Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove Nedelje slušamo dva fina džez albuma a to nije zato što sam ja sad nešto široke ruke i darežljivo raspoložen već zato što se radi o albumima koji čine dva dela jednog celovitog paketa. A u pitanju je paket posveta Steveu Lacyju. Što se kaže, imao sam vašu pozornost a sada imam vašu radoznalost. Coastlines: Music of Steve Lacy Vol.1: Quartets i Coastlines: Music of Steve Lacy Vol. 2: Duets su dva albuma izašla početkom ovog meseca a u, kao što im imena vele, postavi kvarteta i dua, puni su aranžmana Lacyjevih kompozicija i mada nam ništa i nikada ne može vratiti samog Lacyja sa večnog počinka na koji je daleko prerano otišao pre, evo, još malo pa dvadeset godina, ne mogu da kažem da uz ove albume nisam uživao.
Dva čoveka koji stoje iza ovog projekta su prilično ugledni muzičari i edukatori sa utemeljenjem u klasičnoj, akademskoj estetici ali sa puno ljubavi prema slobodnoj improvizaciji i džezu. Prvi od njih je cenjeni holandski saksofonista Jorrit Dijkstra, rođen u Ajndhovenu još polovinom šezdesetih a već više od dvadeset godina na privremenom (i verovatno permanentom) radu u SAD, gde trenutno živi u Bostonu i profesor je na muzičkom koledžu na Berkliju, kao i predavač na konzervatorijumu Nova Engleska. Dijkstra je svoje veštine sticao u Amsterdamu svirajući sa raznim muzičarima i uživajući u spontanom međusobnom prožimanju scena džeza, world muzike i slobodne improvizacije. Formalna znanja je stekao studirajući kompoziciju i improvizaciju, a između ostalih baš mu je Steve Lacy bio jedan od edukatora, pored takvih teškaša kao što su bili Misha Mengelberg, Steve Coleman, Lee Hyla i drugi. Kao kompozitor on danas voli da povezuje svetove akustične i elektronske muzike (recimo projekat Music for Reeds and Electronics) ili svetove free jazza i gitarske rok muzike a u svojoj svirci saksofona nije gadljiv na korišćenje analognih elektronskih pomagala. Tokom svoje američke faze sarađivao je sa brojnim jakim imenima, pa ću ovde pomenuti samo najočiglednije: Jeb Bishop, Nate McBride, Frank Rosaly…
Sa svoje strane Kanađanin François Houle sebe reklamira kao čoveka sa jedinstvenim improvizatorskim jezikom. I, fer je reći da niska njegovih saradnji i nastupanja po Severnoj Americi i Evropi (pa i Australiji) ubraja deljenje pozornice sa nekim od najjačih imena free improva, kao što su Evan Parker, Mark Dresser, Gerry Hemingway, Dave Douglas, René Lussier, Eyvind Kang… Houle je prevahodno klarinetista sa diplomom univerziteta Jejl a koji je danas zaposlen na Vancouver Community College School of Music i sa istorijom rada na Univerzitetu Britanska Kolumbija, te saradnjom sa raznim drugim institucijama, kako u Kanadi tako i u Evropi (npr. italijanska fondacija Civitella Ranieri). Sarađuje ili predvodi gomilu raznih grupa, svirajući raznorazne alotropske modifikacije moderne muzike oslonjene na džez, improvizaciju i klasični izraz, a ima tu i elektronike i svakojake avangardne ambicije. No, zanimljivo je videti da na ova dva albuma koje danas slušamo a na koja oba sviraju i Houle i Dijkstra nema ni „e“ od elektronike. Dobro, svakako ima u tehnici snimanja i miksovanja, ali sami instrumenti su ljuto akustični, suvi i snimljeni uz minimum efekata.
Jer, Steve Lacy je na neki način i ostao zapamćen po tome što je od minimuma pravio maksimum. Započevši svoju karijeru u (progresivnim) njujorškim diksi bendovima pedesetih godina (sa Pee Weejem Russellom, Henryjem Allenom i gomilom stare garde koja se još držala), Lacy je već u drugoj polovini decenije beznaporno pivotirao prema avangardi, uhvativši se sa Cecilom Taylorom na čijem je prvom albumu svirao a zatim i nastupao na Njuport festivalu 1957. godine sa njegovim kvartetom. Lacy je imao i notbilnu saradnju sa Gilom Evansom a jedan od presudnih momenata za razvoj njegovog muzičkog identiteta bila je svirka u sastavu Theloniousa Monka 1960. godine.
Monk će ostati jedan od najvažnijih uticaja tokom celog Lacyjevog života a koji ga je – život, ne Monk – kao i mnoge druge džez avangardiste šezdesetih godina odveo u Evropu, prvo u Kopenhagen, pa u Italiju, gde je sarađivao sa Enrikom Ravom, ali i južnoafričkim apatridima (Johnny Dyani, Louis Moholo) da bi se na kraju skrasio u Parizu gde je živeo sve do par godia pred smrt, predvodio svoj sekstet i postao jedna od vodećih figura solo saksofona. Lacyjevo interesovanje za vizuelne umetnosti vodilo ga je i ka saradnji sa savremenim slikarima, uz to je pisao muzičke komade kao dopunu tekstovima omiljenih pisaca (Beckett, Melville, Gysin i drugi), ali i taoističkoj i haiku poeziji. Ta ljubav ka svedenom, minimalnom, neposrednom se čula i u njegovoj muzici i njegovo sviranje sopran saksofona dobilo je svoju finalnu formu u solo snimcima i improvizacijama koje su bile građene oko jednostavnih tema i mada avangardne i slobodne, retko odlazile u smeru „čiste“, neidiomatske imptovizacije. Lacyjeva ljubav ka melodiji, ali i umeće kako da je razvija bez odlazaka u barokne aranžmane, samo uz minimalne, efektne permutacije i varijacije je ostavila ogroman pečat na istoriju džeza.
I baš to ova dva albuma nastoje – i u dobroj meri uspevaju – da podcrtaju. Obe ploče su izbor Lacyjevih kompozicija, aranžiranih za male ansamble, snimljenih svedeno i izvedenih uz vernost Lacyjevim pincipima kompozicije i aranžmana.
Na prvom albumu kvartet čine, pored Houlea i Dijkstre meni malo poznati kontrabasista Karlis Silins te bubnjar Kenton Loewen, Kanađanin koji već sarađuje sa Houleom u raznim postavama (notabilno u triju sa Gordonom Grdinom). I mada pričamo o ekipi dosta naklonjenoj slobodnoj improvizaciji i mešanju džeza sa elektronskom muzikom, Coastlines: Music of Steve Lacy Vol.1: Quartets je serija kratkih, veoma lepo, optimistično obrađenih tema Stevea Lacyja od kojih je svaka posvećena nekom velikom umetniku njegove ere. Uglavnom su to muzičari (Rahsaan Roland Kirk, posveta kome, naslovljena Succotash otvara album, pa Count Basie i Jimmy Garrison), a ima i slikara (Mark Rothko, naravno). Houle ovde služi u dobroj meri kao predvodnik ansambla i kako su Lacyjeve kompozicije sklopljene oko tema koje postavljaju pitanja da bi ostatak muzike pružio nekakav odgovor, često je on taj čiji klarinet postavlja ovu upitnu frazu da bi Dijkstra na nju zatim odgovarao. Houle je i vrlo raspoložen improvizator i solaže su mu razigrane kada na njih dođe red i često odlaze u visoke registre koje će Dijkstra moći da dosegne tek prelaskom sa tenor saksofona na sopran. No, ovde nema mnogo razbijanja forme i pesme uvek čuvaju jezgro izvorne teme, podređujući joj i ritam i dinamiku.
Sve to zvuči vrlo lepo, organski odsvirano i možda samo malo hladnije snimljeno – ali pričamo o muzičarima vrlo akademske provinijencije pa ne treba ovde očekivati kafanski gruv – i moram da priznam da sam uživao u ovim malim, kompaktnim razradama Lacyjevih tema sa ritmovima pretvorenim u kratke, kompulzivne petlje. Samo jedan pesma, Follies, posvećena Cannonballu Adderleyju je u bibop formi i služi da podseti u koje je vreme Lacy zapravo stasavao i stvarao i ovo je veoma prijatan album.
Coastlines: Music of Steve Lacy Vol. 2: Duets je jednako prijatan mada za mrvicu apstraktniji time što ovde nema ritam sekcije i postava je svedena na dvojicu duvača. Houle ovde i dalje zvuči jako razigrano a Dijkstra takođe ima još više prostora da prikaže svu raskoš svojih interesovanja ali i tehnike. Reći ću i da sam malo strepeo da bi ovaj album, posle kvarteta, sa svojom svedenjom formom možda mogao da mi bude previše hladan i akademski intoniran, ali nije bilo tih problema. Izbor pesama je odličan (posvete dobijaju i Jean Arp, francuski pesnik, slikar i vajar, ali i, recimo, Ravel) a dvojica muzičara sviraju odmereno radosno, sa vidnim enzutijazmom ali i poštovanjem prema Lacyjevom materijalu i senzibilitetu, kreirajući seriju divnih vinjeta koje ovako lišene pratnje zaista simpatično zamagljuju granicu između džeza i klasične muzike, dajući nam idealan odnos cerebralnog i prosto prijatnog. Pa, eto, uživajte:
https://jorritdijkstra.bandcamp.com/album/coastlines-music-of-steve-lacy-vol-1-quartets
https://jorritdijkstra.bandcamp.com/album/coastlines-music-of-steve-lacy-vol-2-duets
https://afterday.bandcamp.com/album/coastlines-vol-1-quartets
https://afterday.bandcamp.com/album/coastlines-vol-ii-duets-2