Upravo je za Image Comics izašla kolekcija prvih pet epizoda (ili prve sezone, ako vam je tako lepše) serijala Public Domain a koji originalno NIJE izlazio za Image. Kakav je sad to nesveti, crnomagijski haos, Mehmete, pitate se sad vi naglas. Veličanstven, veličanstven nesveti, crnomagijski haos, reći ću vam, i na neki način ekstremno primeren temi koju strip obrađuje a koja je, ne samo ekstremno aktuelna u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti već je i prilično jasno i eksplicitno signalizirana već u samom naslovu stripa. Ovo je, dakle, strip o stripovima, ali koji na jedan realističan, „dramski“ način, obrađuje jednu od već decenijama gorućih tema u američkoj strip industriji: pitanje vlasništva nad proizvodima intelektualnog rada. A koje je, istina je, bilo aktuelno decenijama unatrag ali je danas NIKAD aktuelnije imajući u vidu da poslednjih deset i više godina živimo u periodu ekstremne popularnosti (poznatije i kao ekstremne oplodnje investitorskog kapitala) fimova rađenih na temelju stripova koje su pre pedeset, šezdeset, ama i osamdeset godina radili ljudi ispunjeni strašću ali ne i vizijom da će od črčkarija koje bi oni preko noći napravili kod kuće pa ujutro odneli hamere uredniku da ih vidi biti izgrađene kapitalističke imperije 21. veka.
Jesam li do sada uspeo da pokažem koliko me impresionira Chip Zdarsky? Ako nisam, mislim da je još jednom red da istaknem koliko ovaj Kanađanin danas demonstrira gotovo beskonačan kapacitet da pravi sve od suvog superherojskog mejnstrima, preko intrigantih žanrovskih stripova izvan superherojske sfere pa do, evo, slice-of-life komedije sa ozbiljnom sržnom temom kao što je Public Domain. Činjenica da je Zdarsky trenutno scenarista Daredevila za Marvel i Batmana za DC, da ima još nekoliko projekata koje piše za Image i Comixology ali da je onda imao vremena da za Substack ne samo napiše već i nacrta, koloriše i leteruje Public Domain je naprosto neverovatna. Ali naravno da se ne žalim. Zdarsky je odličan scenarista ali je istovremeno i izvrstan crtač, a što smo onoliko mogli da se uverimo čitajući fantastični Sex Criminals koji je radio sa Mattom Fractionom i njegov povratak u crtačku stolicu za potrebe Public Domain je duboko ispravan događaj, pogotovo što se, da opet naglasimo, radi o stripu koji diskutuje upravo o tome šta je pravično kada pričamo o vlasništvu nad plodovima intelektualnog rada.
I da odmah bude jasno, „normalnom“ čoveku, dakle, poštenom radniku i seljaku ovo sve može delovati kao bizarna, apstraktna rasprava. Na kraju krajeva, on će posle teškog dana provedenog u fizičkom ili intelektualnom radu na kraju želeti da se opusti ispred televizora i ako na njemu u tom trenutku budu Black Adam ili Spider-man, tim bolje – šareni kostimi, licencirana rok muzika iz vremena koje iz današnje perspektive izgleda sve srećnije, akcija, avantura, humor – radi se o čistoj, jednostavnoj zabavi koja, na prvi pogled uz sebe kud god da krene ne nosi neki naročit balast etičke dileme ili političke odgovornosti.
A opet, upravo u domenu superherojštine, na preseku gde iz stripova – „malog“ medijuma oslonjenog na kreativnost i veštinu pojedinaca – nastaju filmovi, produkti ogromnih investicija i rada čitavih firmi stoji ona ogoljena, opscena istina kapitalizma: da je kapital značajan u procesu proizvodnje, ali da je kapital bez ljudskog rada BEZNAČAJAN, dakle, nemoćan, impotentan, smešno neplodan. Ovo nije na prvi pogled očigledno jer nas je poslednjih nekoliko decenija sve perfidnije igre brojeva u investicionim kontekstima ubedilo da se novac zapravo sam od sebe uvećava i da je ljudski rad nekakav relikt starih, varvarskih vremena koji što pre treba da uklonimo iz jednačine i uživamo u blagodetima koje će nam doneti automatizacija, veštačka inteligencija, WEB 3.0 i ostale buzz-reči modernog doba, ali naravno da ovo nikada nije bila istina – ni pre stotinu godina ni danas.
Utoliko, Public Domain je strip o represivnoj, kolonizatorskoj prirodi kapitala koji parazitira na stvari bez koje ne može da opstane: ljudskoj kreativnosti i ljudskom radu.
I Public Domain je onda po prirodi stvari opscen strip jer razobličava upravo tu prljavu, perverznu suštinu ovog odnosa, formatirajući sve kao satiričan, duhovit narativ o starom crtaču stripova i njegovim prilično nesrećnim, prilično neuspešnim odraslim sinovima.
Zdarsky je izuzetan u pisanju jedne uverljive, relatabilne komedije koja bi, gotovo sam siguran u narednih nekoliko godina morala da dobije svoju televizijsku verziju jer je u pitanju ne samo priča sa gorućom, aktuelnom temom već i suštinski duhovit i zabavan narativ. Zaplet se bavi starim crtačem stripova po imenu Syd Dallas, a koji je sedamdesetih godina prošlog veka sa scenaristom Jerryjem Jasperom za velikog izdavača po imenu Singular Comics kreirao i radio superherojski serijal Eminent Domain. Četiri i kusur decenija kasnije Eminent Domain je najuspešniji filmski serijal u bioskopima, sa filmovima podeljenim u faze koji se štancuju kao na traci, blaziranim glumcima koji u intervjuima verglaju naučene fraze o tome koliko cene stripovske predloške, čiji su „veliki fanovi“, i običnim svetom koji ove filmove gleda ali smatra da su smeće i ne pridaje im ikakav kulturološki značaj. Ali ih gleda i na njih troši sumanuto mnogo novca.
Sve funkcioniše, dakle, kako i treba, osim što Sydovi sinovi ne uspevaju da prevaziđu razočaranost činjenicom da je očevo životno delo danas najskuplja filmska franšiza na planeti a da njihov ćale, koga su jedva viđali u detinstvu jer je savijao grbaču nad crtaćom tablom u podrumu po vazdan ne bi li prehranio porodicu, tek počasni gost na premijerama kome medijska kompanija kupi avionsku kartu i da džeparac od par hiljada dolara da uveliča događaj, ali ne deli sa njim profit od filmova jer plodove njegovog rada i kreativnosti poseduje, pa, upravo medijska kompanija a ne čovek koji je stvorio likove i udahnuo im život.
Sve se menja kada se odnekud pojavi parče papira, stari ugovor iz sedamdesetih, koji ukazuje da je Syd, možda, ako se stvari na nekakvom potencijalnom budućem suđenju tako slože, ZAPRAVO vlasnik prava na likove i zaplete iz originalnog stripa…
Public Domain je, dakle, drama koja se bavi pitanjem što je već decenijama neuralgična tačka američke strip-industrije, ali je pričana od strane čoveka koji je trenutno jedan od najuspešnijih autora u toj industriji. Kao neko ko radi i veoma dobro prodavane serijale za dva glavna superherojska izdavača (od kojih će, gotovo neizbežno, neke ideje biti korišćene za buduće fimove i televizijske serije koji donose „pravi“ novac za razliku od siće što je stripovi eventualno zarade) ali i ko iza sebe ima i izuzetno uspešne creator-owned serijale, Zdarsky je savršeno pozicioniran da ispiše oštru, nemilosrdnu satiričnu kritiku sistema koji ljude na čijem radu doslovno počiva tretira kao zamenjive šrafove. Ovo je pritom jedna sočna, zabavna komedija koja nije kreirana iz pozicije resantimana. Zdarsky je, ponoviću, veoma uspešan autor unutar tog sistema u ovom trenutku, sa jednako uspešnim paralelnim radom izvan sistema i verovatno je baš i zato u stanju da napravi ovako ubedljiv, urnebesno duhovit a opet realističan narativ u kome su sve nijanse tog ukletog odnosa između autora i korporacije posložene stručno i istražene do u detalj.
Naravno, Zdarsky je jako pažljiv u ovome što piše, neke stvari se zaista pominju samo u prolazu (na primer to kako svi podrazumevaju da je pravi autor stripa scenarista a da su crtači tek puki, maltene robotski izvođači radova) i ostavljaju trag u podsvesti, a pored toga što vrlo metodično i sistemski osvetlji problem, Zdarsky kreira i galeriju izvrsnih likova koji imaju karaktere, interesantne istorije, emocije, te komičku energiju.
Jednako važno, Zdarsky je sjajan crtač upravo za ovakve stripove koji govore o ljudima kao što je on, kreativnim tipovima sa vrlo malo poverenja u sebe kada je u pitanju biznis i stalnim (ne nužno ni pritajenim) sindromom samozvanca, koji se nekako zatiču u tenzičnim situacijama gde se govori o doslovno milijardama dolara koje su na kocki. Ansambl ovog stripa je prikazan sjajno, sa gomilom izražajnih, simpatičnih likova u situacijama čija je komika postignuta samo malo prenaglašenim pozama i grimasama, ali kojima nikada nije oduzeta njihova suštinska humanost. Štaviše, ova prva priča u nečemu za šta se nadam da će biti duži serijal istovremeno je i neka vrsta „okupljanja ekipe“ i služi da opasno naoštri čitaoca za ono što će biti dalje. Zdarsky možda nije crtač za supeherojsku akciju, ali jeste neko ko sjajno oživljava „obične“ ljude što imaju puno karakterne dubine i komičke snage, a pripovedanje mu je perfektno sa izuzetnim osećajem za tempo, dramu i bilo komična bilo druga poentiranja. Ekstenzivno korišćenje digitanih efekata u post-produkciji mi ovde takođe nije smetalo jer stripu daje taj „televizični“ senzibilitet koji mu s pravom pripada. Činjenica da je Public Domain napravio jedan jedini čovek i da je ovo strip OVAKVOG kvaliteta je možda i najbolji argument u diskusiji šta je važnije, rad ili kapital. Možda i presudan argument, jer je ovo strip nastao u slobodno vreme, objavljen putem internet-njuzletera, bez ičije direktne investicije, sem investicije tog slobodnog vremena i krvavog rada njegovog autora.
Da rezimiramo: ne znam kada Zdarsky stiže da spava ali on se poslednjih nekoliko godina nalazi u kreativnom apeksu i konzistentno pravi odlične stripove iz raznih pozicija i sa vrlo različitim temama. Spretan da se uklopi u korporacijsku orijentaciju kada radi Batmana, Spider-mana ili Daredevila, Zdarsky je i razorno iskren i neposredan kada radi creator-owned work a Public Domain je jedno od najuspelijih njegovih preduzeća ovog tipa, začeto na „nestandardnoj“ platformi kao što je Substack ali dovedeno, praktično kući kroz publikaciju kolekcije za Image koji i dalje predstavlja primer firme što autore prepoznaje i ceni onako kako njihova kreativnost i rad to zaslužuju. Public Domain je savršena demonstracija prezira koji kapital oseća prema radu BAŠ ZATO što zna da je bez njega bezvredan i istovremeno zabavna, duhovita komedija o običnim, malim ljudima koji imaju bogate, zanimljive živote. Ne propustiti, a nadam se skoroj najavi novih epizoda. Amazon strip prodaje ovde.
