljnijeg, kontemplativnijeg Wahlberga koji se bori sa otporom u crkvi i nastupajućom bolešću i mada se scenario trudi da i ovde ima dovoljno lepršavih dijaloških razmena i frivolnog humora, možda mu nedostaje više scena u kojima će Wahlbergov lik pokazati kako inspiriše druge.
One scene u kojima toga ima su uspele i sveštenik koji psuje i priča običnim jezikom običnih ljudi, već deformisane figure od bolesti koja ga proždire zaista deluje kao sveštenik kome običan čovek veruje. Ne jer ga se plaši, ne jer ga poštuje na način na koji se poštuje institucija, već jer vidi pred sobom osobu u bolu koja mu se obraća njegovim jezikom, pokazuje da shvata i njegov bol i nudi nekog ko će ga saslušati.
Film, utoliko ima strukturalni problem, radije nego puki zanatski – naprotiv, Rossova ima uz sebe vrlo solidnu ekipu koja proizvodi ubedljivo kadrirane i vođene scene što imaju tačno one emotivne ali i likovne kvalitete koji su potrebni. No, drugi deo filma bi profitirao od promenjenog pristupa, u kome bi drama izraženije zamenila dotadašnju komediju i gde bismo dobili jedan, recimo, scorceseovski eksces tako da i mi ateisti klimnemo glavom i izrispektujemo čoveka u potpunosti predatog Hristu i bez najmanje sumnje u to da ga, čak i kada zaista posumnja i rasplače se, Bog neizmerno voli.
Ovako kako je, film nudi humanu i upečatljivu priču kojoj se nema mnogo toga zameriti. Naravno, opet moramo imati na umu tu percepciju organizovane religije, hrišćanstva generalno i katolicizma partikularno u kojoj ih mi vidimo kao milenijumsku strukturu moći dok ih glavni lik vidi kao okoštali sistem koji malo i zaboravlja na jednostavnu suštinu vere i bezuslovnu ljubav što stoji u njenom temelju. Ali lično, kao, jelte, ne samo ateista već i veoma sumnjičavo nastrojena osoba kada su u pitanju ovakvi hijerarhijski sistem, skloni sili i korupciji, ovom filmu zaista nemam mnogo toga da zamerim.
